Gotovo 20 dana traje rat u spornom području Nagorno-Karabaha između armija Azerbejdžana koja teži da “oslobodi” to područje i vrati ga u svoj ustavno-pravni poredak i armija Nagorno-Karabaha ili samoprozvane “Republike Arcah” i njihovih saveznika iz Jermenije, koji traže načina da se odbrane i zadrže to područje ili barem njegov značajan deo pod jermenskim uticajem.
Ovde treba samo kratko napomenuti da se područje “Republike Arcah”, sastoji iz nekadašnje Autonomne oblasti Nagorno-Karabah koja je kao takva funkcionisala u sastavu Azerbejdžana u vreme postojanja SSSR-a, ali i područja izvan same nekadašnje autonomne oblasti, koja su Jermeni zauzeli tokom sukoba i ratova u periodu između 1988 – 1994. godine, tražeći pravo na samoopredeljenje za jermensku većinu u tadašnjoj Autonomnoj oblasti Nagorno-Karabah.
Rat je počeo 27.09.2020. godine, napadom azerbejdžanskih snaga artiljerijskim oruđima na svim pravcima dodira, sa akcentom na krajnji sever i krajnji jug sporne oblasti.
Veoma brzo ustanovilo se da će ovaj rat po nečemu biti veoma specifičan, a to je masovna upotreba bespilotnih letelica, kamikaza-dronova, lebdećih kamikaza projektila i čak i bespilotnih klipnih aviona. Ova sredstva upotrebljavaju obe strane u sukobu, ali Azerbejdžan svakako poseduje daleko veću količinu ovih ubojnih sredstava, pa su i njihovi efekti znatno veći nego kod suprotne strane.
Pored toga, imali smo prilike i da vidimo korišćenje savremenih kvazi-balističkih projektila velike razorne moći sa TV vođenjem u završnici.
Iako je teško i nezahvalno iznositi količine i brojeve, prema dostupnim izvorima može se zaključiti da Azerbejdžan koristi više od 50 različitih izviđačkih bespilotnih platformi izraelske proizvodnje, tipa “Hermes”, “IAI Heron”, “IAI Searcher”, “Aerostar” i “Orbiter” (koje i sam proizvodi). Pored ovoga, Azerbejdžan koristi, po nekim izvorima, i do 2 eskadrile napadačkih bespilotnih letelica tipa “Bayraktar TB2”, turske proizvodnje, što znači barem 20-25 letelica.
Pored njih, koristi i jedan broj kamikaza-dronova izraelske proizvodnje tipa “Harop” i jedan broj lokalno modifikovanih bespilotnih letelica “Orbiter 1” i “Orbiter 3” koje mogu služiti i kao kamikaze-dronovi.
Pored ovoga, Azerbejdžan je posedovao i oko 60 aviona “An-2”, koji su prema svemu sudeći konvertovani u bespilotne dronove, sa zadatkom da budu mamci za reakciju sistema PVO Jermena, da bi na njih onda dejstvovali drugi dronovi. Takođe, nije isključena ni funkcija kamikaza-dronova, jer ove letelice mogu poneti i veće bombe od “običnih” BPL.
Kada se pogledaju ove cifre, zaista se može steći utisak da se Azerbejdžan spremio da ovaj rat vodi na jedan drugi način i da prednost u vazdušnim napadima i izviđanjima pruži bespilotnim platformama i navođenim projektilima, radije nego pilotiranoj avijaciji, bilo borbenim avionima ili helikopterima.
Jedan od razloga je činjenica da Azerbejdžan nema dovoljno borbenih aviona i helikoptera da može dugotrajno (po potrebi) da vodi vazdušni rat. Prema nekim dostupnim podacima, radi se dve eskadrile napadača jurišnika “SU-25” i dve eskadrile napadačkih helikoptera “Mil Mi-24”. Za lovačku zaštitu, mogli bi upotrebiti jednu eskadrilu “MiG-29”.
Sa druge strane, prilično snažna (barem na papiru) PVO Jermenije i njihovih saveznika iz “Republike Arcah” (u nastavku teksta “Jermeni” ili “јermenska strana”) svakako je bila odvraćajući faktor. Imajući to u vidu, možemo zaključiti da je odluka bila ispravna, a svakako avijacija i helikopteri mogu biti upotrebljeni u kasnijim fazama sukoba, kada i ako bespilotne letelice, kamikaze-dronovi i navođene balističke rakete, dovoljno oštete sisteme PVO јermenske strane.
