Истакнуте личности из редова интелектуалне и политичке деснице све чешће доводе у питање супериорност тржишта над државом. На културном плану та расправа има дугу историју, при чему традиционалисти сматрају да тржишне силе подривају морал и узрокују све већу вулгаризацију културе и друштва. Либертаријанци су сагласни да је то истина, али они поздрављају такав исход, или у најмању руку инсистирају да се не мешамо у оно што тврде да је природан процес.

Обе стране греше.
Нису тржишне силе навукле различите произвођаче да нуде вулгарне, сензационалистичке и анти-интелектуалне садржаје. Оно што је уништило америчку културу није ни неуспех тржишта, нити некакав корозивни утицај слободних тржишта на јавни морал.

Напротив, од раних година 20. века, федерална влада је упорно подривала финансијску одрживост и тржишне законе – односно обзир према жељама потрошача и економску ефикасност – у већини националних културних индустрија и институција, укључујући филм, радио, часописе, телевизију, јавне школе и универзитете, а од недавно и друштвене мреже.

Нема сумње да су нежељене последице такве политике често биле само пратеће појаве добронамерних потеза власти. У другим пак случајевима ради се о последицама свесних настојања да се увећа државна моћ или да се извуче корист за закулисне интересе у замену за предизборну помоћ и медијску подршку.

Почеци уплитања државе

У првим деценијама 20. века, технолошке промене омогућиле су освајање огромних аудиторијума веома брзо. Филмови, радио програми, неонске рекламе, палп-часописи и електронско снимање слике, музике и говора драстично је проширило утицај уметника, забављача и оних који управљају њима. Ови цветајући нови медији држали су се подаље од опсцености, прекомерног насиља, голотиње, приказивања сексуалних активности, експлицитних политичких порука и других контроверзних тема. Понашали су се тако реагујући на тржишне силе: вођење рачуна о жељама и преференцијама публике чинило их је успешним. Ова култура, екстремно „чиста“ у поређењу са данашњом, рефлектовала је традиционално америчко поштовање индивидуалности појединца унутар здраве заједнице.

Биоскопи у Америци добар су пример овог духа.
Иако је тачно да је холивудска филмска индустрија често померала границе доброг укуса, филмски креатори су ипак водили рачуна како да избегну цензуру локалних и федералних органа, која је висила као стална претња над њиховим радом. Године 1934, холивудски студији усвојили су „Кодекс холивудске производње“ – добровољни споразум са циљем избегавања псовки, голотиње, прекомерног насиља и промоције неморала. Овај кодекс је обећавао да ће сваки филм приказивати „исправне стандарде живота“, као и да никада неће „обарати моралне стандарде гледалаца“. Као резултат тога, холивудски студији уживали су престиж и симпатије јавности какве је мало која област америчке популарне културе успела да оствари. Исти успешни баланс био је уобичајен и у остатку националних културних институција.

Друштвена моћ коју су стекле ове растуће индустрије представљала је очигледан изазов федералној влади, која се умешала да разбије ове културне редуте, почевши од прве велике претње моћи политичара: радија. Током 1920-их, односно првих година овог новог медија, федерална влада је увела контролу на издавање лиценци за радијско емитовање, као и за додељивање фреквенција радио станицама. Федерална радио комисија (FRC) – иначе претеча Федералне комисије за комуникације (FCC) – моментално је почела да елиминише радио станице, при чему су ускраћивања лиценци у почетку била базирана искључиво на програмским садржајима.

На пример, године 1931, радио станица KGEF из Лос Анђелеса – хришћанска станица коју је држао евангелиста Роберт „Борбени Боб“ Шулер – нашла се на мети политичких напада због обелодањивања распрострањене корупције међу политичарима Лос Анђелеса. Након што му је FRC ускратио лиценцу, Шулер се жалио, али је амерички окружни суд одбио да поништи одлуку, образлажући да се радију не сме допустити да постане „позорница за индивидуалне страсти и сударе личних интереса“. Интересантно је да је Америчка унија за грађанске слободе – која се више него једном нашла на мети Шулерових „страсти“ – подржала његово право на слободно емитовање садржаја.

