Клетва
Прву од њих, као наук и опомену своме роду, упутио Свети Петар Цетињски
Пише: Емило Лабудовић
Живимо вријеме свеопште друштвене хистерије изазване црквеним питањем, хистерије која је у и око цркве призвала, с обје стране, и оне који се честито ни прекрстити не знају. Многи који не само да нијесу крштени него ни Оченаш не знају да изговоре, постали су „експерти“ за питања аутокефалности, слободе вјероисповијести, односа државе и Цркве, питање црквене имовине…
А онај који је апотеоза гријеха, невјере, издаје, мржње, осионости, онај који није прескочио ни у порту, латио се ништа мање него да направи – Цркву.
У тој халабуци, глас вјерујућих, глас црквених великодостојника, глас светитеља, глас који одзвања из дубина вјекова који су за нама, доима се као „глас вапајућег у пустињи“. А један од тих „гласова“ на које смо као народ остали глуви, које смо заглушили мржњом, лажима, кривицом… су клетве. Клетве оних у чију се светост и националну величину без резерве заклињемо.
„Клетва садржи речи које тајанствено делују на онога коме су упућене. Клетва је тешка, варварска, понекад и свирепа, а посебно је тешка ако се изрекне у цркви или пред иконом свеца“, тако овај феномен објашњава „Српски митолшки речник. А овдје је баш о оним изреченим у цркви и од стране светих људи ријеч.
Прву од њих, као наук и опомену своме роду, упутио Свети Петар Цетињски. Дубоко свјестан нераскидиве повезаности два братска народа, историјског дуга који и даље нијесмо одужили, упозорио је: „ … ја на самертниј час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем како њега тако и његов род и пород, да му се траг и дом ископа и утре. Исто тако да Бог да да и ономе кои би вас од вјерности и благочестивој и Христољубвој Русии отлучити поискао и свакојему ако би се кои из вас Церногорацах и Берђанах нашао да помисли одступити од покровитељства и нада на једнородну и јединовјерна нама Русију, да Бог да јакиј те од њега живо месо отпадало и свако га добро временито и вјечно отступило“!
А Црна Гора је тој „једнородној и јединовјерној“ Русији увела санкције и прогласила је државним непријатељем број два (прво мјесто и даље убједиво припада Србији).
Другу, ванвременску, поруку и опомену оставио нам је Свети Василије Острошки. „Ко би покушао да нешто отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу и стоку са синовима и сав његов иметак да му Господ Бог затре и распе одједном у вјекове. Амин“! А онај што би да „зида“ Цркву, прсимице насрће на манастире и имовину им.
Трећа клетва која као Дамоклов мач виси над нама као народом, осјећали се Србима или Црногорцима свеједно, је она коју је изрекао први човјек цркве и државе, Владика, свјетовни и духовни господар, филозоф и пјесник, и највећи икад међу нама, Петар Други Петровић Његош. Остављајући аманет својим Црногорцима да буде сахрањен у црквици на врху црногорског Олимпа, на Ловћену, рекао је: „То је моја потоња жеља коју вам иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет како и ја хоћу, онда ћу ве оставит пред проклетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост остављам вами на душу“! Гроб Владике Рада је срушен, над његовим моштима је огроман мермерни саркофаг пред којим једном годишње метанише Ранко Кривокапић, а клетва, тешка, самртничка, владичанска, још увијек је на нама и над нама.
Ако смо вјерујући, ове клетве и поруке обавезују, ако нисмо онда даље од цркве и вјере. Или ће прије бити да се остварује она мрачна порука папиног изаслника, Франциска Паловинетија који, уз захтјев да се Његошеве мошти из Маузлеја пренесу на Његуше а умјесто њих похране мошти Свете Луције, у писму упућеном Митрополиту Дајковићу и тадашњем предсједнику СО Титоград, 28. 12. 1969. год. пише: „Свима је јасно да садашњи народ нема више ништа зајеничко са некадашњим нардом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотријебила овај народ који ето, може се рећи, потпуно изумире“. Колико тај народ који још брани Владику Рада, мртвог а још живог у свима нама, покопаног а не сахрањеног по жељи и на начин достојан светог човјека, „изумире“ показале су литије. А на нама је, и с једне и друге стране, без обзира јесмо ли или нисмо и колики смо вјерници, да размислимо може ли се под бременом ових клетви напријед. Јер оне нијесу само метфизички однос према Богу, Цркви, вјери… оне су израз дубоког искуства људи који су „дотакли небо“ и завирили иза завјеса чулног.
И још једном: ако смо вјерујући, ако нам имена, животопис и оставштина Светог Петра Цетињског, Светог Василија Острошког, и ништа мање посвећеног „пустињака цетињског“ ишта значе, онда су ове клетве више од обавезе. А ако не, онда даље руке од Цркве, оне Цркве коју су ова тројица, са хиљадама других, светих и несветих, градили и оставили нам је у наслеђе. Јер, клетва стиже и до деветог кољена!
„У памет се добро, Црногорци“, поручио нам је, узалуд изгледа, онај који нас је знао боље од нас самих!