Хајде да кренемо од приче о невероватном самиту који се (није) догодио.

Руководство Комунистичке партије Кине (КПК) се сваког августа састаје у граду Бaјдејхи, приморском летовалитшу удаљеном неких два сата од Пекинга, како би разговарали о озбиљним политикама које затим треба уклопити у кључне стратегије планирања да би биле одобрене на пленарном заседању Централног комитета КПК у октобру. Бајдејхи ритуал успоставио је нико други до велики кормилар Мао, који је волео град у којем је, не случајно, цар Ћин, ујединитељ Кине у трећем веку пре нове ере, имао двор.

Будући да је 2020. година позната као година опасности, не изненађује што није било могуће посматрати самит у Бајдејхију. Ипак, то што је самит био невидљив не значи да се није догодио. Први доказ је чињеница да је премијер Ли Кећанг једноставно нестао из видокруга јавности на скоро две недеље – након што је председник Си председавао кључним састанком Политбироа крајем јула на којем је изнета развојна стратегија Кине за наредних 15 година. Ли Кећанг се поново појавио да би председавао специјалном седницом свемоћног Државног савета, баш као што се главни идеолог КПК, Ванг Хунинг – који је човек број пет у Политбироу – појавио као специјални гост на састанку Свекинеске федерације младих. Оно што је још интригантније јесте то што се раме уз раме са Вангом налазио Динг Шуешјанг, шеф кабинета председника Сија, као и још три члана Политбироа.

У овој „сад ме видиш, сад ме не видиш“ варијацији, чињеница да су се сви заједно појавили након одсуства од готово две недеље навела је проницљиве кинеске посматраче да закључе како се самит у Бајдејхију заправо одржао. Полузванични спин је да до окупљања није дошло због вируса COVID-19.

Ипак, постоји добар аргумент који указује због чега састанак ипак није одржан. Сада већ чувени састанак Политибиора крајем јула, којим је председавао Си, у ствари је поставио смернице за пленарано заседање Централног комитета у октобру. Преведено: контуре стратешке мапе пута су унапред одобрене консензусом. Није било потребе да се одлази у Бајдејхи ради даљих разговора.

ПРОБНИ БАЛОНИ?
Заплет се усложњава када се узме у обзир серија пробних балона који су почели да се пуштају пре неколико дана у одабраним кинеским медијима. Ево неких кључних тачака.

1. На фронту трговинског рата, Пекинг неће забранити пословање америчким предузећима која већ послују у Кини. Али пословање компанија које желе да уђу на тржиште финансија, информационих технологија, здравствене заштите и образовних услуга неће бити одобрено.

2. Пекинг се неће одједном отарасити своје огромне масе америчког дуга, али ће – што се већ дешава – тај процес бити убрзан. Прошле године је то износило 100 милијарди долара. До краја 2020. године, цифра би могла достићи 300 милијарди долара.

3. Интернационализација јуана ће, што се такође предвиђа, бити убрзана. То ће укључивати конфигурисање коначних параметара за клиринг америчких долара путем кинеског система CIPS – због све чешће помињане могућности да Пекинг буде искључен из SWIFT-а од стране Трампове администрације (или онога ко буде на власти у Белој кући након јануара 2021. године).

4. Што се тиче онога што се широм Кине у великој мери тумачи као „рат пуног спектра“, или углавном као хибридни рат, Народноослободилачка армија је стављена у трећи степен приправности – а сви одмори су отказани до краја 2020. Уследиће заједнички напор да се свеобухватни издаци за одбрану повећају на четири одсто БДП-а и убрза развој нуклеарног оружја. Више детаља ће бити саопштено на састанку Централног комитета у октобру.

5. Нагласак је на специфично кинеском духу самодовољности и изградњи онога што се може дефинисати као национални економски систем „двоструке циркулације“: консолидација пројекта евроазијске интеграције одвијаће се паралелно са интернационализацијом јуана.

Суштина ових напора је „да се чврсто одустане од свих илузија о Сједињеним Државама и спроведе ратна мобилизација нашег народа. Снажно ћемо промовисати рат како бисмо се одупрли америчкој агресији (…) Служићемо се ратним начином размишљања како бисмо управљали националном економијом (…) Будите спремни за потпуни прекид односа са САД-ом“.

Овде је, како ствари стоје, нејасно да ли се ради о пробним балонима пуштеним широм кинеског јавног мњења или о одлукама донетим на „невидљивом“ самиту у Бајдејхију. Све очи ће сада бити уперене у то каквим језиком ће бити изражена ова алармантна конфигурација када Централни комитет представи своје стратешко планирање у октобру. Значајно је што ће се то десити само неколико недеља пре америчких избора.

СВЕ СЕ ВРТИ ОКО КОНТИНУИТЕТА
Све горенаведено донекле одражава недавну дебату у Амстердаму о томе од чега се састоји кинеска „претња“ Западу. Ово су кључне тачке.

1. Кина константно јача свој хибридни економски модел – који је апсолутни раритет у свету: нити је у потпуности у јавном власништву, нити је тржишна економија.

2. Степен патриотизма је запањујући: када се Кинези суоче са страним непријатељем, 1,4 милијарде људи наступа као један.

3. Национални механизми имају изузетну снагу: апсолутно ништа не спречава потпуну употребу кинеских финансијских, материјалних и људских ресурса након што се утврди одређена политика.

4. Кина је успоставила најсвеобухватнији индустријски систем на планети, способан да, ако затреба, функционише без страног уплитања (с тим што Хуавеј мора да реши питање полупроводника).

Кина не доноси само годишње, већ и деценијске планове. Петогодишњи планови се допуњују десетогодишњим, па и петнаестогодишњим плановима, као што је показао састанак којим је председавао Си. Иницијатива појас и пут (BRI) је заправо практично четрдесетогодињши план, осмишљен 2013. са циљем да буде завршен 2049.

Кад је у питању Кина, све се врти око континуитета. Довољно је истаћи да Пет принципа мирољубиве коегзистенције, развијени 1949. а затим проширени од стране Џоуа Енлаја на конференцији у Бандунгу 1955. године, и даље функционишу као смернице кинеске спољне политике.

Ћао колектив, независна група која има улогу ћао („моста“) ка стратешки важним хуаћао („кинеска дијаспора“) исправно примећује да Пекинг никада кинески модел није прогласио универзалним решењем за глобалне проблеме. Они сматрају да кинеско решење одговара специфичним, кинеским околностима.

Такође износе снажну тврдњу да је историјски материјализам неспојив за капиталистичком либераном демократијом која намеће штедњу и смене режима националним системима, обликујући их према унапред замишљеним моделима. Тиме се увек враћамо у срж спољне политике КПК: свака држава мора да креира курс који одговара њеним националним условима.

А то открива пуне контуре онога што можемо назвати централизованом меритократијом са конфуцијанским и социјалистичким карактеристикама, односно другачијом цивилизацијском парадигмом коју „нужна нација“ (мисли се на Американце; прим. прев) и даље одбија да прихвати, и коју сасвим сигурно неће поништити вођењем хибридног рата.

 Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

 Насловна фотографија: Jerry Lampe/Reuters

 Извор Asia Times/The Saker

https://www.standard.rs/2020/08/27/kina-se-sprema-za-konacni-americki-udar/