Примена модела лиценцирања створила је олигопол са државном санкцијом у коме је моћ концентрисана у рукама неколицине компанија подложних политичким утицајима. Такве радио корпорације након Другог светског рата прерастају у водеће ТВ мреже. Овај олигопол је такође имао користи од уплитања државе, пошто је Федерална комисија за комуникације користила своје власништво над лиценцама и фреквенцијама за потискивање нових ТВ станица – попут Ду Монта и Овермира – са тржишта. Почетком 1950-их, промене правила која је увео FCC отерале су Ду Монт – најиновативнију ТВ мрежу и пионира у изради програма за мањинске аудиторијуме – у банкрот. То је учинило преостале станице обазривим да се не нађу на нишану државе.

До раста конкуренције у телевизијском садржају долази тек са увођењем кабловске телевизије, што је технолошка промена која се одиграла у време Реганове администрације која није била наклоњена увођењу регулатива. Али чак и данас већина популарних канала налази се у власништву неколицине великих корпорација, пошто су порески закони такви да охрабрују спајање и консолидацију компанија. Дизнијев ESPN постао је чувен по спортским извештајима које миксује са прогресивном политичком идеологијом, што наилази на негодовање великог броја гледалаца. ESPN има луксуз да се опире тржишним силама пошто корисници кабловске и сателитске телевизије морају да плаћају за те канале, без обзира да ли их гледају или не. Телевизија данас у одређеној мери уважава тржишне силе искључиво захваљујући несклоности Реганове администрације ка регулативама, али њоме и даље доминира неколико мултинационалних корпорација које су отворено непријатељски настројене према интересима и бригама највећег дела њихових гледалаца.

Трансформисање публике

Федерална влада острвила се на филмску индустрију по истом сценарију којим су преузели контролу над радиом и телевизијом. Након 10 година претњи и преговора, 1948. године Федерална комисија за трговину и Врховни суд Сједињених Држава приморали су филмске студије да продају студије и компаније за дистрибуцију филмова, тврдећи како ова вертикална интеграција крши Шерманов антимонополски закон из 1890, што је један од основних закона који су покренули прогресивну еру.

За пар деценија, студији су продати међународним корпоративним конгломератима. Холивуд сада повремено пусти неки блокбастер којим се потом финансира стални ток политички коректних филмова-губиташа који не морају да се повинују законима тржишта. Њихови филмови не морају ни да се допадају Американцима ако могу више да извуку од иностраних тржишта.

Федерална влада је одиграла главну улогу и у нестанку палп-часописа – доминантне форме приповедања у периоду између два светска рата. Иако сервирани у јефтином папиру, са језивим насловницама и често сензационалистичким приказима злочина, хорора, акције и романсе, јунаци палп фикције – попут Сенке, Зороа и Конана варварина – снажно су подстицали личну одговорност, ревносност у раду, самоконтролу и буржоаске вредности.

Међутим, током Другог светског рата, федерална влада је реквирирала јефтини папир који су палп магазини користили, нехотице окончавајући још једну културну форму која је представљала модел удовољења потрошачима здравим производом, и то у условима тржишне конкуренције. Наравно, скупље публикације извукле су корист од пропасти палпа. Иако нестанак палп-часописа некоме можда не делује као претерано историјски значајан, важно је препознати како је претерано уплитање државе лоше чак и када постоји добра намера.

Поред тога што су ови директни кораци концентрисали економску моћ националне популарне културе у рукама великих, међународних корпорација отпорних на тржишне законе, федерална влада је предузела бројне напоре да утиче на културу са аспекта потражње, и то мењањем природе публике. Увећана имиграција, на пример, трансформисала је публику на начин да је порстао број грађана који нису посвећени традиционалним америчким вредностима.

Можда још безобзирнији био је Закон о националном менталном здрављу из 1946. године, на основу ког је финансиран експлозивни раст примене и културног домета фројдовске психологије, истовремено померајући финансирање лечења менталног здравља са државног (мисли се на америчке државе; прим. прев) на федерални ниво. Званични разлог за овај закон било је откриће, до кога се дошло током Другог светског рата, да запањујуће висок број грађана пати од менталних обољења, о чему је сведочило и ниско стање морала међу регрутима – што је разумљива реакција на ужасе рата.

