Најновији чланци  

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 56 guests and one member online

  • Бранислав
   

Кина одмиче у трци за вештачком интелигенцијом (2)

Држава која прва овлада вештачком интелигенцијом имаће одлучујућу предност на бојном пољу. Да ли је Кина на путу да у тој трци победи Америку?

У оној мери у којој је следећа деценија ера имплементације, Кина има предност. При имплементацији, одлучујућа предност је обим квалитетних података. У том смислу Кина име предност како у домену своје збирке података, тако и у домену кадра „пешадинаца“ спремних да је обрађују. За разлику од тога, уколико највећи напредак AI-ја у следећој деценији буде потицао од научних пробоја, као што је развој „дубоког учења” (Deep learning), предност имају Сједињене Државе. Чињеница да половина највећих имена AI-ја ради за америчке компаније и то што Сједињене Државе могу да регрутују људе из целог света – док инхерентна ускогрудост Кину ограничава на сопствену популацију – пружају предности са којим Пекинг не може да се носи.

На Западу је дуго владала вера у то да иновације, нарочито у домену информационих технологија, могу да омогуће само слободни појединци који раде у отвореним друштвима, као и да те иновације неизбежно увећавају индивидуалне слободе. Али, као што можемо видети на примеру друштвених медија, корпорације и владе могу да употребе ове технологије за манипулисање умовима и злоупотребу слобода. Кина показује шта је могуће постићи уз комбинацију позитивних повратних информација између њеног ауторитарног система под вођством Партије с једне стране, и напредака у вештачкој интелигенцији који јачају централни ауторитет са друге стране. Непријатна истина је то да је AI моћан алат за аутократску контролу. Стога, са тачке гледишта свих оних који верују да су људска бића обдарена неотуђивим правима на „живот, слободу и трагање за срећом“, као и да је демократија најбољи начин да се обезбеде та права, кинеско посезање за вештачком интелигенцијом представља паклену комбинацију.

Сједињене Државе ће се надметати са Кином у примени AI-ја на свим пољима, укључујући економију, војску и друштво. Али на пољу управе и владања, услед системских разлика између две земље, Партија има предност у трци за AI јер је Америка с правом одлучила да се ту не такмичи.

„ПАРТИЈА ВОДИ СВЕ“
AI оснажује оно што је историчар предузетништва Алфред Д. Чендлер млађи назвао „видљивом руком“. Чендлер је писао о корпорацијама које, у одсуству правних кочница за предаторско понашање и антитраст присилу, стварају монополе и олигополе који доминирају тржиштима. Без кочница какве западни устави намећу властима, Партија може да користи AI за контролу Кине и доминацију њоме на начине које би Американци сматрали незамисливим – и о којим је совјетско руководство могло само да сања.

Кинески народ је прихватио амбицију свог председника да Кину поново учини великом, односно, како је Си то назвао, амбицију о  „великом подмлађивању кинеског народа“. Си сматра да ово захтева ревитализацију и ревалидацију Партије као лењинистичко-мандаринске авангарде народа. Како је изјавио приликом постављања прецизних циљева за 2021, 2035. и 2049. годину (ова последња је стота годишњица оснивања Народне Републике Кине): „Влада, војска, друштво, образовање, север, југ, исток, запад – Партија води све“. Напредне информационе технологије и AI су кључне компоненте овог програма.

Многи од истих оних чинилаца који су субјектима FAANGs (Фејсбук, Епл, Амазон, Нетфликс и Гугл) омогућили вредност која се мери билионима долара на америчком тржишту, на сличан начин јачају доминацију Партије у кинеском друштву. Основни принципи дигитализације и мрежне теорије који су узроковали успехе „чворишних фирми“ попут оних из FAANG и BAT (Баиду, Алибаба и Тенсент) набројани су у чланку професора Марка Јанситија и Карима Р. Лаканија за Харвард бизнис ривју од 2017, под насловом Управљање нашом чворишном економијом.

