Најновији чланци  

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 188 guests and no members online

   

СРЂА ТРИФКОВИЋ: Има наде, и све ће бити добро, јер има Бога!

28.03.2020.
 
 

Фото: РТРС

Архитектура глобалног економског и политичког система која је развијана три деценије руши се пред нашим очима. Како ће изгледати свет после пандемије?

„Ништа више неће бити исто као пре!“ Ова фраза изнова се појављује када год људи помисле да се суочавају са догађајем од метаисторијског значаја. Понекад је њена употреба оправдана: Сарајево 1914, бољшевичка револуција, Хирошима и пад Берлинског зида уклапају се у наведени опис. Чешће, међутим, то није случај. Ту су Версајски мир 1919, атентат на Џона Кенедија, „велики скок за човечанство“ Нила Армстронга, Вотергејт, пад двеју кула 11. септембра, слом Лиман брадерса и криза финансијског система 2008, као и многе друге наводне вододелнице за које се на крају испоставило да су далеко мање одлучујуће него што се испрва тврдило.

Неке прекретнице не бивају препознате одмах. Напад париске руље на Бастиљу можда је могао да буде окончан годину или две касније без много потреса, на исти начин као што је без крви прошла „Славна револуција“ са друге стране Ламанша један век раније. Тек је са ужасима 1792. постало јасно, како рече Таљеран, да „онај ко није живео пре Револуције не зна шта је радост живота“. Кад је реч о савременим збивањима, требало је да прође више од деценије пре него што је постојање све већих нуклеарних арсенала утицало на осмишљене геостратешке доктрине два главна супарника у Хладном рату.

Постоје мегакризе које луцидна мањина савременика одмах препознаје као такве. Августа 1914, Крупови топови који су канонадом код Лијежа наговестили четворогодишњи покољ у Првом светском рату погодили су један наизглед просперитетан, сређен и стабилан свет као муња. „Светла се гасе широм Европе“, пророчки је приметио британски министар спољних послова сер Едвард Греј само дан пре него што је Британија објавила рат Кајзеровом рајху, „а можда се и неће поново упалити за наших живота“. Уистину није претерано констатовати да се никада и нису упалила: током наредне четири године, европска цивилизација – која у својим плодовима и срчаности није имала премца – смртно је рањена и бачена у амбис у којем сада живимо.

ЕПИДЕМИЈЕ КОЈЕ СУ МЕЊАЛЕ СВЕТ
Озбиљне епидемије могу имати далекосежне друштвене, културне и геополитичке последице. Куга која је девастирала Атину 430. године пре Христа – током друге године Пелопонеског рата, када је још увек изгледало да је победа Атине извесна – однела је животе једне четвртине становништва, око 75.000 људи. Подлегао је и Перикле. Његови наследници били су слаби и неспособни. Атина је претрпела суновратни пад и крах „сваког правила религије или закона“, како је забележио Тукидид. Све до 415. године пне. Атина се неће опоравити довољно да покрене нову велику офанзиву. Боље и да није: услед слабог квалитета Периклеових наследника, експедиција на Сицилију претворила се у тотални пораз.

У Римској империји тзв. антонинску кугу (165-180. наше ере)заправо су изазвале мале богиње, а не yersinia pestis. Та је епидемија однела пет милиона живота, око 25 одсто заражених. Приближно једна десетина становништва Царства је умрла у мукама, а у неким регијама и више од трећине (Галија, Ломбардија, долина Рајне). Римска војска била је девастирана, што је северне границе оставило рањивим на упаде варвара. Водећи рани немачки историчар древног Рима, Бартолд Георг Нибур, закључио је 1827. године да се „антички свет никада није опоравио од ударца куге која га је посетила током владавине Марка Аурелија“. Био је то увод у велику кризу Империје у трећем веку, као и дугорочни пад моћи и ауторитета Рима који је уследио.

Црна смрт, стравична епидемија куге од 1347. до 1351. године, убила је од једне до две трећине Европљана – тачан се број никада неће сазнати – и изазвала је огромне верске, друштвене и економске ломове. Током 17. века ударила је поново, са смртоносном жестином али не у истом географском обиму, као што је са потресном снагом описао Манцони у Вереницима.

Епидемија COVID-19 испрва је деловала као периодична зараза налик на свињски и птичији грип, САРС или вирус Западног Нила: привремени проблем који погађа неке друге људе, углавном тамо негде далеко. Међутим, испоставило се да је овај вирус другачији: досад непознат, високо заразан, неизлечив и довољно смртоносан да наметне радикалне мере како би се обуздало његово ширење. Кинези су покушавали да прикрију димензије овог проблема све до краја јануара, Европљани нису били сигурни о чему се ради чак и кад је катастрофа погодила Италију у фебруару, а Американци су коначно увидели озбиљност претње негде средином марта.