Za sada, a rat traje nešto više od dvadesetak dana, videli smo da postoje određeni uspesi koji su vredni pomena i na koje svi (ne samo zaraćene strane) u svetu trenutno obraćaju pažnju i razmišljaju o tome kako ova iskustva pretočiti u novu vojnu odbrambenu i/ili napadačku praksu ili doktrinu.
Da bi mogli analizirati koliko god možemo objektivno ono što se trenutno događa na zaraćenom prostoru, potrebno je “hladne glave” sagledati situaciju na terenu sa vojno-tehničkog, ali i ostalih aspekata poput saobraćajno-logističkog, ali i sa aspekta geografije terena, pošumljenosti i slično.
Jermenska strana, poseduje sisteme PVO koji ne spadaju u red “najsavremenijih”, ali daleko od toga da su potpuno zastareli i za “staro gvožđe”.
Okosnicu Jermenske PVO čine sistemi “S-300PT-1A” koji se pretežno nalaze oko glavnog grada Jerevana. To su prve vučne (polu-mobilne) verzije sistema iz porodice “S-300P” i verovatno su namerno smeštene oko glavnog grada Jermenije, a odmaknute od granice sa spornom oblašću Nagorno-Karabah, upravo zbog svoje polu-mobilnosti. Ti sistemi poseduju rakete 5V55K dometa do 47 km sa radio-komandnim navođenjem i rakete 5V55KD dometa do 75 km sa vođenjem kroz projektil (time su modifikovani sa verzije “PT” na verziju “PT-1A”). Glavni grad Jermenije brane 3 raketna diviziona “S-300PT-1A” i svaki divizion ima svoj osmatračko-akvizicijski radar “36D6 Niva” ili “Tin Shield” kako ga označavaju na zapadu i niskovisinski detektor “5N66”. Dodatnu radarsku podršku pružaju radari srednjeg i velikog dometa tipa “P-14 Obrona”, “P-37” I “55Ž6M Desna” kao i radari “P-18 Terek” (zapadna oznaka: Spoon Rest D). Nišanski radar “5N63” u mogućnosti je da navodi 8-12 raketa na 4-6 ciljeva jednovremeno.
Pored sistema “S-300PT” tu je svakako sistem “S-300PS” koji je najpotentniji sistem jermenske PVO i prvi mobilni sistem iz porodice “S-300P”. Jermenija poseduje 2 diviziona ovog raketnog sistema, koji koristi rakete 5V55R dometa do 75 km i po nekim izvorima i rakete 5V55RUD dometa do 90 km, što bi ga po mogućnostima primaklo sistemu “S-300PM”. Ovi divizioni takođe imaju svoj osmatračko-akvizicijski radar “36D6 Niva” i niskovisinski detektor “76N6” (zapadna oznaka: Clam Shell). Ovi sistemi su, zbog svoje mobilnosti, ali i većeg dometa dejstva po daljini, smešteni uz samu granicu sa “Republikom Arcah”, da bi mogli pokrivati vazdušni prostor te samoproklamovane države. Takođe, divizioni imaju dodatnu podršku i radara srednjeg dometa tipa “P-18 Terek” i “36D6 Niva”. Nišanski radar “30N6” u mogućnosti je da navodi do 12 raketa na do 6 ciljeva jednovremeno.
Jermenska strana poseduje i sisteme „S-125M1 Neva/Pečora“. Po nekim podacima, radi se o 5 raketnih diviziona ovog sistema, od kojih se 2 nalaze u reonu Jerevana, 2 na severu blizu jezera Sevan, a 1 divizion se navodno nalazi na teritoriji tzv. Republike Arcah. Sistem je u mogućnosti da dejstvuje na vazdušne ciljeve na daljinama do 24 km i visinama do 18 km. Svaki divizion poseduje svoje osmatračko-akvizicijske radare P-12/P-18/P-15. Za podršku i podatke o situaciji u vazdušnom prostoru, koristi iste osmatračko-akvizicijske radare kao i „S-300PT-1A“, u rejonu Jerevana kao deo jedinstvenog sistema PVO glavnog grada Jerevana. Oko jezera Sevan, dodatnu podršku pruža radar „P-18 Terek“. Sistem „S-125M1 Neva/Pečora“ može pratiti i gađati i niskoleteće ciljeve i postoji mogućnost i dejstva na bespilotne letelice i dronove. Prema nekim podacima, barem deo sistema „S-125“ nalazi se na mobilnim točkaškim platformama.
