Чудна географија

Бока Которска је чудна географија: има духовни запад на заливском истоку (Котор), и духовни исток на заливском западу (Херцег Нови).

Историјска се Бока протеже од Мокрина – села у херцегновском залеђу, до Куфина пред Сутоморем.

До времена када су се Паштровићи осјећали Бокељима, Бока је имала и Будву у саставу. Данас се ипак сматра да Боку чине три општине: Котор, Херцег Нови и Тиват. Заливљани и даље држе Будване за Бокеље, дочим Будвани, све мање стари, све више љубе Монтенегро.

Главни град Боке је Котор.

Занимљиво је да многи Херцегновљани нерадо признају ову чињеницу (од које ни сам Котор нема много користи), док су Тивћани сасвим сагласни. Котор види Тиват као некадашњи дио властите територије, који за разлику од главног града, стиснутог подно хиљадуметарских планина, сунца има дупло више. Није стога чудно што је током историје Тиват увијек био которски љетњиковац.

Умногоме монтенегризован (па отуд и све мање бокељски у културном смислу), Котор види Херцег Нови као дивљину пуну (не)бокељизованих Херцеговаца – Срба, као систем неуређен, у коме се мисли друкчије, па чак и говори, што је истина, јер Новљани користе четири акцента, за разлику од Тивћана и Которана који користе два кратка.

Послије Београда, Херцег Нови је – с обзиром на број становника – град с највише диплома Универзитета у Београду и град с највише задужбина.

Котор је главни град зато што је престони: Стефан Немања називао га је, почев од 1185. својим верним, сербским, стоним, љубљеним и славним градом, све до 1371.

Тиват себе види као Божији дар (Теодо), јер се у једином фјорду на Медитерану налази на обали питомог, топлог, највећег унутрашњег – Тиватског залива.

Умјесто да речене општине имају стечену постмодерну власт, имају авај предмодерну. Херцег Нови има општину преко три вијека. Прије 301 годину звала се комунитад.

Нико осим Котора не може официјелној Подгорици да одржи сет цивилизацијских лекција, с питалицом „У чему је проблем, господо?“: није ли логично да министар туризма не буде с Брдах, него из града у коме се налази 60% цјелокупног непокретног богатства Црне Горе? У Заливу у коме се налази 90% цјелокупног непокретног богатства!?

Али је Котор, као историјски увијек нејак и вазалан, остао без конкретних имена и презимена која би могла да лупе шаком о сто, те макар протестују што Боку као ресурс јаше ко стигне. Котор се подметнуо пода Црну Гору, и раширио ноге, дочим би требало да буде обратно, јер је Котор граматичко и цивилизацијско мушко.

Како било, бококоторске земље подијељене су на политичке феуде – што и јесте препрека да 206 година од краткотрајног и јединог легалног уједињења Боке Которске и Црне Горе (1813-1814), прпошно наступе са захтјевом да Бока Которска постане једна једина општина. Не да би се отцијепила. Него да би запловила у сусрет бољој будућности као регион са стретешком, културном и привредном плаво-бијелом причом.

Јер, Црна Гора не зна за море од новембра до маја. У томе је проблем.

(Извор: Печат)