НАРОЧЊИЦКА: Русија има шансе да постане најважнија земља на свету на духовном попришту

Москва (Фото: Sputnik/Ilya Питалев)

Наталија НАРОЧЊИЦКА, доктор историјских наука, председник Фонда историјске перспективе

                                                        Историја је у одређеном смислу за народе света

                                                         књига: главна, неопходна; огледало њиховог

                                                         постојања и делатности; таблица откровења

                                                         и правила;завет предака потомству; допуна,

                                                       разјашњење садашњости и пример будућности.

Николај Карамзин

СВЕТЛИ лик Светог благоверног кнеза Александра Невског предивно овенчава данашњи форум. Није случајно у време престављења кнеза тадашњи митрополит Кирил, обраћајући се народу, завапио: «Чеда! Сунце Руске земље је зашло».

Свети кнез Александар је видео у најезди католичког Запада на Исток («Дранг nach Остен») намеру да нас покоре не само материјално, него и духовно.

Још 1140. године краковски бискуп Матија је у писму позивао Бернарда Клервоског да се организује крсташки поход против «руских варвара», који су чак гори од грчке «јереси». И Свети кнез је схватио да монголски завојевачи желе само данак, а руску душу, они, равнодушни према духовном животу покорених народа, неће дирати.

Александар Невски је у најсложенијим историјским околностима, када би непомирљива борба на два фронта била немогућа и довела би до потпуног нестанка Русије, начинио судбоносни избор између спољашњег и унутрашњег ропства. Спољашње је економско и привремено је. А унутрашње је разлагање и поробљавање воље.

Он је исукао свој мач против западних освајача, који доносе ропство и телу и души, а према другој страни се понео као деликатни и мудри дипломата. Али, оваква спољашња зависност је као резултат, не само дозволила да се сачува духовна осовина нације и чак да се појача њено јединство, него је довела руски народ до невиђене државне величине, када је, како је рекао светитељ Николај (Велимировић), најкроткији народ задобио највећу земљу и постао господар једне шестине света.

Није случајно „Сунце Руске земље“ више пута опет засијало, када смо изгонили туђинце – Монголе, Пољаке, Французе, тевтонце. И није случајно баш име Александра Невског било извучено из бољшевичке „историјске депоније“ у годинама Великог Отаџбинског рата – да надахњује совјетске војнике, као и њихове претке.

У наше време, када су лепота и нормалност безмало проглашене за баналне и досадне, а грех и изопаченост – за оличење развоја од простог ка сложеном, када се газе све духовне и историјске светиње нашег народа, неопходно је уложити све напоре да се одоли подмуклим саблазнима.

Ту огромна улога припада Православној Цркви – стубу и носиоцу Истине, али и свима онима који се труде на њиви образовања и просвете. Учитељ је први који се сусреће са првим питањима и размишљањима човека о смислу живота и о историји Отаџбине.

Од учитеља, од дечје литературе, а данас и од ТВ и Интернета у многоме зависи, хоће ли деца размишљати о части и дужности, о поштењу, хоће ли се поносити подвизима својих предака и штитити част и достојанство своје домовине.

Управо историја и књижевност, то јест хуманитарна сфера истовремено уједињују знање и васпитање, представе о добру и злу, о доброчинству, о моралним мукама пред поступком.

Остварити продор у модернизацију, заштитити интересе Русије, може само истинска, мисаона, ерудирана и патриотска савремена елита.

Наша мисија је да предамо наше историјско наслеђе будућим покољењима.

Данашња Русија, која је обновила своју националну и религиозну ипостас, има шансе да постане најважнија земља на свету на духовном попришту.

За то нису неопходне заводљиве бројке о „бруто националном дохотку“. За то су потребни осећај величине историје која је иза нас, искуство разумевања узрока својих узлета и падова, способност да се у време вредносног нихилизма сагледа граница између добра и зла, између греха и доброчинства. Потребни су Вера и поштовање своје историје.

А шта су то историја и философија?

По речима руског конзервативног философа Астафјева, то су јасле човековог погледа на свет и ковачница његових идеала.