U severnom delu zemlje, oko jezera Sevan, smešteni su mobilni raketni sistemi PVO “9K37 Buk-M1-2” koji su nakon “S-300PS” najpotentniji sistem PVO Jermenije, a s obzirom na opasnosti od bespilotnih letelica, verovatno i najprikladniji za upotrebu. Ne zna se pouzdano koliko sistema poseduje Jermenija, ali svakako nije manje od 1 diviziona sa 3 baterije sistema “Buk-M1-2”. Sistemi “Buk-M1-2” u stanju su da raketama 9M317 dejstvuju na ciljeve na daljinama do 45 km i visinama do 25 km, a u stanju su i uspešno da dejstvuju po ciljevima na zemlji i to na taktičke projektile vazduh-zemlja i na krstareće rakete vazduh-zemlja i zemlja-zemlja, kao i na ciljeve na vodi. U sastavu divizona nalazi se i osmatračko-akvizicijski radar „9S18M1-1 Kupol“. U pitanju je 3D radar sa faznom rešetkom, namenjen za otkrivanje i akviziciju ciljeva na daljinama do 130 km. Podatke o ciljevima predaje na komandnu stanicu „9S470 M1-2“ koja podatke dodeljuje raketnim baterijama, odnosno njihovima samohodnim lansirnim oruđima sa radarom „9A310 M1-2“, koji nose 4 poluaktivno radarski samonavođene rakete 9M317. Jedan divizion „Buk-M1-2“ sa 3 raketne baterije, u mogućnosti je da jednovremeno dejstvuje na do 6 ciljeva.
Od mobilnih trupnih sistema, vredi spomenuti sisteme „2K11 Krug“ i „2K12 Kub“. Sistemi su, prema raspoloživim podacima, aktivni u tzv. Republici Arcah, dok se u Jermeniji verovatno nalaze u rezervi ili su rashodovani.
Sistem PVO „2K11 Krug“ poseduje rakete 3M8M2 i M3 dometa do 50 km po daljini i do 24,5 km po visini. Osnovna namena mu je odbrana komandnih mesta na nivou armije (trupni PVO armijskog nivoa), ali s obzirom na veoma malu teritoriju Nagorno-Karabaha i nepostojanje takvih velikih strateških formacija i s obzirom na domet sistema, koristi se praktično za PVO teritorije. Raketni divizion „2K11 Krug“ sastoji se od 3 raketne baterije sa po 3 lansera, na svakom po 2 PA rakete. Na nivou baterije, nalazi se radar za navođenje raketa „1S32M2“, a na nivou diviziona osmatračko-akvizicijski radar „1S12“ popularno zvana „Mečka“.
Sistem može da deluje i centralizovano kroz KIS „K-1 Krab“ ili „Poljana“. Veoma se dobro pokazao u dejstvima na visokoleteće ciljeve i tzv. stratosferske dronove, ali sa niskoletećim i sporijim ciljevima ima problema, a to mu i nije namena.
Što se tiče samohodnog raketnog sistema „2K12 Kub“, osnovna vatrena jedinica je raketna baterija, koja se sastoji od 1 radarske stanice osmatranja i navođenja „1S91 RStON“ i od 4 samohodna lansirna oruđa „2P25M1“ sa po 3 rakete „3M9M/M3“ na svakom od njih. Baterije mogu biti uvezane u centralizovani sistem „K-1 Krab“ ili „Poljana“, a za to uvezivanje svaka raketna baterija ima svoj Uređaj za prenos podataka o cilju „UPPC 9S417“, a na nivou diviziona ili puka nalazi se UKUV – Uređaj za komandovanje i upravljanje vatrom „9S416“, osmatračko-akvizicijski radar „1RL128D Mečka“ i radar za merenje visine „PRV-9 ili 16“.
