Свет се разголитио. На видело су избиле свакојаке слабости, шупљине и самообмане са којима се, до јуче, сасвим лепо живело. Поклекнуо је незадрживи Прогрес, ударио у један од зидова које је Маркс уочио као законитост те врсте економског развоја. Систем је, и иначе, у сталној кризи. Епидемија, као ирационална сила, извршила је атентат на рационално безумље. Производити, што више, што брже, што успешније, са детињастим уверењем да ће тржиште, механички, успоставити равнотежу између понуде и потражње: погодба је која излуђује. Утакмица се повремено обуставља, и тада се покажу призори прикривеног суноврата.
У северним предграђима Париза појавила се опасност од глади. Храниоци вишечланих породица престали су да доносе скромну зараду. Школе, где су им деца добијала једини пристојан дневни оброк, субвенционисан од државе, још у марту су затворене. Овде, у старом граду на југозападу Француске, нема много црнаца. Барем их ја, раније, нисам примећивао, или нисам обраћао пажњу на њих. Сад су се, одједном, скупили на исто место. У близини железничке станице налази се тржни центар са намирницама којима је истекао рок коришћења. И даље некако употребљива, та се храна продаје социјално угроженима, по битно нижим ценама. Пред сиротињском самопослугом отегао се ред дуг стотину метара.
У реду, све црнац до црнца. Да није избила криза, не бих знао да овај град има такву, специјализовану продавницу, ни да у њему живи толико синака афричког континента. Стоје као на смотри, издвојени, окужени. Тако је, ваљда, изгледао апартхејд у Јужноафричкој Унији, у годинама кад је Нелсон Мендела робијао. Један пријатељ ме опомену да не претерујем. И у оном реду за прву помоћ боље им је него онамо откуда су побегли. Слика је, ипак, непријатна. Са уредним исправама, или без њих, и у овом делу Европске уније призната су им сва људска и грађанска права. Боја коже је, међутим, проклетство због којег су овде стали у ред, а у Америци избили нереди од севера до југа. Пред законом, равноправни су како у Старом, тако и у Новом свету. Једино што су у Америци сразмерно најбројније жртве ковида 19, док им је куповна моћ у Европи врло слаба.
Ех, куповна моћ… Петнаест месеци су се жути прслуци борили за освајање тог високог а слабо дефинисаног цивилизацијског идеала. Ко ће му одредити горњу а ко доњу границу? Они испред сиротињске тржнице још нису дотакли дно, као што се жути прслуци никада неће винути до врха. Сваке суботе су бдели на раскршћима великих саобраћајница. Припадници посрнуле средње класе: међу њима није било црнаца, ни оних са минималцима. И за протестовање се тражи известан друштвени статус и животни стандард. Побољшање захтева онај ко нешто већ има. Прегаоци за голо преживљавање наступају без политичких програма. Ћутке, грабе се за парче хлеба. Експлодирала је Криза, и прслуци су замукли. На принудном одмору, са умањеним платама, уз опасност да их, и умањене изгубе. Сад би били задовољни да им се поврати куповна моћ против које су, у јануару, негодовали.
Нужда закон мења, а страх је њен немилосрдни извршилац. У протекла три месеца примећено је знатно повећање штедних улога. Једно, због очекиване могућности губљења посла; друго, зарад евентуалног покретања новог предузетништва; и треће, за време пандемије била су затворена сва места на којима се пара трошила без велике потребе, закатанчени су отмени ресторани и луксузне радње. Купци су били принуђени да се обучавају у умерености и скромности. Свако је, са маском на лицу или без ње, протрчавао кроз продавницу, тачно знајући шта тражи. За необичне артикле није се имало времена ни воље. Како год били привлачни и данима рекламирани, сада су се показали излишни.
Вирус нам је свакодневно читао лекцију из умерености.
