Најновији чланци  

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 65 guests and no members online

   

 

Када се будемо освртали на данашњи тренутак историје, да ли ћемо се питати како су неолибералне фантазије надјачале стварност којој смо сведочили?

У току је истовремени притисак на три српске заједнице. Прво је почела иницијатива САД да се обнове преговори Србије са привременим институцијама у Приштини, који су застали зато што те институције нису поштовале претходне споразуме постигнуте уз посредовање Европске уније. Циљ САД, које јужну српску покрајину под мандатом УН признају као државу, може бити само одвајање Косова и Метохије. Затим је црногорска власт изгурала закон који јој омогућава да отима имовину традиционалне православне цркве која службу обавља на српском језику. Коначно, Уставни суд амерички испосредоване творевине, БиХ, одлучио је да као власништво БиХ третира пољопривредно земљиште у Републици Српској, једног од два конститутивна ентитета ове државе. Ситуација је очита: Република Србија, Српска православна црква и Република Српска стављене су пред избор који не могу да прихвате.

У вези са овим развојем, који делује као смишљена кампања, ваља се подсетити неких чињеница. Када су хрватски Срби избачени из уставног концепта те нове државе настале из бивше СФРЈ, њихов отпор непризнавању основних права проглашен је за легитиман разлог за рат против њих, а покушај Србије да помогне припадницима своје обездржављене етничке групе представљен је као агресија и тежња за „великом Србијом“. Кривица хрватских Срба је била у томе што вековима живе на том простору, а Србије што је поштовала обавезе из СФРЈ и подржавала обесправљене припаднике своје етничке групе.

Када су у Србе из БиХ друга два конститутивна народа покушали да маргинализују мајоризацијом, убачено је семе зла. Док је помоћ Хрватске босанско-херцеговачким Хрватима и исламских држава Бошњацима толерисана, помоћ Србије је представљана као агресија. Кривица босанскохерцеговачких Срба била је у томе што у сопственој земљи нису пристали да буду грађани другог реда, а Србије што их је у томе подржавала.

Када су косметски Албанци почели са терористичком тактиком сепаратизма, НАТО је осујетио одбрану интегритета Србије тако што је извршио агресију. Од тада, кривица Србије је то што не може да призна независност дела своје територије са којег је истерана агресијом и илегални пренос надлежности на привремене институције формиране у складу са резолуцијом Савета безбедности УН. Срби и Србија су проглашени непријатељима и у Црној Гори, где се њихов идентитет настоји затрти подржављењем традиционалне верске заједнице, Српске православне цркве. За разлику од других народа, српским заједницама су ускраћена институционална мањинска права и у другим државама у региону (Македонији, Словенији, Албанији, Бугарској) где живе вековима.

НЕКРИТИЧКО УСВАЈАЊЕ
За негативан однос према Србима критиковали смо себе, говорећи да је разлог таквог односа према нама то што нисмо довољно усвојили вредности демократије и слободног тржишта. Због тога се остваривање те тежње у пракси свело на доказивање наше посвећености трансформацији, некритичким прихватањем два неолиберална приступа – екстремног правног позитивизма и неограничене моћи капитала. Тако смо трансформацију спроводили бирократски, заборављајући да смо људско друштво и занемарујући објективна ограничења. Пре неколико година, на овом порталу смо указали: „Моћ се може идеолошки консолидовати само на ограничено време. Није случајно да се ‘комунистичка’ револуција урушила у фамилијарно профитерство, које је прерасло у олигархију… ‘Комунизам’ смо донекле заменили за капитализам…

Моћни људи успоставили су систем који је закључао привилегије за њих, њихове пријатеље и породице, док је левичарење омогућило њиховим прецима да приграбе привилегије… Моћ је, као и богатство, увек лична. Систем који обједини довољно моћи претвара се у племенски, јер преци инстиктивно увек настоје да своје привилегије проследе потомцима, при чему… систем остаје да постоји само зарад себе.“ (Постиндустријско друштво и ми, Нови Стандард, 23. октобар 2017.) Ово је, данас, не само опис посткомунистичке трансформације, већ уједно и опис стадијума неолиберализма, са елитизмом, концентрацијом капитала, артикулацијом уместо представљања (лидерством и идентитетским политикама) и дубоким државама, који се намеће као нешто универзално, модернизујуће и напредно.