Sistem ima domet do 24 km po daljini i do 7 km po visini, uz mogućnost podizanja plafona dejstva do 14 km u centralizovanom radu. Za razliku od sistema „2K11 Krug“ sistem „2K12 Kub“ ima znatno bolje mogućnosti dejstva na niskoleteće ciljeve, pre svega zbog načina vođenja (poluaktivno radarsko samonavođenje), veće manevrabilnosti i pokretljivosti rakete 3M9 u odnosu na 3M8, ali i višekanalnosti po raketi koja je važan aspekt dejstva po niskoletećim i veoma niskoletećim ciljevima.
Od ostalih sistema, vredi pomenuti sistem „9K33 Osa-AK/AKM“, a јermenska strana poseduje veći broj ovih sistema i u samoj Jermeniji i u „Republici Arcah“.
Raketni sistemi PVO „9K33 Osa-AK/AKM“ su poslednje modifikacije sistema PVO „Osa“. Sastoje se od lansirnog vozila sa 6 raketa 9M33M2 i M3. Rakete imaju maksimalni domet od 10,3 – 12 km po daljini i do 5 km po visini. Rakete se navode radio-komandnim putem, „trotačkastim“ metodama navođenja. Radarski kompleks „9A33BM“ je jedan od najkompleksnijih radarskih sistema koji su Sovjeti ikada proizveli. Sastoji se od osmatračkog radara koji ima domet od 45 km, ali i odlične mogućnosti otkrivanja ciljeva na malim i veoma malim visinama, malih odraznih površina i čak i helikoptera koji lebde.
Sa druge strane, složenost radarskog sistema uzrokuje nešto sporiju reakciju kod prelaska sa otkrivanja i akvizicije na zahvat i praćenje cilja nišanskim radarom, koji i sam ima sasvim dobar domet od 28 km. U pitanju je složen sistem sa odvojenim osmatračkim radarom i nišanskim radarom, koji se opet sam sastoji od osnovnog radara praćenja ciljeva i raketa u uskom snopu, antenskog sistema praćenja raketa „pitač-odgovorač“ širokog snopa i prijemnih antena praćenja raketa srednjeg snopa i tako „puta 2“ odnosno za svaku raketu jedan „komplet antena“. Ukupno 7 antena u sklopu nišanskog radara. Uz to, postoji i optički TV sistem praćenja cilja.
Ipak, najsavremeniji sistem PVO je sistem koji je tek nedavno stigao u Jermeniju, sistem trupnog PVO kratkog dometa „Tor-M2KM“. Sistem je počeo da pristiže tek tokom 2019. godine i za sada nije verovatno da je isporučena količina veća od 1 raketne baterije sa do 4 lansirna oruđa sa radarskim sistemom. Sistem je veoma atipičan. Naime, radi se o „kontejnerskom sistemu“ koji se isporučuje bez pratećeg vozila ili poluprikolice, te se samim tim može smestiti na noseću konstrukciju točkaškog ili guseničnog vozila bilo kog odgovarajućeg tipa (nosivost pre svega), kao i na nekakvu polu-prikolicu. Takođe „kontejner“ se može smestiti i na ratne brodove. Jermenska vojska odlučila je da će nosač biti kamion KAMAZ -63501 8×8, sveterenac.
Sistem „Tor-M2KM“ može koristiti projektile 9M331 i 9M332. Lansirno oruđe sa radarskim sistemom sastoji se od osmatračko-akvizicijskog radara domet do 25 km, radarom praćenja ciljeva i navođenja raketa dometa do 20 km, elektro-optičkog sistema praćenja i 8 raketa Z-V „9M331“ ili 9M332“ smeštenih u 2 kontejnera sa po 4 rakete. Maksimalan domet po daljini je do 16 km, a po visini do 10 km.
Od ostalih sistema PVO, treba pomenuti IC vođene rakete „Strela-10M“ i lake prenosne raketne sisteme „Strela-2M“ i „Igla“. Što se tiče protivavionskih topova, Jermenija raspolaže sa ZSU 23/4 „Šiljka“. Radi se o radarski navođenom topu. Ovaj top ima značajna ograničenja u pogledu dometa i po daljini i po visini.
Šta smo videli u prvih dvadesetak dana?
