Сада људи поново морају да се ослоне на суседе, на географију. Када систем закаже, географија постане важна. Потребни су нам локални центри за тестирање, снабдевање храном, брига о старим лицима, и изнад свега, локално вођство
Волонтери деле храну угроженима у Лондону, 13. март 2020: „Држава благостања нема инструмената за пандемијску и економску кризу“. (Фото: Ден Китвуд / Getty Images)
У јеку ноћног бомбардовања 1941, лабуристичког министра Ернија Бевина је толико нервирао један службеник по имену Вилијам Бевериџ да му је дао да напише извештај о социјалној заштити [1] не би ли га уклонио из своје близине. Док су падале бомбе, љутити Бевериџ је предложио да се после рата формира читава једна “држава благостања”, са финансијском сигурношћу од „колевке до гроба”. Нико није имао примедби на цену. Водио се рат. Остало је – историја.
Данас рата нема, има само политичара који воле да своје садашње улоге упоређују са улогама својих претходника из доба бомбардовања. Ипак, свака криза представља прилику. Шта би то могло да се изроди из корона вируса, а што би било равно Бевериџу?
Држава благостања нема инструмената за пандемијску и економску кризу. Њен џиновски NHS [2] и незграпни режим бенефиција су спори и, често, нехумани. Грађани сада морају да користе технологију да би једни другима пружили помоћ која је, иначе, неочекивано средњовековне природе. Моја улица на Whatsapp-у има групу за помоћ старијима који не могу да излазе. Паб у Глочестерширу доноси храну и пиће на кућни праг. Један фармер из Девона нуди доставу својих производа, уз бесплатне часове плеса, фризерске услуге и чување деце.
Ови предузетници се, уз хиљаде других, боре да ублаже патњу, усамљеност и, у многим случајевима, финансијску пропаст. Међутим, вишедеценијско нестајање свега што је од виталног значаја за британска суседства им је велика препрека: трговачке улице, полицијске станице, банке, библиотеке, омладински клубови, дневни центри и сеоске болнице [3]. Сада људи поново морају да се ослоне на суседе, на географију. Када систем закаже, географија постане важна. Не могу да вам забране да ходате улицом. Не још.
Бевериџ је желео да држава свакоме коме је то потребно обезбеди новац и заштиту. Бевериџ је, такође, писао у времену када су се његови сународници ослањали на институцију добросуседства. Тога данас нема. Потребни су нам локални центри за тестирање, локално снабдевање храном, локална брига о старим лицима, локална помоћ при запошљавању, и изнад свега, локално вођство. За разлику од континенталне Европе, у Уједињеном Краљевству готово да нема градоначелника, као што нема ни службеника државне администрације, који познају своје кориснике. Замењени су далеким бирократама који машу формуларима.
Сада је најважније обезбедити храну. Мале радње се затварају застрашујућом брзином. Ко зна колико ће их преостати када епидемија стане. Британске малопродаје хране зависе од приватних ланаца снабдевања, а они су, како је то показао Тим Ланг у својој новој књизи Feeding Britain [Нахранити Британију], изузетно осетљиви на краткорочне ударе. Ланг каже да сада половина британске хране и 90% воћа и поврћа стижу из иностранства. Прво тоалет папир, а онда – шта?
Сајмон Џенкинс (Извор: Гардијан)
Један нови Бевериџ би морао да разуме празнине у друштвеном јединству које овај вирус разоткрива. Компоненте „села” су важне – било да је у питању заселак, трговачки град или улица великог града – и нису бинарне. Нису условљене корпоративном државом с једне, и капиталистичким слободним тржиштем с друге стране. Везивно ткиво „удруживања”, послова, сусрета и активности које подмазују економију, покидано је . Како је Роберт Путнам рекао о Сједињеним Државама, Британија сада иде на куглање сама.
Теорија среће би требало да је још у моди. Но, ретко се повезује са локализмом. Локално изгледа тривијално. Привлачност локалног нестаје под булдожером Бевериџеве централистичке државе вођене циљевима. Сигуран сам да је NHS-ова кампања за затварање сеоских болница прошла све мерљиве тестове, као и кампања Министарства унутрашњих послова за замену полицијских станица патролним колима. Нико није узео у обзир следствену потпуну незаштићеност заједнице. Модерна власт не региструје немерљиве појаве.