Прво, Муров закон (према ком се снага компјутерских процесора удвостручује сваке две године) доводи до експоненцијалног раста продуктивности у активностима у којима су компјутери главни стуб. Упоредите способности првог ајфона, представљеног пре свега једне деценије, са тиме шта данашњи модели могу да раде. Друго, ту је и Меткалфов закон, према ком се вредност мреже увећава са бројем корисника, што значи да сваки додатни корисник Фејсбука или WeChat-a увећава њихову вредност без икаквих додатних трошкова. Треће, Барабасијев закон идентификује петље позитивних повратних информација које настају код високо повезаних чворишта: што више трансакција се догоди преко неке дигиталне мреже, то је већа економска моћ мрежних чворишта. Како Јансити и Лакани закључују: „Једном када се чвориште добро повеже (и почне да ужива увећан повратак приноса у једном сектору економије (нпр. мобилним телекомуникацијама), имаће круцијалну предност и када почне да се повезује са другим сектором“. Финансијске трансакције пружају добар пример овога.

Инжењер Хуавеја стоји испод антене за 5Г мрежу у базној станици у Дунгуану, 30. мај 2019. (Фото: REUTERS/Jason Lee)
Инжењер Хуавеја стоји испод антене за 5Г мрежу у базној станици у Дунгуану, 30. мај 2019. (Фото: REUTERS/Jason Lee)

Осврнимо се на пословну стратегију Фејсбука. Стварањем платформе на којој 2,4 милијарде индивидуа слободно деле своје животе са породицом и пријатељима, Фејсбук сакупља интимне податке који му омогућавају да схвати ко су његови корисници, до чега им је стало, шта сматрају да је потребно делити са другима, шта их одбија, а шта привлачи. Ово му даје могућност да по ексклузивним ценама наплаћује рекламе које циљају микрогрупе са намером да специфичне реципијенте убеде да одаберу неки производ, идеју или чак кандидата. Марк Закерберг је то згровито сажео: „Пошто разумемо шта вас интересује, у стању смо да вам прикажемо релевантније рекламе“.

Амазон такође пружа корисне наговештаје на које би начине Си могао да користи AI да изађе на крај са његовом највећом егзистенцијалном претњом – унутрашњом опозицијом – кроз чвршћу контролу Партије. Упркос својим разликама, Си и директор Амазона Џеф Безос имају један кључни заједнички изазов: како да регрутују, одрже и управљају члановима организација чије су величине без преседана. У Сијевом случају, то је 90 милиона чланова Партије. Код Безоса, ради се о више од сто милиона чланова Амазон прајма. У оба случаја, чланови су раштркани по огромним географским пространствима, плаћају годишње чланарине и могу да оду уколико пожеле, па је потребно да им се обезбеди поврат на инвестицију. За оба лидера, очување лојалног чланства уз истовремено сламање конкуренције је витално за дугорочни успех њихових организација. На жалост свих оних који самоуверено и узастопно предвиђају да ће обе организације пропасти, ми указујемо да, макар за сада, делује да обе напредују.

AI је Амазонов „тајни састојак“. Како Безос отворено каже: „Машине које уче и вештачка интелигенција стоје иза скоро свега што радимо…“ Алгоритми компаније дају прајм члановима више онога што желе (тј. обезбеђују им и сугестије), помажу Амазону да научи корисне детаље о својим члановима (путем детекције образаца претрага и куповина), катализују логистику како би она била у тању да дуж свих меридијана испуни предузета обећања, и хватају преступнике. А уколико то већ не чини, Безос ће ускоро почети да користи AI за детекцију опасних сплеткароша који би могли да му угрозе организацију – и за превентивно деловање против њих. Који од ових алата Сијева Кина неће користити? AI ће увећати профит предузетничког капитала и војну способност са обе стране Пацифика, али ће изражено ојачати систем владавине у само једној земљи.