Tehnički aspekt je veoma zanimljiv.
Bespilotne letelice, kamikaze-dronovi i izviđačke letelice, lete brzinama koje variraju od nešto preko 100 km/h pa do 250-300 km/h. Ove brzine su veoma problematične za praćenje kod radarskih sistema PVO. Naime, ovde nema velike razlike u sistemima PVO u pogledu toga da li su „noviji“ ili „stariji“, problem je prisutan skoro kod svih.
Tako sistemi PVO „S-300PT“ i „S-300PS“ ne mogu svojim radarima za praćenje ciljeva i navođenje raketa, pratiti ciljeve koji lete sporije od 50 m/s odnosno oko 180 km/h. Slično važi i kod sistema PVO „S-125M1 Neva“. Kod sistema trupne PVO „9K37 BukM1-2“, „2K12 Kub i 2K11 Krug“ ta granica varira između 50-60 m/s, što znači od 180-216 km/h. To praktično znači da ovi sistemi PVO praktično neće moći efikasno da reaguju protiv bespilotne izviđačke ili napadačke letelice, ako ona leti brzinama ispod 50 ili 60 m/s.
Tu je i pitanje visine leta.
Bespilotne letelice, poput recimo „Bayraktar TB2“ mogu leteti na visinama i preko 7000 metara , što je dovoljno da se „nadvisi“ baterijski osmatrački radar sistema „2K12 Kub“, čak i kada i ako letelica leti nešto brže od 60 m/s, tako da pored male brzine leta, ovde i visina leta može predstavljati problem. Izuzetak predstavlja sistem PVO „9K33 Osa-AK/AKM“ koji bi trebao biti „pravo“ rešenje za ove probleme. Sistem ima veoma solidan osmatrački radar koji može otkriti i veoma niskoleteće ciljeve, ali i ciljeve koji lebde. U tom smislu ne postoji taj problem male brzine leta. Ovde problem predstavlja ograničena visina osmatranja od svega 5 km, ali i podatak da se spori ciljevi koji lete brzinama ispod 100 m/s (360 km/h), mogu otkriti na daljinama manjim od 6,4 km. U tom smislu ovo predstavlja problem, kada su napadači letelice koje lete sporije od 100 m/s i na visinama preko 5 km, ili na visinama do 5 km, ali na daljinama preko 6,4 km i koje mogu dejstvovati laserski vođenim projektilima sa daljina do 8000 m (Bayraktar TB2). Takođe, određena „intertnost“ radarskog sistema koji je dosta složen, ali i jednokanalnost po cilju, pokazala je u ovom sukobu da sistem PVO „9K33 Osa AK/AKM“ nije u stanju da se izbori sa ovim izazovima bespilotnih letelica i dronova i bio je česta žrtva bespilotnih naoružanih letelica i kamikaza-dronova, iako je imao i određenih uspeha u obaranju istih.
Svakako najkvalitetnije rešenje za problem dronova bi bio sistem „Tor M2KM“ ali ovde je problem to što Jermenija jednostavno nema dovoljno ovih sistema, a s obzirom da su tek početkom godine stigli u naoružanje, pitanje je i nivoa obučenosti posada.
Sistem je veoma atipičan. Naime, radi se o „kontejnerskom sistemu“ koji se isporučuje bez pratećeg vozila ili poluprikolice, te se samim tim može smestiti na noseću konstrukciju točkaškog ili guseničnog vozila bilo kog odgovarajućeg tipa (nosivost pre svega) , kao i na nekakvu polu-prikolicu. Takođe „kontejner“ se može smestiti i na ratne brodove. Jermenska vojska odlučila je da će nosač biti kamion KAMAZ -63501 8×8, sveterenac.
Sistem „Tor-M2KM“ može koristiti projektile 9M331 i 9M332. Lansirno oruđe sa radarskim sistemom sastoji se od osmatračko-akvizicijskog radara domet do 25 km, radarom praćenja ciljeva i navođenja raketa dometa do 20 km, elektro-optičkog sistema praćenja i 8 raketa Z-V „9M331“ ili 9M332“ smeštenih u 2 kontejnera sa po 4 rakete. Maksimalan domet po daljini je do 16 km, a po visini do 10 km.