БУЂЕЊЕ НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ
Будући ток и цена ове пандемије не могу се предвидети. Сигурно је међутим да свет пролази кроз промене које ће се по свему судећи показати као неповратне. Контуре геополитичких последица помаљају се кроз муњевито трансформишуће обрасце менталног мапирања, доношења политичких одлука и економских токова у три панрегиона који у данашњем свету имају највећи значај: азијско-пацифичком, европском и северноамеричком.

У сва та три панрегиона, у „стварном времену“ сведоци смо одбацивања свих стега глобализације, мултилатералних механизама (попут Светске здравствене организације) и транснационалних институција, пре свега Европске Уније – у корист нагло обновљеног осећаја националне повезаности. Стратегије преживљавања утемељене на сопственим националним интересима дефинишу и спроводе владе новопробуђених суверених националних држава. Како мале, тако и велике нације су се у потрази за решењима окренуле својим, националним владама. Брисел и Ист Ривер су се показали у једнакој мери немоћним и ирелевантним.

Управљање кризом од стране националних држава дало је владама различитих идеолошких нијанси огромну нову моћ. У Сједињеним Државама то нажалост укључује и стварање преко две хиљаде милијарди свеже одштампаних долара ex nihilo. Од тога ће највеће користи имати један ограничени број мегакорпорација, док ће додатно бити подривена дугорочна стабилност финансијског система. Тај систем ништа није научио после кризе 2008, а нема разлога зашто би: профити су остали приватни, а губици колективнио. Хтели ми то или не, држава се вратила на сцену као кључни актер. Може се сасвим поуздано предвидети да се владе широм света неће тек тако одрећи својих енормно проширених овлашћења једном када вирус буде обуздан.

Упадљива геополитичка последица коронавируса јесте колапс неоконзервативно-неолибералне свете краве познате као „глобално лидерство САД“. За разлику од Америке, након незграпног почетка који је обележила готово чернобиљска затвореност по питању природе и димензија проблема, Кина је приступила изазову са импресивном брзином и ефикасношћу у обуздавању вируса. Мере које је Пекинг увео са гвозденом одлучношћу Западу су у почетку деловале драконски, али већ крајем марта рађају плодове у виду сузбијене епидемије.

Интересантно је да су остали примери успешног решавања епидемија коронавируса Сингапур, Тајван и Јужна Кореја. За разлику од Кине, ове су државе у институционалном смислу демократске, али су у Хантингтоновом смислу цивилизацијских подела блиско повезане са Средишњим царством. Цивилизација источне Азије, која промовише поштовање ауторитета, одлагање тренутног задовољства зарад дугорочних циљева и приоритет заједничких интереса над индивидуалним правима, показала се ефикаснијом у заштити својих становника – истовремено настављајући да ефикасно функционише – у поређењу сазападним моделом.

BRUXELLA DELENDA EST!
Са малим бројем нових случајева, углавном међу популацијом студената-повратника и путника из бројне дијаспоре који су правовремено карантирани, Кина је до краја марта већ била у стању да упути своје прекаљене здравствене тимове и опрему за спасавање живота у Европу и остатле делове света. Будући да саосећање са „белим ђаволима“ ( „gweilo“) није карактеристика кинеске културе, очигледно је да Пекинг тиме настоји да попуни новонастали вакуум моћи. Ово је упадљиво на примеру Србије. Не тако давно, Брисел је притискао Београд да ограничи своју трговину са Кином и уместо тога повећа увоз из ЕУ. Када је Србија покушала да купи респираторе, заштитна одела и маске од ЕУ, међутим, глатко је одбијена. „Медицинска роба се у земље изван ЕУ може извозити једино уз експлицитну сагласност влада ЕУ“, објаснила је председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен. „Ово је исправна одлука, јер је та опрема нама потребна за сопствене здравствене системе“.

Другим речима, што се Брисела тиче, исправно је допустити да Срби и други Европљани изван ЕУ помру, односно да се сналазе како знају и умеју. Поздрављајући први авион крцат кинеским докторима и респираторима 21. марта, амбасадорка Кине у Београду Чен Бо изјавила је да је ова помоћ знак „челичног пријатељства“ између две земље. Када ова епидемија буде готова, стара мантра „европског пута“ који Србија наводно мора да следи по сваку цену – и да притом ни за живу главу не тражи алтернативе – сасвим сигурно и оправдано звучаће шупље и бедно.

Овај сценарио се поновио чак и унутар ЕУ. Није било одговора на молбу Италије Европској унији за достављање медицинске опреме, али је Кина моментално послала три тима доктора, са све опремом и залихама, у Рим. Друга најтеже погођена европска земља, Шпанија, такође може рачунати на нашу помоћ, рекао је Си Ђинпинг након што га је телефоном позвао премијер Педро Санчез. Кина такође допрема помоћ Ирану, Ираку, Филипинима и Африци. Ова епидемија ће свакако оснажити ионако присутну експлозију културне самоуверености код кинеског народа.

