Да ли је Трамп предао Блиски исток Кини и Русији?

Онолико колико се природа ужасава вакуума, толико га не подноси ни геополитика. Када је председник Трамп пре више месеци најавио планове за повлачење америчких трупа из Сирије и генерално са Блиског истока, Русија и нарочито Кина отпочеле су тихо интензивирање контаката са кључним земљама региона.

Кинеско учешће у развоју ирачке нафтне и друге инфраструктуре, иако огромно, било је значајно ометено када је ИСИС окупирао око трећине ирачке територије. У септембру 2019. Вашингтон је захтевао да Ирак плати за завршетак кључних инфраструктурних пројеката који су уништени у рату против ИСИС-а – што је рат у којем су Вашингтон, као и Анкара, Израел и Саудијска Арабија имали кључну скривену улогу – и то тако што би Ирак предао Америци 50 одсто својих прихода од нафте, што је, најблаже речено, нечувен захтев.

ИРАЧКО ОКРЕТАЊЕ КИНИ
Ирак је то одбио. Уместо тога, ирачки премијер Адел Абдул-Махди је отишао у Пекинг на челу делегације од 55 чланова како би разговарао о кинеској улози у обнови Ирака. Ова посета није промакла Вашингтону. Још и пре тога, ирачко-кинеске везе су биле значајне. Кина је била трговински партнер број један Ираку, а Ирак је био трећи извор нафте за Кину (одмах иза Саудијске Арабије и Русије). У априлу 2019. године, заменик кинеског министра спољних послова Ли Џун је у Багдаду изјавио да је Кина спремна да допринесе обнови Ирака.

За Абдула-Махдија, путовање у Пекинг је било велики успех – назвао је то „квантним скоком“ у односима. Посета је резултовала потписивањем осам меморандума о разумевању у разним областима, оквирног кредитног споразума, као и најавом прикључивања Ирака кинеској Иницијативи појас и пут (BRI). Ово је обухватало кинеско учешће у обнови ирачке инфраструктуре, као и у развоју ирачких нафтних постројења. Очигледан „win-win“ за обе земље, како то Кинези воле да кажу.

Било је потребно свега неколико дана након разговора у Пекингу да избију општенационални протести против корупције и економске политике ирачке владе, са захтевима опозиције да Абдул-Махди поднесе оставку. Ројтерс је известио да снајперисти пажљиво потпирују насиље пуцањем на демонстранте, стварајући тако утисак државне репресије – исто онако како је ЦИА учинила на кијевском Мајдану фебруара 2014, или у Каиру 2011. године.

Сада се појављују јаки докази да су преговори у Кини и тајминг спонтаних протеста против владе Абдула Махдија октобра 2019. повезани. Веза је Трампова администрација. Према репортажи Федерика Пјераћинија, „Абдул-Махди је у парламенту одржао говор о томе како су Американци уништили земљу, а сада одбијају да заврше пројекте изградње инфраструктуре и електричне мреже осим уколико им се не обећа 50 одсто нафтних прихода, што је Абдул-Махди одбио“. Потом се цитирају делови Абдул-Махдијевог говора у преводу са арапског: „Зато сам посетио Кину и потписао важан споразум о изградњи. Након што сам се вратио, Трамп ме је позвао да одбацим овај споразум. Пошто сам одбио да то урадим, запретио је да ће изазвати огромне демонстрације против мене, што ће окончати мој мандат. Огромне демонстрације против мене су се материјализовале, а Трамп ме је поново позвао да запрети да ће, уколико не прихватим његове захтеве, послати маринце-снајперисте на високе зграде да гађају демонстранте и полицајце како бих се нашао под додатним притиском. Поново сам одбио и понудио оставку. Американци до данас инсистирају да погазимо наш договор са Кинезима“.

Сада је америчка ликвидација иранског генерал-мајора Касема Солејманија – само што је слетео у Багдад наводно ради мисије посредничког преговарања са Саудијском Арабијом преко Абдула-Махдија – бацила читав регион у политички хаос из ког извиру гласине о могућем Трећем светском рату. Мека „одмазда“ Ирана ракетним нападима на америчке базе у Ираку и изненадно признање Техерана да је грешком оборио украјински цивилни авион док је напуштао Техеран, и то све усред извештаја да су Трамп и Рохани тајно разговарали како да смире стање, многе остављају збуњене, терајући их да се питају шта се заиста догађа.

ТИХИ „СВИЛЕНИ“ УПАД
Једно је јасно. Пекинг разматра опције како да, заједно са Русијом, смени доминацију коју Вашингтон ужива у ирачкој политици још од рата из 2003. и потоње окупације. Сајт Oil.Price.com извештава да је од октобра, одмах након успешних преговора Абдула-Махдија у Пекингу, Ирак отпочео извоз 100.000 барела сирове нафте дневно у Кину, и то у склопу двадесетогодишњег споразума „нафта за инфраструктуру“ који су закључиле две земље. Према изворима из ирачког Министарства за нафту, Кина ће изградити свој утицај у Ираку почињући са инвестицијама у нафту и гас, а потом и изградњом инфраструктуре, попут фабрика и пруга, коју ће радити кинеске компаније и особље, заједно са ирачким радницима. Фабрике које Кинези буду изградили имаће идентичне системе производних трака и структуру ради интеграције са сличним фабрикама у Кини.