Упркос томе, распрострањена анксиозност од које су патили они који су били натерани да учествују у најбруталнијем и најужаснијем рату у историји послужила је као повод да власт преузме на себе одлучивање о менталном здрављу Американаца. Као меру њене компетентности у овом домену, треба споменути да је пар година касније држава практично збрисала негу менталног здравља на локалном нивоу помоћу Закона о менталном здрављу заједница из 1963. године. Федералне јединице морале су да преместе менталне болеснике из својих институција – где су лечени и држани на сигурном – на улице, што је довело до трајне националне кризе бескућништва и опадања нивоа безбедности.

Отварање паклених капија

Још један владин потез који је оставио дубоке последице на националну културу била је пресуда у случају Њујорк тајмс против Саливана из 1964, у којој је Врховни суд одлучио да јавна личност која тврди да је оклеветана мора да докаже злонамерност оптуженог – што је критеријум који је екстремно тешко испунити. Ова одлука је оборила векове прецедентног права и допринела све већем прихватању спекулација и отворених лажи од стране новинара.

Почевши од 1950-их, колапс традиционалних стандарда опсцености такође је резултат федералног уплитања. Низ пресуда америчког Врховног суда – пре свега Рот против Сједињених Држава (1957), Менјуел ентерпрајзис против Деја (1962), Џејкобелис против Охаја (1964) и Мемоари против Масачусетса (1966), као и одлука Клинтонове администрације из 1994. године да се укине примена свих федералних закона о опсцености – отвориле су паклене капије универзалне доступности порнографије, и то посебно на интернету, где око 35 одсто од укупног броја преузетих садржаја отпада на порнографију.

Рот пресуда је оповргла традиционално схватање прецедентног права према којем присуство неласцивних материјала у једној публикацији не може послужити као искупљење за опсцене садржаје у истој тој публикацији. Према новим „стандардима заједнице“ које је Суд увео, објављени материјал може се третирати као опсцен једино уколико „доминантна тема читавог материјала посматраног као целине служи задовољењу интереса похоте“ просечне особе у било којој локалној заједници.

Но, временом су стандарди локалне заједнице у потпуности одбачени, па је низ поменутих пресуда након оне из случаја Рот на крају утврдио да треба одобрити све што није „очигледно увредљиво“ и „тотално лишено искупљујуће друштвене вредности“ – а која је то вредност остаје на судовима да утврде. Укратко, федерално мешање резултовало је наметањем националних стандарда опсцености, при чему је држава практично заузела став да једино дечија порнографија не садржи неку искупљујућу друштвену вредност.

Ако се осврнемо на скорији период, још један разлог за бригу је одлука која се ничим не може оправдати, а према којој се друштвеним мрежама додељује правни имунитет. Одељак 230. Закона о комуникационој пристојности из 1996. године, прилично слободно тумачен, штити „пружаоце садржаја“, истовремено им допуштајући да цензуришу садржаје „који су за осуду“, што чине уз флагрантну политичку пристрасност. Другим речима, компанија попут Фејсбука не третира се као издавач, па је стога ослобођена од одговорности за оно што се појављује на њеној платформи.

Не изненађује што је овај имунитет довео до концентрације моћи у веома малом броју гигантских међународних корпорација, те брисања тржишних закона са интернета услед елиминације ризика од грешке у модерацији садржаја, што је ризик који неупоредиво више погађа велике корпорације. Што је већа компанија, то је већа корист од имунитета који јој је поклоњен одељком 230.

Левичарска индоктринација

Као да читав овај законодавни и правосудни хаос није довољан, федерална власт је усмерила милијарде долара ка омиљеним културним организацијама. Надзорник транспарентности организације Отворите књиге (Open the Books – америчка непрофитна организација из Чикага посвећена борби за транспарентност у државном трошењу новца пореских обвезника, прим. прев.) у свом извештају наводи како је влада само 2018. године дала 2,2 милијарде долара новца пореских обвезника Корпорацији за јавно емитовање, Смитсонијанској институцији, Институту за музејске и библиотекарске услуге, Националној галерији уметности, Уметничком програму америчког министарства просвете, Центру Џон Ф. Кенеди и Комисији лепих уметности.

Хорор приче о уметничкој офанзиви против хришћана и конзервативаца финансираној овим новцем добро су познате. Примери укључују грантове Андерсу Серану, креатору „PissChrist“-а (сложеница од речи „уринирати” и речи „Христ”; прим. прев), и Роберту Меплторпу, фотографу који се бави дечијом голотињом и бизарним сексуалним чиновима, као и 30 милиона долара инвестираних 2017. у продукцију Шекспировог „Јулија Цезара“ у Њујорку, где главни лик, претворен у Доналда Трампа, бива избоден на смрт.