Sistem ima veoma mala ograničenja po pitanju upotrebe za dejstvo protiv bespilotnih letelica, niskoletećih helikoptera i klipnih aviona i može se reći da je ovaj sistem u stvari pravo rešenje za ovaj problem koji su Jermeni imali u prvim danima rata. Pitanje je samo koliko imaju ovih sistema na raspolaganju i kakav je trenutni status po pitanju tehničke opremljenosti ali i obučenosti kadra.
Sledeće pitanje tiče se napadnih uglova pod kojim bespilotne letelice, pre svega kamikaze-dronovi tipa „IAI Harop“ ali i kvazi-balistički projektili „Lora“ mogu napadati ciljeve, pa i sisteme PVO (pogotovo stacionarne ili polu-mobilne).
Kamikaze-dronovi tipa „IAI Harop“, ali i lokalno proizvedeni „Orbiteri 1/3“, u mogućnosti su da lebde-krstare na visinama do 3000-4000 metara i da optički ili pasivno radarski traže svoj cilj. Kada pronađu cilj, usmeravaju se prema njemu, lete nisko prateći konfiguraciju i reljef terena i onda obrušavaju pod visokim napadnim uglovima koji mogu biti problematični za praćenje radarima raketnih sistema PVO. S obzirom da lete nisko, pre samog napada, prateći konfiguraciju i reljef terena, imajući u vidu da je najveći deo regiona Nagorno-Karabah brdsko-planinski, svi radarski vođeni raketni sistemi PVO mogu imati problema sa praćenjem cilja koji može da se privremeno „zakloni“ iza nekog brda, što uslovljava gubitak zahvata na radaru za osvetljavanje cilja i gubitak zahvata na radarski navođenoj raketi sistema PVO.
Kvazi-balistički projektil „Lora“ ima domet od oko 400 km, kružnu grešku (CEP) od svega 10 metara i INS/GPS navođenje sa TV završnim samonavođenjem. Bojeva glava je težine do 570 kg, visoko-eksplozivna, kasetna ili udarno-probojna. Projektili iz sistema „Lora“ poniru pod uglovima od 88-90 stepeni što je van mogućnosti radara za praćenje ciljeva svih radarski navođenih raketnih sistema PVO koje Jermenija poseduje. Sistemi „S-300PT“ i „S-300PS“ mogu pokrivati uglove do 64 stepena, a slične probleme imaju i ostali sistemi PVO poput „S-125M1 Neva/Pečora“, „2K11 Krug“, „2K12 Kub“ i čak i „9K37 Buk M1-2“, „9K33 Osa AK/AKM“ i „Tor M2KM“.
Ovaj problem može biti rešen tako što će u području razmeštaja, biti barem 2 vatrene jedinice koje će pokrivati jedna drugu. Uslov je da razdaljina prve vatrene jedinice od druge bude od 5-7 km (ovisno o tipu sistema PVO) tako da onda recimo druga vatrena jedinica PVO može dejstvovati na projektil koji se pod visokim napadnim uglom unutar tzv. mrtve kupe radara, obrušava na prvu jedinicu. Naravno da ovo podrazumeva odličnu koordinaciju rada više vatrenih jedinica kroz zajednički komandni centar i/ili komandno-inforamacioni sistem.
Ipak, sistem „Lora“ bi prevashodno mogao biti opasan za stacionarne i polu-mobilne sisteme, poput „S-300PT“ i za stacionarne verzije sistema „S-125M1 Neva“. Ostali, mobilni sistemi, bi samom svojom mobilnošću trebalo da preduprede bilo kakav udar ovog sistema, a sistemi „9K33 Osa AK/AKM“ i „Tor-M2KM“ su čini mi se previše tačkasti ciljevi za precizno navođenje, čak i kada bi bilo locirani.
Taktički problemi i izazovi
Prostor „proširenog Nagorno-Karabaha“ ili tzv. Republike Arcah, treba posmatrati slično kao i prostor Crne Gore. Površinski su slični, a i geografski. Tzv. Republika Arcah je izrazito brdsko-planinska zemlja smeštena na obroncima južnog Kavkaza. Brdsko-planinski reljef, pošumljenost i saobraćajna infrastruktura igra veliku ulogu u taktici i јermenske i аzerbejdžanske strane.