РИЗИЦИ ТУКИДИДОВСКОГ РИВАЛИТЕТА
Током Хладног рата, улози у трци за нуклеарно оружје са Совјетским Савезом су били очигледни. У данашњем тукидидовском ривалитету између метеорског успона Кине и колосалне доминације Сједињених Држава, који су ризици од ескалирајуће трке за AI оружје? Свиђало се то нама или не, будући рат ће се одвијати путем AI технологија. Како је министар одбране Марк Еспер недавно изјавио на конференцији Националне безбедносне комисије за вештачку интелигенцију: „Остварења у области AI имају потенцијал да промене карактер вођења ратова у генерацијама које долазе. Држава која прва овлада вештачком интелигенцијом имаће одлучујућу предност на бојишту за много, много година“.

Способност AI да убрза циклусе доношења одлука  у сукобима ће натерати војске да га усвоје. У ваздушној борби, пилоти полазе од тзв. OODA ланца: осмотри (observe), оријентиши се (orient), одлучи (decide), делај (act). Уколико је субјект А у стању да „се увуче“ у OODA ланац субјекта Б, онда ће А победити јер ће бити у стању да избегне паљбу Б и нападне га тако што ће тачно израчунати позицију Б у моменту пристизања ракета које је испалио А. Како је вештачка интелигенција у стању да осмотри, оријентише се, одлучи и дела вишеструко брже него човек, постаће неодговорно слати људског пилота у борбу без AI копилота. Како је (сада бивши) начелник Генералштаба САД Џозеф Данфорд прошле године рекао: „Ко год има компаративну предност у вештачкој интелигенцији и способан је да на бојно поље постави системе подржане од стране вештачке интелигенције, практично има потпуну компаративну предност“.

Показани успех AlphaGo и, скорије, AlphaStar, у побеђивању свих такмичара у једној од најкомплекснијих видео-игара из жанра стратегија у реалном времену (мисли се на Starcraft, прим.прев.) указује да ће у било ком структурисаном надметању између нападача и браниоца AI доминирати над људима. Компанија, држава или тим са најбољом вештачком интелигенцијом ће победити. Узмимо за пример амерички фудбал. У ономе што коментатори често описују као „партију шаха“, координатори одбране и напада знају да уколико одбрана погоди да ли ће следећи потез бити „пас“ или трк, одбрамбени играчи већине NFL тимова биће у стању да ефикасно зауставе већину противничких напада. Читајући све варијабле у ситуацији, AI би требало да буде у стању да промени однос снага на терену – или аналогно томе у војним операцијама на копну, мору, у ваздуху и космосу.

Истраживачи у лабораторији за испитивање вештачке интелигенције при DeepMind-у прате како се њихов AlphaStar бори против играча у видео-игри StarCraft II (Фото: DeepMind)
Истраживачи у лабораторији за испитивање вештачке интелигенције при DeepMind-у прате како се њихов AlphaStar бори против играча у видео-игри StarCraft II (Фото: DeepMind)

Лидер AI домена ће такође бити први који ће сазнати које од данашњих војних фундамената ће AI збрисати. Немачка је открила моћ подморница пре Првог светског рата јер је била лидер у њиховом развоју. Британски адмирали нису схватали њихову смртоносну ефикасност све док једна једина подморница 1914. није потопила три оклопне крстарице за једно јутро. До тада је већ било касно – Британци су инвестирали своје богатство у изградњу ратне флоте која је углавном постала превазиђена. Координација дронова и крстарећих ракета којом је успешно нападнута највреднија инфраструктура Саудијске Арабије и последично преполовљен њен извоз нафте даје неке индиције шта нас чека „иза ћошка“. Хоће ли ројеви дронова са вештачком интелигенцијом учинити носаче авиона подједнако превазиђеним, и то за хиљадити део њихове цене? Хоће ли AI анализе података из свих извора поцепати „невидљиви огртач“ стелт система као што је F-35 у који су Сједињене Државе тако нештедимице улагале? Прва земља која ће ово сазнати биће она која се буде налазила на челу научних достигнућа.