Ја сам ту врлину освојио у детињству и у раној младости. Бивало је да прескочим понеки оброк; бурек са јогуртом, у вишим разредима гимназије, била ми је права посластица. Превалио сам осамдесету, имам безбедну старост, али се хлеб у мојој кући не баца. Кад остари и отврдне, добар је с млеком или у чорби. Продавнице хране и пића, било да су у Љигу, Лазаревцу, Паризу или Њујорку, нуде ми исти избор, по сличним ценама, онога што ми је нужно. И то зачас пронађем. Остало као да не постоји.
Ванредно стање је, за већину земаљских житеља, уходана свакидашњица.
Живот је трпеж и крпеж, тренуци опуштања су ретки, док су лакоћа и забава повластице паразитских слојева. Осуђени смо на већу или мању муку; новост епидемије је могућност да будемо нападнути са свих страна. Сартров узвик Пакао, то су други добио је конкретно, нападно значење. Пакао су свесни или несвесни носиоци заразе; сумњив је ко год нам се на улици приближи. Уз филозофско упозорење о носиоцима земаљског зла, актуелни постадоше наслови још неких Сартрових дела. Болешчина почиње мучнином, треба редовно прати прљаве руке, и држати их иза затворених врата, то јест у кућној изолацији. Добри писци су увек, кадикад, на неочекиван начин, актуелни.
Што се мене тиче, имао сам среће. Живим у кући на крају града. Свакодневно сам излазио у шетњу по оближњим пољима, а враћао се с букетом ливадског цвећа. Уз принудно одрицање ишло је и једно добровољно: педесет дана Васкршњег поста. Редовно сам телефонирао малобројним знанцима, синовима, као и тројици браће. Најмање сам бринуо о ономе који живи на селу. Њему је и сутрашњица наклоњенија него онима у граду. Држи кокошке, козе, свиње, има две баште и два воћњака, посеје нешто пшенице и кукуруза. Обема ногама на земљи, а не као ми, одбегли од мајке-хранитељице. Ми смо, што се каже, светски људи, на удару светског зла. Пандемија је и измишљена због нас и за нас. Дошла је да прекине вечиту трку за богатством, влашћу, куповном моћи и другим дивотама потрошачког друштва. И да нас, успут, подсети на сагрешења према природној околини. Авионске компаније су обуставиле летове, ваздух се прочистио, птице су пропевале.
Разобличене су неке светиње владајуће културе Лажи, као и прекорачења тзв. одрживог развоја. У Европском рају, за којим се код нас нежно уздише, проглашено је начело Свака вашка обашка. Спала је колективна маска са лица остареле лепотице, заменише је милиони индивидуалних пластифицираних образина. Омражена Русија, годинама под санкцијама, упути помоћ свемоћној Америци. Свет би могао изгледати сасвим друкчије кад би хтео. Неће, или не може. Жудно чека повратак на производњу непотребних ствари, на раскош и бес овамо, на глад и страдање онамо, под вођством трговаца, банкара који увелико штампају новац и професионалних политичара. Трка се наставља, иако води у провалију. Нека пресуше нафтни извори, нека престану да раде електране, и ево нас у мраку предисторије. Вирус је, као светњак, обасјао бездани вир испод наших ногу.
Најтеже нам је, ипак, пао страх. Страх од смрти, с којим живимо од како знамо за себе, добио је неку мрачну димензију. Човек преговара са својом смрћу, покушава да је припитоми, да утврди међусобно поверење и поштовање, очекује да се то обави мирно и безболно. За време ванредног стања, наша верна пратилица наступала је као заслепљени терориста, као непредвидљиви разбојник који убија како на кога налети. Ваздух је био пун језе, пуцкетао је као на јаком мразу.
Заљуљала се конструкција, променило се осветљење. Понешто од онога што нас је до јуче заносило, или кињило, показало се неважно. Који су прави, човека достојни циљеви? Имамо ли снаге, и воље, за врховну истину, за лепоту и бољи смисао, за оно друго, што у предасима од свакидашњих баналности, кадикад проблесне? Тешка, заморна питања. Једва чекамо да се вратимо на оно на шта нас је простоумна свакидашњица навикла.
Аутор Милован Данојлић
Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб
Извор Печат, 05. јун 2020.
https://www.standard.rs/2020/06/05/m-danojlic-pandemija-je-razgolitila-svet/