Историја је као наука стекла посебан значај у хришћанском свету, када се у души појавила осетљивост према моралној страни поступака личности и власти, што је и учинило неизбежним спорове и промене тумачења историје. Ипак, на Западу, без обзира на слободу, постоји унутрашња самоцензура, која спасава неочврсле умове и душе од расцепа свести услед радикално супротстављених и екстравагантних тмачења чињеница.

Ни у једном уџбенику тамо нећете прочитати да Јованка Орлеанка није хероина, него вештица, да је Катарина Медичи – крвава злотворка, која је погубила у Вартоломејској ноћи више људи него Иван Грозни за 30 година своје владавине. На Западу се поносе државничким достигнућима својих најконтраверзнијих владара.

Али само мит о особитим, неупоредивим злоделим руског цара шири се и преписује у свим западним уџбеницима по логици евроцентричног потцењивања свега другачијег.

Не треба да упадамо у тотални ентиевропеизам, јер наша душа је васељенска и ми припадамо заједничкој апостолско-хришћанској цивилизацији, а православна и латинска екумена су дуго биле њене гране. Најлепша достигнућа европске класичне културе, заснована на представи о човеку као оваплоћењу дужности (Шилер), и руска култура са њеном пулсирајућом потрагом за апсолутним добром, оваплоћена у Достојевском – то је лепота и исполинска величина наше цивилизације.

У тренутку када Европа очигледно губи своје хришћанско наслеђе, угађајући постмодернистичким, готово тоталитарним догмама, управо ми Руси смо способни да постанемо чувари великог васељенског хришћанског искуства живота, историје и културе. И ми у томе имамо бројне савезнике у Западној Европи.

Национални осећај – то је непоколебљиви осећај учешћа, не толико у данашњем дану живота своје државе, којим су савременици ретко када задовољни, колико у целој њеној многовековној историји и њеној будућности. Такав човек се неће одрећи своје Отаџбине, чак ни када буде са муком делио грехе своје државе, већ ће се у њему сачувати осећај карамзинског „ми“, „све смо то ми створили, значи – то је наше“.

Не треба се плашити истинског националног осећаја, јер је он природан, као љубав према мајци, већ га треба васпитавати у оквиру највиших хришћанских вредности! Управо гушени и прогоњени национални осећај се спушта до зоолошког нивоа и даје наказне плодове. А када је осветљен највишим моралним идеалима, он подстиче на стваралачки историјски чин у светској историји и прима свет у загрљај.

Либерални протест против наставе основа православне културе полази од лажних догми и бојазни од раздора. Али, баш напротив, суштина православног хришћанског трагања за човеком састоји се у превладавању саблазни сопствене гордости и не допушта осећај супериорности над другим личностима и народима.

На историјском путу управо непоколебљиво православне Русије настало је невиђено и непознато за Европу искуство мирољубивог и плодотворног садејства различитих култура и народа.

Управо Православна Русија је у себе сабрала стотине народа, који су у њу добровољно ступили, татарске старешине су прикупиле новац и људе за помоћ Мињину и Пожарском, не пожелевши да се одвоје од Московског царства.

Неопходно је утврдити пуноправно место историје у школском образовању, јер преко историје човек постаје одговорни грађанин, способан за панорамско осмишљавање процеса у свету. Знајући историју, лакше је одредити шта је од садашњих глобалних противречности и тенденција производ данашњих околности, а шта је наставак вековних тежњи разних сила, јер покушај да се Русија протера у тундру са Балтичког и Црног мора, није уопште нов.

Однос према сопственом наслеђу је директно повезан са демографским проблемом, јер нација коју изгоне на маргину светске историје, губи библијски инстинкт продужења врсте. Војничка служба и одбрана Отаџбине може да изгуби сваки смисао, као што је то било 90-их година, због намерне девалвације самог појма «Отаџбина».

Проблеми самоопредељења у новој етапи светске историје драматично су се отворили у најсложенијем унутрашњем и међународном контексту одмах после распада СССР. 90-их година је огромна ерупција енергије која је дотад дремала, била отрована нихилизмом према читавој сопственој историји и није створила истински историјски пројекат.

Напротив, на прелазу из 80-их у 90-е године парадоксално је била оживљена бољшевичка нихилистичка интерпретација руске историје, уз грубо ругање над њом, из 20-их година. Предмет одбацивања је постао не само комунизам, него и Отаџбина, и то у свим историјским формама које су икад постојале.