ПЕТ ПИТАЊА
При покушајима да схватимо пут необуздане конкуренције, пет питања без одговара нам задају бриге.

Пре свега, да ли би стварање машина хиљаду пута паметнијих од људи могло да доведе до неке од катаклизмичних дистопија које су сада популарне у научној фантастици? До сада смо видели безброј примера: од „Скајнета“ из франшизе „Терминатор“ – самосвесне мреже која је одлучила да убије своје људске створитеље – до AI генерала који надмудрује човечанство како би преокренуо однос између команданта и потчињеног. Скептични смо. Али исто тако смо свесни да је оно што смо некада сматрали јасним границама између научне фантастике и чињеница еродирало брже него што смо могли да замислимо.

Друго је „Кисинџерова утвара“. Као поштоваоце највећег живог америчког државника, инспирисала нас је спремност некога ко је недавно напунио 96 година да покуша да довољно схвати технологију како би озбиљно могао да размотри њене импликације (превод Кисинџеровог чланка о вештачкој интелигенцији можете прочитати овде; прим. НС). Према његовим речима, „Доба разума је створило мисли и дела која су обликовала савремени светски поредак. Али тај поредак је сада у превирању и усред нове, још рапидније технолошке револуције чије последице нисмо успели да схватимо у потпуности“. Подвлачимо питање које он поставља: „Хоће ли AI, препуштен себи, неизбежно развити благе девијације које би, временом, могле да каскадно доведу до катастрофалних исхода?“

Треће, треба ли тренутни стадијум трке за AI, у којој су Сједињене Државе и Кина такмаци, препознати као други „Стимсон моменат“? У истом месецу у којем је бацио прву атомску бомбу на Хирошиму, председник Хари Труман је увидео да је амерички атомски монопол пролазан. Стрепећи од тога да би трка у нуклеарном наоружању са Совјетским Савезом могла да се заврши нуклеарним армагедоном, упитао је свог министра рата, Хенрија Стимсона, да озбиљно размотри могућност дељења овог монопола са помаљајућим совјетским конкурентом. Тај подухват је пропао. Слично настојање да се пронађе начин да Америка и Кина удружено развијају војне примене AI би такође могао да пропаде. Али, имајући у виду ризике, не бисмо ли требали да пробамо да учинимо нешто слично?

Четврто, ако AI трка између Сједињених Држава и Кине у суштини прати стазу америчко-совјетског ривалитета у развоју и размештању нуклеарног оружја, колико је извесно да се дође до концепта еквивалентног хладноратовском MAD (узајамно загарантовано уништење, од енгл. „mutual assured destruction“; прим. прев.)? Како су обе суперсиле увучене у нуклеарну трку рапидно прибављале робусне арсенале за секундарни удар, нашле су се закључане у ћорсокак. Ниједна није могла да покрене нуклеарни напад на другу а да не изазове одговор који би уништио и њу саму. Технологија је тако створила ултимативни заједнички интерес за избегавање нуклеарног рата у ком би обе стране биле главне жртве. Упркос високим трошковима и екстремном ризику, овај услов је допринео одређеној врсти опреза и стабилности „дугог мира“ у протеклих седам деценија, колико нема ратова између великих сила. У случају AI, нисмо успели да пронађемо било какав аналогни концепт.

Војна возила носе балистичке ракете DF-21D на војној паради на тргу Тјананмен у Пекингу, 03. септембар 2015. (Фото: Greg Baker/AFP/Getty Images)
Војна возила носе балистичке ракете DF-21D на војној паради на тргу Тјенанмен у Пекингу, 03. септембар 2015. (Фото: Greg Baker/AFP/Getty Images)

