Најновији чланци  

   

BROJ POSETILACA  

Danas1055
Juče1374
Ove nedelje5013
Ovog meseca1055
UKUPNO2397295

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 41 guests and one member online

  • Бранислав
   

Драгослав Михаиловић: Ни удбаши нису вечни, победио је Андрић

/видео, фото/

Драгослав Михаиловић, српски књижевник и редовни члан САНУ

© Sputnik / Дејан Симић
Интервјуи
Пише

Академик и писац Драгослав Михаиловић, уочи уручења „Велике награде Иво Андрић“ која му је додељена за укупно стваралаштво, у ексклузивном разговору за Спутњик открива да је после свих прогона и забрана у његовом животу победио Андрић и да нико, па ни Удбаши који су га пратили, не могу да буду вечни.

„Победио је Андрић. Не могу ни удбаши да буду вечни. И они оду из живота или из онога што видимо као живот. И њих је историја збрисала, узела гумицу и потрла их из наших живота. Сад је дошло неко друго време, неки људи су незадовољни и данас. Можда имају право, можда немају. Ко зна шта ће рећи будућност о томе“, каже уз осмех деведесетогодишњи писац који нас дочекује у свом стану, међу књигама и сећањима.

Андрићева вечна заштита

Велику награду класику српске књижевности Андрићев институт из Андрићграда уручиће 27. јануара, уз уверење да писац „Чизмаша“ и „Тикава“, „Петрије“ и „Голог отока“ други пут и за сва времена улази под Андрићеву вечну заштиту.

Да ли после оволиког књижевног и животног искуства мислите да Вам је било чија заштита потребна, па и Андрићева?

— Једна од првих награда које сам добио, била је Андрићева награда за приповетку. А сад је уследила Велика награда за целокупно дело. Шта могу друго да кажем него да сам поласкан тиме. Наравно, Андрића сам изузетно поштовао, имао сам част да га упознам у последњим годинама његовог живота. Неколико година пре његове смрти заједно смо били у Врању. Нас неколико писаца смо били позвани на годишњицу Боре Станковића. Неко ме је из Андрићевог друштва видео кад сам ушао у салу и питао га: „Ко је овај човек?“, а он је одговорио: „То је тај и тај, ја сам њега изабрао за себе као писца, а тако сам рекао и мојој жени.“ Та реченица стоји у великом спису са тог догађаја који је објављен у једном књижевном листу.

Писац сте из школске лектире, зачетник прозе новог стила, мајстор, данас књижевни знак и оријентир како многи кажу… Шта су данас Ваши књижевни изазови после оваквих констатација? Шта још намеравате да освојите?

— Углавном људи говоре да има превише награда. А нико не говори да су ауторски хонорари за литературу бедни и да није тих награда, ми бисмо поумирали од глади. А ја наравно имам и ту срећу да ме је изабрала и САНУ за свога члана, а тиме је моја ситуација побољшана. Иначе, не знам како данас млади писци пролазе. Мислим да је то јако тужно. Распад Југославије је изазвао и пад књижевних тиража и онда је то овако сведено на бедне гране.

Српски књижевник и члан САНУ Драгослав Михаиловић и новинарка Спутњика Маша Радовић
© Sputnik / Дејан Симић
Српски књижевник и члан САНУ Драгослав Михаиловић и новинарка Спутњика Маша Радовић

Ускочио сам у писање као у провалију

 

Зашто су Ваши најважнији јунаци (Љуба Врапче, Петрија, Фред…) губитници? Колико Вам је искуство личног живота допринело да сагледавате свет са те стране?

— Човек не може да зна одакле то долази. Определио сам се за књижевни посао, за то да ћу писати књиге још у основној школи и то наравно није ни изблиза ишло тако брзо. Прву књигу сам објавио 30 година после тог мог опредељења. Ништа нисам знао шта ће бити и како ће бити. Нисам знао шта ћу писати и како ћу писати. Нисам знао како ће то другим људима изгледати, да ли ће личити на нешто, имам ли дара за писање или немам. Ништа нисам знао. Онда сам ускочио у ту провалију и био сам у њој 40 година живота.