Затворите један паб у трговачкој улици, имаћете једну сметњу мање. Затворите последњи паб и улица ће изгубити душу. Британски пабови се затварају брзином од око 900 годишње. Нема везе, саградићемо игралишта тамо где су били. Али, током последњих десет година, затворено је око 700 игралишта, а стопа гојазности се винула у небо. Око пет хиљада цркви зјапи готово потпуно празно. Нико не зна шта ће с њима.
Слично вађењу једне цигле из зида, затварање појединачне локалне институције, може значити уштеду. Затварање свих значи слом друштвене повезаности. Губимо оно што је де Токвил називао „мајком науком демократије… духом повезаности”. Без њега, нације се претварају у „атомизиране” државе, подложне аутократском популизму.
У овом тренутку, британска влада ужурбано шаље војнике на фронт. Брише порезе и закупнине, нуди бесповратна средства и зајмове. Чак се снебивљиво креће ка територији на коју се раније није усуђивала да крочи, ка дељењу ”хеликоптерског новца”[4], или „квантитативном олакшању”[5] . Неки од нас који су предлагали ову меру током кризе 2008. године, били су извргнути руглу због штампања новца и „дељења и Курти и Мурти”. „Квантитативно олакшање” је нестало у чељустима банака. Сада је чак и Доналд Трамп за то, и нуди 1000 долара свакој породици.
Но, ово су само краткорочне мере. Верујем да би неки нови Бевериџ могао да окрене леђа трауматичној садашњости и погледа у будућност. Запитао би се шта су суштински чиниоци онога што називамо заједницом, друштвеним или личним подухватом, трговином на мало, лечењем, доколицом или културом. Размотрио би каква им је регулаторна и финансијска помоћ потребна да би наставили да одржавају у животу заједнице као социјалне ентитете. Или као што се сада каже: које су њихове темељне вредности?
Уместо напуштене пољопривредне политике ЕУ, британска влада већ пописује “јавна добра” која ће у будућности субвенционисати и очекивати од фармера. Врши се попис птица, пчела, врста тла, дрвећа, живица, потока, чак и природних лепота. Али, ако птице и потоци завређују такво старање, зашто то исто не важи и за животну средину људских бића? Шта је са “јавним добрима” која се налазе у великим и малим градовима?
Изгледа да власт цени институције природе, али не и институције људских бића. Током последње велике кризе, добили смо нацрт државе благостања. Сада нам је потребан нацрт заједница благостања, а оне су нешто друго.
Са енглеског посрбила: Марина Јањевић Милојковић
[1] Прим. МЈМ.: Бевериџов извештај је извештај Британском парламенту из 1942. године који је сачинио енглески економиста и друштвени реформатор Вилијам Бевериџ. У њему је предложио план обезбеђивања економске и социјалне заштите који је послужио као основа за развој послератне британске тзв. државе благостања, укључујући образовање, здравство и социјалну заштиту. Овај извештај је послужио и као основа за развој модела тзв. државе благостања других држава, посебно бивших британских колонија. Систем је остао на снази до краја 80-их година 20. века када су политичке промене довеле до ерозије подршке држави благостања и систему бесплатних јавних услуга.налну здравствену службу у Британији која се финансира из буџета и бесплатна је за све грађане.
[3] Прим. МЈМ: Сеоске болнице (енг. Cottage hospitals) у Британији и бившим британским колонијама сличне су нашим сеоским амбулантама из доба социјализма. Имале су неколико кревета за хитне и лакше случајеве. Предност оваквих болница је била у томе што је лекар добро познавао све пацијенте и њихове историје болести, што је било значајно нарочито за сиромашније пацијенте који су, тамо где оваквих болница није било, одмах одлазили у државне окружне болнице. Данас су готово нестале.
[4] Прим. СС: Хеликоптерски новац (Helicopter money) је бесповратна новчана помоћ коју држава дели грађанима за програме одређеног трајања, која се преноси преко Министарства финансија, а не повећава јавни дуг. Концепт потиче од Милтона Фридмана.
[5] Прим. МЈМ.: Квантитативно oлакшање/попуштање тј. повећање масе новца (у енглеском финансијском жаргону: quantitative easing – QЕ) представља повећање залиха новца од стране централне банке путем куповине државних обвезница или других финансијских средстава.