Пето, постоје ли непрепознати заједнички интереси између Сједињених Држава и Кине који би могли да их натерају да усвоје и примене лекције из Хладног рата? У низу ситуација у којим је катастрофа за длаку избегнута – укључујући и Кубанску ракетну кризу – нуклеарне суперсиле су откриле свој заједнички интерес за спречавање погрешних процена, неспоразума и незгода који су могли да их одвуку у рат што су желеле да избегну. Развиле су нове начине за комуникацију (тзв. „врућу линију“) како би контролисале размештања одређених типова наоружања (споразуми о контроли наоружања), па чак и сарађивале на спречавању других држава или терориста да прибаве нуклеарно оружје (Споразум о непролиферацији нуклеарног оружја). Док Сједињене Државе покушавају да нађу одрживу стратегију за успостављање и очување позиције вођства у области AI, верујемо да би ризици које носи необуздана трка за овладавање вештачком интелигенцијом требало да мотивишу далековиде Американце и Кинезе да заједно озбиљно размотре потенцијално безбедније алтернативе, при том можда помажући да се америчко-кинески односи обликују на другачији начин.

ПЕТ ПУТОКАЗА КА ПОБЕДИ
Да ли је Кини суђено да победи у трци за AI? Са популацијом четири пута већом од америчке, нема сумње да ће Кина имати највеће домаће тржиште за примену AI. Вишеструко премашујући Америку у количини података, броју информатичара и са влашћу која је AI ставила на место главног приоритета, сасвим разумемо колеге који су песимистични. Штавише, процењујемо да ће Сједињене Државе очувати тесно вођство у наредних пет година, али да ће нас Кина потом сустићи и превазићи веома брзо уколико се нешто не промени.

Без обзира на све, верујемо да је ово област у којој Сједињене Државе могу да победе. Конгрес је недавно успоставио „Националну безбедносну комисију за вештачку интелигенцију“ са Ериком Шмитом на челу и Бобом Верком – који је службовао као заменик министра одбране код Обаме и Трампа – као потпредседником. Задатак овог тела је да формулише стратегију „која би обезбедила да амерички национално-безбедносни апарат дође у посед алата који су неопходни за очување глобалног вођства САД“. У нади да ћемо бити од помоћи том подухвату, закључићемо текст са пет путоказа ка победоносној стратегији.

Прво, Американци морају да се пробуде пред лицем изазова који се инад њих надвио. Свест о томе да се Сједињене Државе суочавају са озбиљним такмацем, у надметању чији ће исход бити одлучујући за нашу будућност, неопходна је како би се узбуркала наша такмичарска крв. Олимпијске игре пружају згодну аналогију за стратегију надметања у области AI. То нас такође подсећа да је такмичење у суштини добра ствар. Такмичење ствара супериорне карактеристике. Учесници маратона трче брже него што то чине када трче сами. Штавише, такмичење је темељна америчка вредност. Слободна тржишта организују такмичарски процес који даје боље производе по нижим ценама. Наука и њене примене напредују док се истраживачки тимови надмећу за боље разумевање света.

Друго, у овом такмичењу Сједињене Државе не могу да очекују да ће бити највеће – у овој категорији Кина има стартну предност због величине њене популације. Међутим, оно што Сједињене Државе могу да учине јесте да буду најпаметније. У настојању да се усаврше и развију неке од најнапреднијих технологија, најпаметнијих 0,0001 одсто појединаца заиста праве разлику. Сједињене Државе могу успети тако што ће регрутовати таленте из редова свих 7,7 милијарди становника на планети и омогућити им да остваре свој пуни потенцијал. Заправо, америчке компаније су регрутовале више од половине најбољих сто AI генија у свету. У оштром контрасту са тиме, Кина је затворено друштво – практично ограничено на 1,4 милијарди људи који говоре кинески. Свега хиљаду странаца је добило кинеско држављанство прошле године. Према томе, иако Америка неће победити на пољима у којима су сирови бројеви одлучујући фактор, тамо где генијалност, креативност и иновација имају највећи утицај, Сједињене Државе имају одлучујућу предност.