Перформанс „Антифашизам је мој избор“ у извођењу неколико невладиних организација, Београд, 09. мај 2019. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)
Перформанс „Антифашизам је мој избор“ у извођењу неколико невладиних организација, Београд, 09. мај 2019. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Чак ни жеља да удовољимо развијеном свету, пренормирањем и ослобађањем финансијских порива, није довољна да нас тај свет прихвати као заједницу људи са достојанством, потребама, жељама и интересима. Осим што трпимо сталне придике и двојне стандарде, пре пар година смо указали следеће: „оцењујући српску демократију као неконсолидовану, извештај Парламентарне скупштине НАТО… садржи виђење ‘подобне’ демократије… Из овог приступа проистиче да је држава демократска кад одлучује како НАТО жели… Генерално је занимљив концепт демократије у којој пет чланица ЕУ не признаје Косово, а ЕУ тражи од Србије да са непризнатим Косовом, које је агресијом НАТО одвојено од Србије, ‘номализује’ односе без решавања територијалног питања… Извештај се, међутим, чињенично и у оценама ослања на медијске текстове, нерецензирана документа невладиних организације и, што је најгоре, без икаквог метода како се дошло до ставова… стога се могу оквалификовати као идеолошки наративи.“ (Србија у новим документима НАТО, 26. септембар 2017.)

ШИРА СЛИКА
Од средине 1990-их, неолиберални глобалисти су након неуспеха да инсталирају себи потпуно подређен систем у Русији ударили на колективистички вредносни систем, оличен у традиционалном православљу. Наивно верујући да се не ради о поганој идеји него да глагољиви неолиберални глобалисти желе добро, нисмо схватили као претњу њихове подле елите, политичаре, НВО, медије, филмове и дубоке државе. Зато, данас, појаве и феномене који нас потресају објашњавамо тек након ескалације и то на основу чињеница које нисмо пратили кроз време, већ се бирају у складу са порукама које се желе пренети. У тим условима, пречесто уместо расправе имамо логицирање у сврху апологетике или пропаганде дневне политике.

Површно посматрано, на Србе и српство се насрће уз наратив о напретку и модернизацији. Слушамо трактате о неизбежним величанственим вредностима, чијем остваривању је наводно препрека наше национално осећање. Мало ко, међутим, схвата како те вредности изгледају у пракси оних који зарад њих подржавају понижавање нас и наших сународника. Тако промиче да се, примера ради, као модерност прихвата неолиберална варијанта некада критикованог соцреалистичког урбанизма, који је данас глобално раширен у истој форми и сврси само са металом и стаклом уместо бетона. На тај начин се идентитетски обликује универзализација отуђености. Неолиберализам развијеног Запада, који је постао високо бирократизован и приватизован, наметнуо је концепт заједничког простора као робе. Места окупљања постају тржни центри, а дружење је резервисано за просторе потрошње (кафиће и продавнице). Модернистички урбанизам, дакле, избацује просторе који би требали да омогућавају везе између људи без трошкова.

Као неизбежно се представља и консолидација Европске уније у стратешку суперсилу. У том предубеђењу, промиче да ЕУ нема утицај на догађаје у свом ширем окружењу. На пример, пад улагања и инвестиција Кине у већем делу Африке довешће до подстицаја масовне миграције ка Европи у време када су државе ЕУ све мање у стању да се носе са тим. Проблеме на северу Африке искористила је Турска, као и Иран. Турска предузима иницијативе са циљем да обезбеди приступ гасним пољима Средоземља из којих би требало да се диверсификује снабдевање гасом ЕУ. Турска, суочена са геополитичким и друштвеним изазовима, постаје потенцијално подручје нестабилности. Такође, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати односе са САД и Израелом негују на темељу борбе против Ирана. Међутим, унутрашњи изазови у Саудијској Арабији и неуспех саудијско-емиратског рата против Јемена смањио је њихов утицај у односу на ирански. Тај развој утиче на процесе у каспијском региону и даље на догађаје око Црног мора и источни део ЕУ, која за сада само пасивно трпи последице.