Превазишавши нову смуту и поновно рушење државе, Руси још увек трагају за пројектом будућности и начином социјалне и економске модернизације, која би омогућила да се суверено настави своја историја и да се без препрека репродукују циљеви и вредности националног бића.

Спорови о судбини и месту Русије се настављају и 100 година после руске револуције, која је распела историјску Русију.

За разлику од предреволуционарне смуте, када су словенофилски и заштитнички приступи били поражени у трагичном периоду наше историје и били задуго избрисани од стране пропагандиста рационалистичко-механицистиче философије прогреса, на прагу ХХИ века антируски погледи на нашу историју били су зачуђујуће брзо одбачени од стране самог друштва.

Русија је почела да се постепено обнавља као самостална историјска субјектност, што је одмах почело да је обнавља и као, попут других центара, једнако велику геополитичку силу. Наша је обавеза да нађемо пројекат свестране модернизације, не оштећујући смисаоно језгро трајања Русије и Руса у светској историји.

Са преласком у информатичко друштво, манипулација друштвеном свешћу постаје један од најважнијих инструмената политике, како унутрашње, тако и спољне. Стога не изненађује што су се историјска истраживања и оцене нашли у жижи философских, идејних трагања и дискусија у друштву.

Током читаве своје историје, од претварања Московије у Руску империју, а затим у ХХ веку у комунистички СССР, тај феномен је независно од постојања реалних противречности, изазивао заинтересовану љубомору посебног карактера, својствену само разведеним члановима исте породице.

Однос Европе према Русији је најпре био праћен скепсом и неповерењем према свему различитом, својственим евроцентричној мисли Старог света. Довољно је бацити поглед у дело оснивача савремене теорије суверенитета Жана Бодена „Шест књига о републици“ (1576 – 1586), који није правио разлику између муслиманске Османске Турске и туђе и далеке православне екумене.

Арнолд Тојнби је убеђен да је Русија навукла на себе непријатељство Запада због „привржености туђој цивилизацији“, а „све до саме бољшевичке револуције 1917. то „варварско обележје“ је била Византијска цивилизација источно-православног хришћанства“.

Он даје карактеристику односа Русије са Западом, која је попут оне код Аксакова: „Хронике вековне борбе између две гране хришћанства, ипак, заиста показују, да су Руси били жртве агресије, а људи са Запада – агресори, знатно чешће него обрнуто“.

Фактички патријарх англосаксонске историјске мисли, поновио је емотивни суд Николаја Данилевског, који најбоље могуће илуструје садашњи однос Запада према Русији која је задобила самосвест у ХХИ веку:

„Европа нас не признаје за своје. Она види у Русији… уопште нешто што јој је туђе, а уједно је такво да не може да јој послужи као прост материјал, из кога би могла да извлачи своју корист… материјал, који би се могао обликовати и обрађивати по своме лику и подобију, као што су се раније надали…“.

Даље следе сасвим пророчанске речи, тотално потврђене и геополитичким догађајима ХХ века, и процесима нашег времена унутар елите формиране после перестројке, заражене самоубиственим неверовањем у Русију:

„Колико год био крхак и мек горњи, спољашњи слој, који је иструлио и у глину се претворио, Европа разуме…, да испод те површине лежи чврсто и тврдо језгро, које се не може ни сломити, ни самлети, ни растворити… које има и снагу и тежњу да живи својим независним, самобитним животом… Дакле, по сваку цену, ако не крстом, онда маљем… – не сме се дозволити том језгру да још више ојача и нарасте…

Хоће ли Шлезвиг и Холштајн бити дански или немачки, свеједно ће остати европски; десиће се мало померање на политичким теразијама; треба ли то објашњавати? Државност Европе од тога неће имати штете; јавно мњење мора бити благонаклоно међу својима… Али, како дозволити ширење утицаја туђег, непријатељског, варварског света, чак и у границама онога што… припада том свету? (Да ли је то о Криму?)… Не допустити то – дужност је свих, који се осећају Европљанима. Ту се може и Турчин (данас читај – Исламска држава) узети за савезника и чак му се може у руке ставити застава цивилизације“.

(Иступање на Међународној образовној конференцији у Калињинграду)

Превео: Владимир Кршљанин