Треће, платформе су битне. Ту Америка у старту има велику и одрживу компаративну предност: енглески је универзални језик науке, пословања и интернета. Кинези се суочавају са избором или да говоре енглески, или да говоре сами себи. Не само Кинези, него и Французи и остали се често жале да ово није фер – а можда и није. Али то је чињеница. Како би трансформисао Сингапур из земље трећег света у једно од најуспешнијих и најпросперитетнијих трговачких чворишта на свету, Ли Гуангјао је инсистирао на претварању енглеског у примарни језик (чак је једном приликом, саветујући кинеске лидере, предлагао да Кина уведе енглески као примарни језик). Данас више од половине од 7,7 милијарди људи на свету говори енглески – а још милијарда га учи.

Четврто, америчке компаније имају значајну предност јер су пионири у успостављању главних платформи за вештачку интелигенцију, што обухвата оперативне системе (Андроид и Епл), структуру напредних полупроводника (ARM) и убитачне апликације – Инстаграм, Јутјуб и Фејсбук. Инстаграм сваког месеца има милијарду активних корисника, Фејсбук преко 2,4 милијарде. Иако ће кинески конкуренти несумњиво покушати да свргну тренутне лидере у платформама и апликацијама, уколико америчке компаније буду довољно паметне да наставе са увећавањем могућности својих корисника, са унапређивањем њихових искустава и ширењем броја људи који користе њихове платформе и апликације, Кинези и други који буду желели да „разговарају са светом“ мораће да наставе да се ослањају на платформе под америчком контролом.

Пето, док се жестоко будемо надметали са намером да одржимо америчко вођство, морамо истовремено бити свесни и неопходности сарадње у областима у којим ни Америка ни Кина не могу да обезбеде минимум виталних националних интереса без помоћи друге стране. Последице енергетске потрошње човечанства на климатске услове пружају упечатљиву илустрацију. Било да Америка или Кина настави са емитовањем гасова стаклене баште по тренутним стопама, то ће за стотину година произвести биосферу у којој ни једна ни друга држава неће моћи да преживе. Према томе, сарадња нема алтернативу. Исто важи и у другим областима, укључујући спречавање провокација трећих актера – на пример Северне Кореје или Тајвана – које би могле да увуку Сједињене Државе и Кину у катастрофални рат, као и када се ради о сарадњи у циљу превенције понављајућих финансијских криза, односно претварања велике рецесије из 2008. у нову велику депресију. Претпостављамо да би могао да постоји и аналогни принцип у ограничавању необузданог развоја вештачке интелигенције.

Амерички адмирал Хери Херис се рукује са потпредседником кинеске Централне војне комисије Фаном Чанглонгом у Пекингу (Фото: Andy Wong/Getty Images)
Амерички адмирал Хери Херис се рукује са потпредседником кинеске Централне војне комисије Фаном Чанглонгом у Пекингу (Фото: Andy Wong/Getty Images)

Сценарио у којем државе симултано учествују у немилосрдној конкуренцији с једне стране, док интензивно сарађују другде, дипломатама звучи као контрадикторност. Међутим у свету бизниса то је стандардна пракса. Иако нико још увек није сковао згодан термин за оно што се понекад назива „сарадњом“, Епл и Самсунг дају моћан пример. Ова два субјекта су сурови ривали на глобалном тржишту паметних телефона (на којем је Самсунг пре пет година постао број један). Али ко је Еплов највећи снабдевач компонентама за паметне телефоне? Самсунг. Упуштање у однос који је истовремено такмичарски и сараднички захтева опрез, квалитетно процењивање и агилност у прилагођавању. Но, ако су, како верујемо да докази потврђују, технологије на овој малој планети оставиле Америку и Кину са само две опције, сматрамо да ће оне – ма колико тешко то било – успети да нађу начин да коегзистирају, нарочито ако је једина алтернатива узајамно уништење.

 

Грејем Т. Елисон је професор државне управе на Харвардовој Кенеди школи. Бивши је директор харвардског Белфер центра и аутор књиге „Осуђени на рат: Могу ли Америка и Кина да избегну Тукидидову замку?“

 

Превео Владан Мирковић