Никад се нисам покајао

И никада се нисте покајали због тог скока?

— Нисам се никад покајао. Сећам се давно филма где је један млад глумац играо неког поручника канадске коњичке полиције. И учинило ми се да ја могу то да будем. Али после тога сам увек само желео да будем писац.

Кроз целокупну књижевност веома сте држали до веродостојности и истинитости. Отуда много сленга и дијалекта с једне стране, али и документарности, новинске фактографије с друге. Да ли за Вас књижевност представља свет стваран колико и живот? Да ли у књижевности уопште сме да постоји лаж?

— Како да не постоји. Не би постојала добра и лоша књижевност да не постоји лаж, наравно. Ако књижевност лаже, она представља лаж, а ако се избори за неку своју истину, онда је друга ситуација.

Брозов говор ме је прославио

Један сте од ретких писаца чија су готово сва дела екранизована или постављена на позоришној сцени. Имате једну Златну арену и једну од најпознатијих позоришних забрана. Шта Вам је драже, шта Вас је више прославило?

— (Смех) Можда ме је више прославио тај говор који је забранио представу Југословенског драмског позоришта „Кад су цветале тикве“. Јесам, добио сам и Златну арену у Пули за сценарио. Добијао сам свакојаке награде. Хвала Богу, има доста награда и то је добро за литературу и никако се не бих сложио са тим да има превише награда. Литература би пропала да нема тога.

За Вашу констатацију да је Тито амерички шпијун, шта је било потребније — храброст или лудост?

— Лудост у сваком случају. Не знам како је дошло до тога, ни да ли сам ја то уопште рекао… Ко је то дојавио и шта је ту било, ја то не знам. Ухапсили су ме и у мојим биографијама које је правила Удба, пише да сам се ја одмах по изласку резолуције Информбироа определио за резолуцију. Али то није било тачно. А и да јесте, тада сам имао седамнаест и по година. Шта значи то кад неки клинац од седамнаест година има некакво политичко мишљење? Они су то мени прикачили накнадно. Ухапшен сам 1950. године и у том тренутку сам био у заиста страшном стању, јер су ми умрли и отац и тетка која ме је чувала од пелена, пошто ми је мајка умрла када сам имао годину и по дана. Остао сам сам. А још нисам био ни матурирао.

Нисам написао последњу реченицу

Документарни серијал „Голи оток“ писали сте с прекидима 37 година. Да ли је та рана из младости успела да зацели, када сте ставили тачку на последњу реченицу?

— Нисам ставио тачку. Тај „дућан“ сам био затворио и рекао — готово. А онда сам се годину-две тако досађивао, па сам се сетио да имам неке од забележака које сам водио о разговорима које сам имао са голооточанима после излазака мојих дебелих књига о Голом отоку. И онда сам узео то мало да прегледам, учинило ми се да има врло интересантних разговора и сада, рецимо, још увек то радим. То би евентуално била моја 23. књига.

Значи, прича се наставља?

— Нема последње реченице. За писца је последња реченица на самрти.

Својевремено сте у интервјуу за Спутњик изјавили да је Ваша прошлост, која је била тако страшна, веома много радила за Вашу књижевност. Да ли и колико садашњост ради за њу?

— Она сада ради оне последње послове, а то је записивање тога шта се дешавало, ако смем то уопште да кажем, јер књижевност се умногоме састоји и од измишљања. Шта је у мојој књижевности измишљено, а шта је стварно, не умем најбоље да кажем, а знам да има и једног и другог.

Значи ли то да је тачна она тврдња да велики уметници морају да прођу неку страхоту у животу да би заиста њихова уметност досегла врхунац?

— Ја се не бих усудио то да кажем. Како можеш да кажеш неком младом човеку који почиње да пише да он мора да преживи неке страхоте да би после био добар у свом послу? Мислим да је било у историји књижевности великих писаца који су имали сасвим срећну и младост и зрелост. Међутим, истина је и да је већина њих прошла врло лоше.

погледајте видео: https://youtu.be/PADdZbBfqRA

 

https://sptnkne.ws/BhtC