Новац пореских обвезника не иде организацијама и активностима посвећеним вредностима већине. Извештај поменуте организације „Отворите књиге“ из 2017. потврдио је како је 2016. године готово половина грантова Националне фондације за уметност и друштвене науке – неких 210 милиона долара – отишло у Њујорк, Калифорнију и друге већински левичарске државе. Још шокантније, исте године је укупно 71 непрофитна организација, свака са имовином чија вредност премашује милијарду долара, добила 20.5 милиона долара у грантовима од поменуте фондације. И овде су одсутни закони тржишта, што примаоцима толиких грантова даје слободу да константно померају границе културне перверзије.

Међутим, вероватно најмоћнија сила која уклања традиционалне вредности са њихових некада доминантних позиција у америчкој култури јесу државне школе. Не треба наглашавати да закони тржишта не важе за државне школе које похађају деца која су на то приморана законима о изостајању. Ослобођене од потребе да удовоље својим „корисницима“, националне школе су у протеклих 60 година промовисале филозофски и морални релативизам, примењивале бизарне педагошке методе које ђацима не успевају да пренесу вештине и знање, спречавале родитеље да деци помажу у учењу и промовисале поданички став према државној власти.

Штавише, државне школе сервирају тенденциозни поглед на америчку историју који нашу земљу приказује као фундаментално корумпирано место прожето системским расизмом, сексизмом, верском нетрпељивошћу и сличним етикетама које творе наратив о такозваној „белачкој привилегији“. Осим што усађују радикалне политичке ставове, ове идеје подстичу зависност деце из мањинских заједница од државе, уверавајући их да немају никакве шансе за успех помоћу сопствених заслуга и способности. У демократској визији Америке, зависност грађана од централне власти служи интересима државе тако што повећава број људи који не успевају или не желе да се старају о себи, што их мотивише да гласају за приступ туђем новцу (мисли се на гласање за Демократску странку, која се залаже за издашније програме социјалне помоћи; прим. прев).

У пакету са овом деморализацијом, државне школе чине велики број ученика неспособним за успех, имплементирајући просветне хирове попут „нове математике“, „целовитог језичког учења“ (whole language learning – постмодерна просветна доктрина према којој се читање језика природно развија, на исти начин као и развој говора, што имплицира излишност строгих граматичких правила, прим. прев), „отворених учионица“, школа без оцењивања, национално стандардизованих режима тестирања који убијају иновативност, стандарде „заједничке сржи“ који намећу националну униформност курикулума, и томе слично.

Проблем није само на нивоу основних или средњих школа. Убризгавање невероватних количина државног новца у универзитетско образовање током последњих деценија скоро у потпуности је уклонило законе тржишта из ове области, из чега је произашао актуелни систем левичарске индоктринације у луксузним академским чаурама, које су поштеђене било каквог изазова владајућој доктрини мултикултурализма и антиамериканизма. Професори који се држе традиционалних америчких вредности бивају отворено маргинализовани и истеривани где год је то могуће, док се говорници на студентским кампусима који доводе у питање данашње догме насилно ућуткују.

Додајте свему овоме и ефекте државе благостања, која одваја очеве од деце и подрива родитељски узор личне одговорности и ослањања на сопствене капацитете, и постаће јасно како је држава систематски трансформисала културу ове нације. Чувена тврдња покојног Ендрјуа Брајтбарта да се „политика налази низводно од културе“ у најбољем случају је непотпуна. Држава је постала доминантан партнер у националној култури и користи је за своје циљеве.

Постизање позитивне културне промене против свих ових сила немогуће је кроз саму културу. Културни задатак деснице данас је да окрене Брајтбартову изреку и препозна државу, а не тржишне снаге, као подмуклу силу која је подрила националну културу. Систематско уклањање огромне мреже закона и регулатива које омогућавају држави да доминира културом неопходни је елемент било каквог покушаја да се поново утврде традиционалне америчке вредности.

 Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

 С. Т. Кaрник је виши сарадник и издавачки директор у институту Хартленд

 Насловна фотографија: Michael Nigro/Sipa USA

Извор chroniclesmagazine.org

https://www.standard.rs/2020/12/10/americka-drzava-protiv-americke-kulture/?alphabet=cyrillic