Да ли је основана опчињеност неолибералним глобалистичким Западом? С једне стране, док наступају стварне кризе, западна друштва испољавају тенденцију да избегавају расправу о њима и скрећу на дистракције система веровања (преко политика климатских промена или идентитетских политика). Те дистракције покрећу унутрашње друштвене страсти, али паралишу способност за суочавање са стварним стратешким изазовима. У њима јача осећај „друштвених проблема“, што додатно поларизује друштва и подстиче финансирање само технолошког развоја. Тако се улази у несигурност. С друге стране, амерички економиста (и бивши обавештајац) Линдон Ларуш је у својим радовима показао да „стварна улога инфраструктуре у одрживом облику економије… појачава производне моћи рада и научно усмерено повећање продуктивности у тренутку производње“. То значи да је у националној економији централни и незаменљиви произвођач додате вредности витална инфраструктура (брзи железнички саобраћај, нуклеарна енергија нове генерације, водопривредни системи). Ако је тако, онда свака влада која се може задужити од својих грађана по разумној камати, може тај дуг да искористи како би финансирала своју привреду ради повећања продуктивности, производње и животног стандарда, односно за покретање развоја друштва.

ФАЗА ПАДА
Изградња „великих пројеката“ тешко може да се реализује преко ЕУ. У бољем положају на том плану су Кина, Русија, Индија и Сједињене Државе; које такође имају научну и технолошку способност за извоз капиталних добара у развојне пројекте земаља у развоју. То значи да, када су у питању подршка за велике инфраструктурне инвестиције, уз ЕУ се може размишљати и о Новој развојној банци БРИКС. У том смислу смо се пре неколико година на овом сајту запитали: „Сме ли се уздати у ЕУ као гаранта боље будућности? Сме ли повлађивати повезивању Албаније и Црне Горе са Централном Европом, без повезивања са Солуном? Сме ли преговарати са државама попут Словеније о лукама на Дунаву?

Застава Европске уније виђена кроз ветробранско стакло прекривено кишним капима, Софија, 15. мај 2006. (Фото: Valentina Petrova/AFP Via Getty Images)
Застава Европске уније виђена кроз ветробранско стакло прекривено кишним капима, Софија, 15. мај 2006. (Фото: Valentina Petrova/AFP Via Getty Images)

У крајњој линији, сме ли преговарати о делу своје територије са које је отерана илегалном агресијом? Ово није питање за Русе, за Американце, за Кинезе, ово је питање опстанка у новом глобалном поретку, који ће настати у наредних 20-30 година. Опстанка нам неће бити без приступа тржиштима, а у том случају свака сила би била једнако експлоататорска као данас Запад. По цену радних акција, недоласка шопинг-молова и финансијских манекена који се баве терцијарном трговином хартијама, Србија се мора суочити са светом без заслепљености симболичком комуникацијом. (Како да Србија пронађе брод и луку?, Нови Стандард, 27. новембар 2017.)

Напредак (прогресивност), коме смо наводно препрека, израста на идеји да материјалним богатством техно-индустријских друштава треба централно да управљају националне бирократије, што води ка савршеном поштењу. Део који се изоставља је да се то постиже притиском на људе шта да раде и како мисле и узурпирањем њихових привилегија. Модернизам је требало да чини суштину свега што свет усмерава ка универзалном поштењу. Први светски рат је толико је згрозио елите, да је конструисана читава метафизичка поставка да би се оправдао покушај елитистичког преображаја људског рода. Други светски рат је учврстио тај нагон. До 1950-их, модернизам је прославио моћ корпорација, у виду стаклених небодера дуж великих авенија. Проблем те симболике је у томе што зграде трају, а свет се мења.

Данас је техно-индустријско друштво ушло фазу пада због улагања у прекомерну сложеност. Та хиперкомплексност се види и у огромним зградама које пројектују рачунари, које су тешке за одржавање или слабо корисне, због доба оскудице материјала и мањих очекивања о достизању технократски дизајниране поштености. Идеал постају ажурност, „врхунско“, модерно. То је елити омогућило да ствара и уновчава нове моде, којима се одржава утисак сталног кретања напред и из којих изводе свој статус. А овај домет статуса и моћ коју му даје, разобличава представу о поштењу – коју пропагирају – као превару.