Додатна манифестација текућег колапса ЕУ је поновно буђење и зацртавање, а потом и затварање унутрашњих граница у Шенгенској зони. Овоме се испрва противио еврофедералистички председник Француске Емануел Макрон, који је 12. марта изјавио да би земље ЕУ требало да држе своје границе отвореним и не препуштају се ономе што је назвао „национализмом коронавируса“. „Овај вирус нема пасош. Морамо да удружимо снаге, координишемо своје мере ида сарађујемо“, рекао је он. „Европска координација је битна“. Међутим, није било никакве координације. Једна за другом, чланице ЕУ су позатварале своје границе, укључујући и Немачку. Како је немачки магазин Шпигл приметио 23. марта: „Порука је јасна – када ствари постану озбиљне, свака чланица прво гледа себе – чак и 60 година након оснивања ове заједнице“.

Дискредитовање бриселског Левијатана и окончање имиграционе поплаве могле би бити светле стране коронавируса. Баш као и током финансијске кризе из 2008, номенклатура ЕУ се показује као дисфункционална машинерија, добра само за наметање аутодеструктивних идеолошких декрета о имиграцији, различитостима и мултикултуралним фразама. Данашња „уједињена Европа“ не ствара друштвене и цивилизацијске сличности, изузев на основама општег порицања старог морала, наслеђених вредности и „традиционалне“ јудеохришћанске културе. Зато заслужује да буде прозвана, када се епидемија оконча, како пропали пројекат. Bruxella delenda est!

СМРТОНОСНИ УДАРАЦ
Шок глобалног финансијског и економског система би такође могао да донесе дугорочну корист. Ланци снабдевања и мреже дистрибуције су изузетно фрагилни, као што смо могли да видимо, па је боље вратити се одређеном нивоу аутархије, него остати беспомоћан ако и када претња заиста постане егзистенцијална. Апсурдно је да Америка зависи од увоза из Кине за 97 одсто својих антибиотика, као и виталних лекова за крвни притисак, Алцхајмерову болест, паркинсонизам, епилепсију и депресију. Било би, међутим, неопростиво да се стратешка рањивост исправља још једним доштампавањем новца за велике фармацеутске компаније.

Исто важи и за секторе челика, електронике, пластике, итд. Неопходно је редизајнирати и сузити вишестепене, вишенационалне ланце снабдевања који доминирају данашњом производњом. Сви витални ланци снабдевања би сада морали да буду враћени кући, складишта поново саграђена и напуњена, а све у циљу заштите од будућих пометњи. Ово неће бити добро за краткорочне билансе компанија, али ће на дуге стазе да их заштити од могућих будућих удараца изазваних људским фактором. Што је још важније, то ће оснажити дугорочну националну отпорност.

Неолибералној глобализацији, у њеној постхладноратовској форми, COVID-19 је задао смртоносни ударац. Ово је веома добра ствар. Архитектура глобалног економског и политичког управљања, која је током протекле три деценије развијана, руши се буквално пред нашим очима.У њеном корену је идеја да не треба осећати посебну приврженост према било којој земљи, нацији или култури, већ да своје лојалности треба градити искључиво на мерљивим параметрима сопствених интереса. Садашња криза је ово лудило дискредитовала. Поткопала је, надајмо се трајно, процес трансформације глобализованог друштва у социо-технолошки систем у којем би већина људских односа била окована стегама управљивих рутина и процедура.

Заједница рањивих и смртних људских бића – која и поред силног новца и технологије не може да спречи заразу, па је сваком оболелом потребна помоћ и емпатија – није хвала Богу ишчезла. Ова епидемија показује да заједница заснована на крви и култури функционише кад год је апсолутно неопходно преживљавање. Та је заједница дијаметрално супротна „култури“ вештачког света, оличеног у постисторијској, глобализованој, бесполној Особи. Ова епидемија је егзистенцијална криза која је оснажила осећај солидарности међу члановима реалних нација и заједница – не неких апстрактних „Европљана“, него Ломбарђана, Тиролаца и Бохемијаца. Аргументи елита да су државе ефемерни и виртуелни ентитети су дискредитовани, вероватно заувек.

Сер Кенет Кларк дефинисао је деценијама раније изазов са којим се Запад данас суочава: „Недостатак самопоуздања, више од било чега другог, јесте оно што уништава цивилизацију“. Али чини се да није све изгубљено. Након првобитног шока, Американци и Европљани који воле своју земљу више од било којих друге, и који своје породице и комшије стављају испред свега осталог, јесу они који се одлучно и стоички боре против коронавируса. Они који су им говорили да би њихова приврженост требало да буде глобална, да њихове земље и комшилуци припадају читавом свету, сада су отпремљени на ђубриште историје.

Има наде, и све ће бити добро, јер има Бога.

 

Срђа Трифковић је спољнополитички уредник месечног магазина „Крониклс” и ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Више о вирусу COVID-19 прочитајте ОВДЕ 

 

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

https://iskra.co/reagovanja/srdja-trifkovic-ima-nade-i-sve-ce-biti-dobro-jer-ima-boga/