Најновији чланци  

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 317 guests and no members online

   

На сцену ступа урнебесни Мираш кога чак ни „надреалисти“ нису предвидели /видео/

Мираш Дедејић

Youtube/Atlas TV Montenegro
Колумнисти
Пише
Одбрана српских светиња у Црној Гори (260)

Са једне стране, одгледати интервју са Мирашом Дедеићем је забавно, урнебесно. Oваквих ликова нема ни у „надреалистима“, такву појаву није предвидео ни Неле Карајлић, ни највећи „маркетиншки манипулатори“ попут Малколма Мухарема нису сањали нешто овог формата.

У последњем, који је дао за загребачку телевизију „З1“, нити једну тачну ствар није рекао. На страну сомнабулије које прво изазивају запрепашћеност, а затим терају на смех, он греши и у елементарним стварима: два пута је поновио „чињеницу“ како је патријарх Павле проглашен за свеца.

Истине можда има само у тврдњи како му је „Хрватска нудила стан и храну“ за једног свештеника ког би послао у Загреб да тамо „брине о верницима“. Мада је и то питање, јер у Загребу делује „Хрватска православна црква“. Шта ће им Мираш?

Урнебесни Мираш у акцији

У наведеној емисији појављује се и њен „поглавар“, извесни „епископ“ Александар, са предлогом хрватским политичарима да следе праксу из Подгорице, усвоје сличан закон. Такође, питање је и кога би то Мираш било где послао? Та његова „црква“ има укупно четири „свештеника“, међу којима су „митрополит“, „архиепископ“, и „епископ“. Људи мањка, али се чинови деле. У тој „цркви“ се нико не крсти, нико се тамо не венчава, они ни опела не држе. Да рашомонијада у овом предмету буде потпуна, побринула се група од још четири „свештеника“, који су од Мираша отцепили „Епархију подгоричко-дукљанску Православне цркве Црне Горе“.

Због свега, чисто је трошење времена тиме се бавити. Међутим, са друге стране, некада околности и на то натерају. Или, како Били Питон (Зоран Радмиловић) објашњава: „Иловача. Ни ја је не волим. Шта ћеш, такав је посао“.

Док је Мило Ђукановић одмарао у Мајамију, одмењивао га је Мираш. У одсуству било кога другог ко би ово бешчашће бранио, послужио је и Дедеић. Јер, оно изнето у тексту „Апела 88“ није прошло. Сам апел је имао другу сврху, али се из контекста реченице како сада Ђукановић „поништава Декрет регента Александра Карађорђевића из 1920. године, којим је укинута аутокефална Црногорска православна црква, и у потпуности заокружује државно-правни оквир Црне Горе“ назире залагање у ком смеру би примена накарадног закона требало да иде.

Симбол броја 88

Иначе, случај је хтео да се необазривошћу иницијатора, човека који је интимус Ђукановића, ова пашквила обзнани као „Апел 88“. У публикацији „Забрањени дискриминаторни знакови и симболи од стране УЕФА“, на два места (стране 17 и 23) наводи се број „88“. УЕФА овај симбол третира као и „свастику“. То је нацистичко знамење, користе га као скраћеницу за поздрав „Хајл Хитлер“, конструисан зато што слово „х“ у абецеди заузима осмо место. Касније су га преузели и поборници белачке супремације у САД, један од њихових идеолога је написао манифест под називом „88 поука“ (88 Precepts).

Дакле, потписници сугеришу како је зарад „заокруживања државно-правног оквира Црне Горе“ неопходно оживети „аутокефалност Црногорске православне цркве“. И ту на сцену ступа Мираш. То је била стратегија. Несрећни Дедеић је, уосталом, само на „свој језик“ превео оно што се у Апелу наводи.

Коме, како и шта да се врати? Прво, у исконструисаној „аргументацији“ нема ама баш никакве истине. Логично је питање Матије Бећковића: „Шта ће им цркве када су на фрескама српски свеци?“ Свесним фалсификовањем очигледних ствари и већ много пута потврђених чињеница покушавају да замене тезе, а расправу преместе у домен ирационалног.

Минимална улога Београда

Друго, овде се потпуно занемарује правна димензија питања донетог закона. Црногорске власти нити су испуниле препоруке Венецијанске комисије (примениле су једну од осам), нити је ово што су урадиле у сагласности са елементарним међународним нормама. Није чак у сагласности ни са Уставом Црне Горе. Сила Бога не моли, правно насиље се може наставити, неће то бити ништа ново, али у компаративном праву не постоји пример сличног закона, осим ако се не вратимо у прошлост и упоредимо га са одлукама немачких нациста и совјетских комуниста.

И треће, отпор грађана Црне Горе овом дискриминаторском и скандалозном акту нити се може, нити сме игнорисати. То је сада постало демократско питање. Закон је донет мимо воље већине. Ни то није ништа ново — мимо воље већине Ђукановић је успоставио билатералне односе са Приштином, увео државу у НАТО, тако спроводи и законску регулативу о језику, али овога пута се преиграо. Улога „званичног Београда“ у свему томе је минимална, ако је уопште и има.

Узалудан напад на Амфилохија

Уосталом, и у Београду је инвестирано у сраман покушај да се митрополит Амфилохије прикаже као расколник, самим тим и да се одлучност верника поткопа, а опредељеност пољуља. Џаба! Они који су то смислили нису улазили у Цркву, нису одлазили на литургије. Не разумеју.

Тезе о „дестабилизацији Црне Горе од стране Београда“ или „регенерисаној политици Слободана Милошевића“ требало је да послуже за мотивисање „међународне јавности“ на спољном, односно као „смоквин лист“ на унутрашњем плану. Да се сакрије једна антицивилизацијска, неправна и антидемократска одлука, да се легализује отимачина имовине, разграби и развуче наслеђе које су генерације стварале. А на то место инаугурише урнебесни Мираш. И тако легитимизује лаж, за истину потура ствари од којих нити једна није тачна. Иловача, у сваком погледу. А после тога да се настави даље: „епископ Александар“ у Загребу нестрпљиво чека.

Књига спала на Мила и Мираша

И једно и друго је пропало. Сада спало на отужног Дедеића, кога се клони сваки пристојан човек, и Ђукановића, који је у овом послу остао сам. Тако ће и завршити.

Пише Иво Андрић, приказујући разговор кмета Симана и Ибраге: „Кад људи кроз нараштаје, из дана у дан, из године у годину, раде за другог, и увиђају то и осећају, а немају снаге да ма шта промене у томе и не смеју да покажу своја права осећања, нагомила се у понеком од њих горчина стотина хиљада људи и десетина поколења“.

Већина је ћутала и трпела, док се горчина нагомилавала. Сада се „излила“ на улице и тргове. Верници у Црној Гори бране своју цркву! Бране је и они који јој припадају широм света, организујући молебане и литије. И тако ће остати. До краја!

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: https://youtu.be/MbD2QXt1auc

 

Не дамо светиње!

https://sptnkne.ws/Bj9W