ПОВРАТАК КЛАСИЧНИМ ВРЕДНОСТИМА?
Можда повратак класичним вредностима (у урбанизму, образовању, и друштвеним односима уопште) тренутно делује превазиђено, али је неспорно да су оне у многоме везне за питање опстанка нација као специфичних колективитета, бар када се ради о унутрашњој демократији тих заједница и достојанству држава које творе, што је изгледа основни разлог због чега се се такве идеје дискредитују као популистичке и назадне. Класично има врлину безвремености – или бар дужег времена. Скривена врлина класицизма је у томе што следи опште системе у природи, што је пут ка изражавању истине и лепоте. Модернизам не брине за истину и лепоту; брига је за моћ, нарочито за моћ контроле и присиљавања. Модернизам је за императив имао да људе одвоји од сопствене природе, јер је наводно људска природа створила све страхоте у прошлости. Резултат тога је отуђење од природног и анимозитет према суштини нашег места у природи. Отуда је укупни етос модернизма суштински антиљудски, у смислу да људе посматра као јединке без душе којима би требало да манипулише технократска елита у свом стицању моћи.

Лили Кеј, у књизи Молекуларна визија живота: Caltech, Рокфелер фондација и израстање нове биологије (1993), указује на проблем обликовања развоја културе и производње знања: „… хуманистичке науке су добиле значајну подршку од великих фондација. Њихови бројни пројекти и невиђени обим њихових финансијских и институционалних ресурса обликовали су развој културе и производњу знања у Сједињеним Државама. Кроз образовање, јавно мњење, подстицање одређеног програма истраживања и промоцију селективних категорија знања и истраживања, (Рокфелер) фондација је одиграла кључну улогу у стварању хегемонског блока; ресурси и углед који се претачу у подручја која су важна за проблеме друштвене контроле били су кључни у стварању консензуса између друштвених и политичких елита, с једне стране, и академских интереса с друге стране.“ Данас глобалним естаблишментом управљају појединци који су потпуно у овом систему мишљења. Технолошка револуција која обухвата свет развија се као антиљудска сила, која делује као продужетак глобалистичке моћи и покушава да људе уведе у матрицу битисања, док се стварни свет распада.

Хуманоидни робот дизајниран за бригу о пацијентима, држи руку новорођене бебе поред мајке у болници, Остенде, 16. јун 2016. (Фото: REUTERS/Francois Lenoir)
Хуманоидни робот дизајниран за бригу о пацијентима, држи руку новорођене бебе поред мајке у болници, Остенде, 16. јун 2016. (Фото: REUTERS/Francois Lenoir)

Да ли се Срби нападају да коче напретак и модернизацију држава где живе само зато што, као традиционалисти, желимо да живимо у заједници која људска бића посматра као личности са душом и урођеним вредностима и потенцијалом (а не као отржиштене јединке добре само за плаћање пореза и експлоатацију), што је у нашу свест и цивилизацију уткано још од Стефана Немање кроз идеал брижног владара? Из тога, заиста, проистиче нешто што сасвим разумљиво брине неолибералне глобалисте – идеја изградње личности уместо стварања жртава. Још раније смо указали: Питање, међутим, има и дубоко личну димензију, са којом су се суочили и наши родитељи. „О важним одлукама мора се промишљати целовито, темељно и без занесености утисцима и реториком.“ (Како да Србија пронађе брод и луку? 27. новембар 2017.) Наиме, када се у будућности будемо освртали на данашњи тренутак историје, да ли ћемо морати да се питамо како су апсурдне неолибералне фантазије надјачале стварност којој смо сведочили? Да ли ћемо се, тада, кајати што смо прихватили апсурдне неолибералне фантазије или ћемо својој деци и унуцима моћи да погледамо у очи?

 

Мирослав Стевановић је ванредни професор на Академији за националну безбедност у Београду и Правном факултету Универзитета Мегатренд. Екслузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Борис Мусић/mitropolija.com

 

Извор Нови Стандард