ЕУ и питање вакуума власти
Европа, оличена у Европској унији (ЕУ), већ дуго је у структурној, суштински егзистенацијалној кризи, а у новије време у многим њеним земљама постаје све очигледнија и криза саме власти. У кључним земљама Европе су уочљиве празнине власти, одсуство ауторитета и све веће неповерење јавности које се у најбољем случају граничи са неизвесношћу, а у најгорем са хаосом. То је пре свега приметно у кључним земљама, Немачкој и Француској.
Немачка је већ извесно време, од последњих парламентарних избора, суочена са за њу непознатом политичком структуром, да канцелар, у овом случају канцеларка, није истовремено и лидер владајуће партије. То је крајње неуобичајена ситуација и њене последице су већ очигледне и донекле за Немце забрињавајуће. Уз то, канцеларка Ангела Меркел не само да није више лидер владајућих хришћанских демократа, него је од раније најавила свој одлазак најкасније 2021. Меркел је тако постала најдуже одлазећи председник владе у савременој историји. Често се каже да је све мање има и у јавној комуникацији, али не зато што она ништа не говори, него зато што је све мање интересовања за оно шта она каже.
НЕМАЧКА И ПРОБЛЕМ ВАКУУМА
Такав амбијент је створио велику празнину, вакуум у власти Немачке, па она, иако највећа и економски још увек најјача европска земља, постаје све мање релевантна у савременим односима у свету али и у Европи. Тај вакуум у немачкој власти уистину представља озбиљан проблем. Иако је Немачка федералана држава са изузетно великим овлашћењима савезних земаља, о чему се ретко говори, укупни друштвени амбијент међутим диткира савезна, централна влада. Она не само да одређује основе економске и спољне политике, него ствара амбијент поверења и самопоуздања. Тога је, међутим, све мање. Сваког викенда широм Немачке су разни протести, а различите политичке и интересне организације бујају по регионалним центрима.
Губитку осећаја социјалне сигурности и самопоуздања, који су база немачке стабилности и развоја, доприноси и погоршана економска ситуација. Немачка је већ други квартал за редом у рецесији. Предлаже се измена закона о пензијама према којој би се у пензију одлазило са 69 година живота јер, саопштено је, пензијски фондови су практично празни. А зашто су празни? Зато што је немачка влада из пензијских фондова масовно давала кредите другим земљама, посебно у еврозони, чиме је додуше финансирала и немачку привреду. Али велики део тих кредита се сада не враћа, неки можда никада и неће бити враћени, и пензијски фондови су остали празни. То је цена политике евра и кредитирања зарад одржавања нивоа индустријске производње. На то су додуше многи упозоравали, али та упозорења нису привукла пажњу.
ФРАНЦУСКА И ОДСУСТВО АУТОРИТЕТА
У Француској је формацијски другачија ситуација и другачији је систем, али је резултат сличан немачком. У Паризу постоји власт, али нема ауторитет. После низа непопуларних мера и вишемесечне серија уличних протеста француски председник Емануел Макрон је изгубио ауторитет. Привид своје важности Макрон покушава да одржи повећаним јавним ангажманом у спољној политици, што се види по изјавама о потреби нормализовања односа са Русијом, мада су резултати те реторике слаби. Руски председник Владимир Путин је, на пример, одбио ручак код Макрона после сахране бившег председника Жака Ширака.
Приметно је да губитак ауторитета у Француској председник Макрон покушава да надомести експонирањем у Европској унији. У сенци празнине власти у Берлину и извесне дефанзиве канцеларке Меркел, председник Макрон настоји да се наметне као лидер ЕУ. То му баш и не успева јер Француска реално нема капацитет за такву улогу. Њене финансије у великој мери зависе од евра и Европске централне банке, што значи Немачке, а слична је ситуација и са другим земљама еврозоне.
Типичан пример те Макоронове илузије је одбијање ЕУ да његов кандидат буде нови француски комесар у новој Европској комисији. Додуше и кандидат Ангеле Меркел за председника нове Европске комисије није прошао. Нови председник ЕК јесте из Немачке, али није кандидат Ангеле Меркел. Макрон је, међутим, успешан на мање важним стварима као што је одлагање почетка преговора о чланству ЕУ са Северном Македонијом и Албанијом. Доношење одлуке о почетку преговора, треба подсетити, није одбијено него је само одложено за пролеће наредне године.
