Српски кнез на пропутовању кроз Индију

Да није индијских и неких малих америчких издавача који повремено прештампавају „Записе о Индији” кнеза Божидара Карађорђевића, нажалост без предговора и фотографија из француског издања, ово дело, сироче, давно би ишчезло, сматра проф. др Александар Петровић, који је приредио и с француског превео ову путописну грађу Божидара Карађорђевића (1862–1908), сина Ђорђа Карађорђевића и Сарке Анастасијевић, унука капетана Мише Анастасијевића и праунука вожда Карађорђа, који је у Паризу дипломирао права и стекао докторат.

Његова књига појављује се у издању Матице српске и Задужбине краља Петра Првог, из Тополе, на 120. годишњицу од првог појављивања на француском и енглеском језику. Професор Петровић је и аутор предговора у којем наглашава да је реч о правом драгуљу путописне књижевности.

‒ Кнез га је пажљиво обликовао пазећи да га бруси тако да се Индија у светлости његовог духа преломи у кристалу. На пут у Индију кренуо је 1896, а по повратку путопис је почео да објављује у наставцима у часопису „Париска ревија”. Рад на енглеском издању текао је паралелно, тако да се ово дело неочекивано пресијава у два оригинала. Као исход пред нама су две верзије које се не подударају ‒ истиче Александар Петровић.

Кнез читаоца упознаје с поделом на касте у Индији и немаштином, али и високим личностима неосетљивим на несрећу. Он запажа и свадбени ритуал, али и фабрике с примитивним разбојима на којима хиљаде тамнопутих људи израђује памучне хаљине лошег квалитета.

‒ Кнез види и кујунџију који ради, без мустре и модела, али шару урезује с невероватним самопоуздањем. Показује нам културу која ствара лепоту без нацртаних скица, без тајног плана, која не копира него твори лепоту због лепоте јер и он има потребу да дотакне свет који није огрезао у механику и презир према животу. Колика је то супротност према нашем свету који је од свега могућег успео да створи само машину ‒ примећује Александар Петровић.

‒ Кнез посматра и сиромашка који без алата за један дан диже кућу за своју породицу, што можемо да поредимо са цивилизацијом која ништа не може да уради без алатки и која се, ухваћена у личној немоћи, клања алатима као божанствима. Путописац погледом обухвата и пољопривреднике у блату и раџе на престолу, просјакиње и принцезе, лешинаре и цвеће, мермерне чипке и тужне очи радника који скапавају од глади... – додаје Александар Петровић.

У књизи помиње и легенду у вези с велелепним здањем Таџ Махал у граду Агра. Шах Џахан је, по завршетку радова, послао по архитекту и упитао је градитеља да ли би могао да начини још неку грађевину лепу попут ове, а када је уметник одговорио да ће покушати, султан је, желећи да Таџ остане без премца, наредио да се он сместа, пред његовим очима, баци у реку Џамну.

Енглеску верзију путописа, уз коментаре, превела је Александра П. Стевановић, која подсећа да је Карађорђевић био и сликар, писац, новинар, илустратор, преводилац. Дописник француских („Фигаро”), енглеских, немачких, руских и америчких листова, а све те језика је и говорио.

‒ О њему се у родној земљи мало зна, иако се дружио с многим личностима, као што су Марија Башкирцева, Жидит Готје, Антон Брукнер... Посебно с Пјером Лотијем, чланом Француске академије, кога среће код Саре Бернар. Живот је провео у Паризу, али га је жеља за путовањима водила по Европи, до Африке и Азије. Боравио је у Румунији, Русији, Турској, Алжиру, Италији, Аустрији, Швајцарској, обишао Босну и Далмацију, Црну Гору и Албанију, посетио Хиландар ‒ навела је Александра Стевановић.

По повратку из Индије, како објашњава, где је ручни рад био свеприсутан, почео је да шегртује у француским радионицама гравера и занатлија.

‒ С друговима је често ручао у скромним ресторанчићима понекад и на улици, седећи на клупи, а увече, када би скинуо радничко одело, облачио се свечано и заузимао своје место у отменом свету. Почео је да ради у дрвету и бакру, да би прешао на племените метале, кожу и вез и постао један од најбољих јувелира у Паризу, правећи брошеве, наушнице, накит, прибор за јело и повезе за књиге. За камин из 1898, од храстовине с бакарним инкрустацијама, где се јасно види утицај индијске уметности, у часопису „Уметност и декорација” писало је да је Карађорђевић увео носи стил украшавања ‒ истиче Александра Стевановић.

Уметничке предмете наш кнез је изложио у Версајском салону, Манхајму, Лондону, Београду, а они су данас у приватним збиркама, Народном музеју у Београду, Народном музеју у Смедереву, Музеју Викторије и Алберта у Лондону. У Београду је излагао 1904. на Првој југословенској уметничкој изложби, у част стогодишњице Првог српског устанка, који је подигао његов прадеда. Умро је у 46. години у Паризу од тифусне грознице. Две стотине књига из његове библиотеке дате су као поклон Библиотеци „Светозар Марковић” у Београду.