Потпредседник Ирана Ешак Јахангири изјавио је да је Иран са Кином потписао споразум о имплементацији пројекта електрификације главне 900 километара дуге пруге која повезује Техеран са Машхадом, градом на североистоку земље, близу границе са Туркменистаном и Авганистаном. Јахангири је додао да постоје и планови за успостављање супер-брзе пруге Техеран-Ком-Исфахан, као и за њено ширење на северозапад кроз Табриз. Сајт OilPrice истиче: „Табриз, у којем се налази низ кључних постројења везаних за нафту, гас и петрохемију, и који представља почетну тачку за гасовод Табриз-Анкара, биће тежишна тачка 2.300 километара дугачког Новог пута свиле који повезује Урумћи (престоницу западне кинеске провинције Синкјанг) са Техераном, спајајући успут Казахстан, Киргистан, Узбекистан и Туркменистан, а у свом наставку кроз Турску стиже до Европе. Када ови планови почну да бележе чврст напредак, Кина ће транспортне везе проширити у Ирак и на Запад“.

Уз све то, ирачки министар за електричну енергију Луај ел Хатиб изјавио је: „Кина је наша примарна опција као дугорочни стратешки партнер… Почели смо са 10 милијарди долара вредним финансијским оквирним споразумом према којем ће ограничене количине нафте финансирати неке инфраструктурне пројекте… али ће се кинеске инвестиције увећавати са растом ирачке нафтне производње“. Другим речима, што више ирачке нафте Кина буде извлачила, биће финансирано више пројеката у Ираку. Данас по питању гаса потребног за електричне генераторе Ирак зависи од Ирана, услед недостатка гасне инфраструктуре. Кина каже да ће то променити.

Осим тога, извор из нафтне индустрије каже да Русија и Кина тихо припремају терен за поновно лансирање гасовода Иран-Ирак-Сирија, право из огромног гасног поља Јужни Парс које Иран дели са Катаром у Персијском заливу. Америка је повела посреднички рат против сиријског председника Башара ал Асада 2011. године чим је он са Ираном и Ираком потписао споразум о изградњи таквог гасовода, одбацивши ранији предлог Катара за алтернативну руту. Турска, Саудијска Арабија и Катар су преко тајних канала бацили милијарде долара како би финансирали терористичке групе попут Ал каиде и касније ISIS-a, у узалудном покушају да свргну Асада.

РУСКИ ФАКТОР
Кина није усамљена у својим настојањима у Ираку и широм Блиског истока, док хаотична и непредвидива америчка спољна политика растерује бивше савезнике Сједињених Држава. Русија, која је управо излобирала обуставу непријатељстава у Либији заједно са Ердоганом, понудила је Ираку на продају свој напредни ПВО систем С-400 „Тријумф“, што је понуда која би била незамислива пре свега неколико недеља. Како су ирачки посланици, након бахате америчке ликвидације Солејманија у Багдаду, изгласали захтев да све иностране трупе, укључујући америчке и иранске, напусте Ирак, за очекивати је да ће Багдад прихватити ову понуду, упркос противљењима Вашингтона. Саудијска Арабија, Катар, Алжир, Мароко и Египат су последњих месеци сви у преговорима са Русијом у циљу набавке овог руског одбрамбеног система за који се каже да је најбољи на свету. Турска га је већ купила.

Пре америчког убиства Солејманија трајали су бројни дискретни покушаји да се спусте тензије у скупим ратовима који широм региона бесне откако је Америка подстакла Арапско пролеће, и то између Саудијске Арабије, Уједињених Арапских Емирата, Ирана и Ирака. Русија и Кина су заједно на различите начине имале кључну улогу у промени геополитичке ситуације. У овом одлучујућем моменту кредибилитет Вашингтона као било каквог искреног партнера је практично на нули, ако није и негативан.

Привремено затишје након што је Иран признао да је гађао украјински авион ни на који начин не значи да ће се Вашингтон тихо повући. Трамп и његов министар одбране Еспер су пркосно одбили позив да повуку америчке трупе из Ирака. Амерички председник је твитовао у знак подршке обновљеним антивладиним демонстрацијама у Ирану, и то на фарси језику. Очигледно је да нас чекају гадне невоље на Блиском истоку док Вашингтон покушава да изађе на крај са нежељеним последицама својих скорашњих потеза у том региону.

Ф. Вилијам Енгдал је саветник за стратешке ризике и предавач. Дипломирани је политиколог са Универзитета Принстон и аутор више бестселера о нафти и геополитици.

Насловна фотографија: AFP

Извор williamengdahl.com

https://www.standard.rs/2020/01/22/da-li-je-tramp-predao-bliski-istok-kini-i-rusiji/