ОД ШПАНИЈЕ ДО ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ
Италија, по величини и броју становника трећа земља еврозоне, налази се у још већем хаосу. У тој земљи најутицајнији политичар (Матео Салвини) није на власти, није више у влади. Али он такву позицију у великој мери користи за масовне скупове који полако постају нека необична врста паралелне власти јер артикулишу расположење јавности и потпуно бацају у сенку италијанску владу.
Шпанија, следећа велика земља ЕУ, налази се у другачијим али ништа мањим проблемима. И у тој земљи је упркос демократским изборима ауторитет владе доведен у питање и скоро да га и нема. Иако велика и важна земља, Шпанија је постала озбиљан проблем целог концепта европске интеграције. То је једина земља еврозоне чији један део не жели више да буде у тој земљи. И то веома озбиљно. Да и не помињемо Велику Британију где се практично десио државни удар у којем су власт од владе преузели посланици у Парламенту, и то они који су изгубили на претходним изборима.
Ти посланици се противе референдумској вољи већине грађана о изласку из ЕУ и створили су ситуацију у којој је Парламент, у којем се налазе они које су грађани бирали, супротсављен вољи тих истих грађана. Британска влада, а не Парламент, има обавезу да спроведе референдумску вољу. Британија је у овом времену постала земља где је председник владе у Даунинг стриту број 10 постао само „чувар адресе“.
ИСТОРИЈСКА КРИЗА ЕВРОПЕ
Што би рекао народ, дошло такво време. То је део укупне, историјске кризе Европе, а не само Европске уније, која се, уместо покушаја да је разуме, прикрива бескрајним саопштењима и састанцима који су само привид да власти постоје. Или телефонским позивима владама земаља за које се сматра да су вазали оних моћнијих. Како је рекао Матео Салвини, „Италија не сме да зависи од телефонских позива Меркелове и Макрона“.
Том ароганцијом се отвара велики простор за нове политичке покрете без јасне политичке визије који имају само емоције и бес, али истовремено и за преузимање контроле над државама од стране такозване „дубоке државе“ и њених механизама. Један од тих механизама је јавно позивање на очување западног савезништва – западног блока – што у преводу значи верно служење америчким интересима и америчкој политици. Али и то је део илузија јер у вакууму власти то савезништво нема ко да чува и народу је то јасно, па се у реалности тај западни савез изнутра све више разграђује. На пример, већина немачких грађана верује да је део рецесије узрокован политиком санкција Америке и ратова који су немачкој привредеи донекле или у целости затворили велики део светског тржишта, и то баш онај који је плаћао немачке производе а није узимао кредите које после не може да врати. О томе се већ јавно говори на протестним скуповима алтерантивних политичких покрета широм Немачке.
БАЛКАН И ЕНЕРГИЈА ДЕСТРУКЦИЈЕ
Поред очувања западног савезништва омиљени инструмент ЕУ су и земље такозваног Западног Балкана које би желеле да постану чланице европског клуба. У том светлу те земље се појављују као згодан инструмент прикривања кризе и празнина власти у ЕУ. Понекад се учини да се моћ кључних земаља ЕУ огледа само у некој врсти политичког иживљавања над малим балканским земљама. Кроз ту призму би требало гледати и на замајавања преосталих земаља бивше Југославије и Албаније око чланства у ЕУ и „европске перспективе“. Недавно одлагање почетка преговора о пријему Северне Македоније и Албаније је на целом простору Западног Балкана изазвало бурне реакције, бес и чак претње. То је бесмислено. Уместо љутњи, политичка елита тих земаља требало би да се окрене реалности, погледа у огледало и схвати у каквом је стању европски свет.
Празнине власти у кључним земљама ЕУ ће потрајати јер њихово попуњавање у основи значи револуцију, али невидљиви актери празнина, који уствари дебело профитирају, неће се тако лако предати. Као што је то показао Брегзит у Британији. Али, временом ће неминовно на сцену доћи неки нови облици политичког организовања који ће испливати на емотивној енергији свеопштег народног незадовољства, а не на некој јасној политичкој визији. У основи, то ће бити енергија деструкције. То ће довести до стварања необичне „алтерантивне државе“ и биће болан процес који би могао потрајати.
Извор: Нови Стандард
http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/eu-i-pitanje-vakuuma-vlasti/