Čim pogledate reljefnu kartu tzv. Republike Arcah, odmah vidite da je prostor za razmeštanje i manevar jedinica PVO prilično ograničen, pogotovo „većih“ sistema.
Pritom je važno istaći da ovo nije samo vazdušni rat, kao što je bio kod nas 1999-te godine (sa izuzetkom na prostoru Kosova i Metohije gde je bilo i kopnenih sukoba, najviše u graničnoj zoni prema Albaniji), nego vazdušno-kopneni rat i da je na terenu razmešten veliki broj jedinica kopnene vojske, artiljerije, oklopno-mehanizovanih jedinica, pešadijske jedinice, i da je potrebno zaista veoma pametno koordinisati pokrete, manevre i posedanje položaja i izbegavanje neposrednog grupisanja velikog broja vojnika, sredstava ratne tehnike, vozila i slično, na određenom malom prostoru, ne samo zbog izviđanja i dejstva iz vazdušnog prostora, nego i zbog dejstava azerbejdžanske artiljerije i višecevnih raketnih lansera.
Zato i ne treba čuditi što su „prvi udar“ primile jedinice PVO naoružane sistemom „9K33 Osa AK/AKM“ ali i mobilni raketni sistemi sa IC raketama „Strela-10M“, jer ih je najlakše razmestiti i za njih je izbor položaja za dejstvo najjednostavniji. I pored toga što su imali uspeha u obaranju jednog broja bespilotnih letelica, dronova i bespilotnih aviona „AN-2“, dosta su i stradali. Prikazano je pogađanje više oruđa ovih sistema, a brojke variraju od 6-12 sistema „9K33 Osa AK/AKM“ i tri sistema „Strela-10M“.
Na svim tim snimcima pogađanja, primetno je da maskiranje ovih sistema PVO nije ni izbliza na potrebnom nivou. Postoje i objektivne okolnosti, a to je da je okolni teren, zemljište, prilično ogoljeno, tako da i nije tako lako zamaskirati sredstva. Ipak, mora se konstatovati da je maskiranje bilo na stvarno nezadovoljavajućem nivou.
Što se tiče većih sistema, mora se podvući i objektivna okolnost da nema mnogo „izbora“ gde se oni mogu razmestiti, a o razmeštaju većeg broja sistema PVO istovremeno, u ovakvim uslovima stalnog nadziranja VaP-a sa bespilotnim letelicama i avionima, i u uslovima nepovoljnog reljefa, gotovo da ne treba ni razmišljati.
Pogledom na reljefnu kartu, vidi se da je ceo centralni deo tzv. Republike Arcah, brdsko-planinski, a da su južna područja i zapadna uz samu liniju dodira sa Azerbejdžanom, nizinska. Mislim da odmah treba odbaciti bilo kakvo razmeštanje „većih“ sistema PVO jermenske strane u obodnim, graničnim područjima sa Azerbejdžanom na zapadu, jer je rizik od uništenja čak artiljerijskom paljbom preveliki usled velike blizine položaja artiljerijskih jedinica azerbejdžanske vojske. Naravno, moguće je vršiti kratka, jednokratna, zasedna dejstva, po principu „dejstvuj i manevriši“ (shoot and scoot) ali samo u malim zasednim formacijama.
Sistemi PVO imaju svoja ograničenja i svoje zahteve u pogledu toga kakvi položaji moraju biti da bi mogli biti posednuti. Tako, na primer, kod trupnog sistema PVO „2K12 Kub“, za razmeštaj samo 1 raketne baterije, punog formacijskog sastava, treba u proseku 400 x 400 metara relativno ravne površine. Maksimalna visinska razlika između radara osmatranja i navođenja (RStON) i samohodnih lansirnih oruđa (SLO) ne sme prelaziti 5% u odnosu na daljinu. Tako da na 200 metara rastojanja, visinska razlika ne sme prelaziti 10 metara. To je sasvim dobra karakteristika ovog sistema, a slično je i kod sistema „2K11 Krug“ i „9K37 BukM1-2“, ali pokazuje da nije moguće ili je veoma teško razmestiti bateriju u brdovitom području.
Za razmeštaj jednog raketnog puka „2K12 Kub“ od 4 samohodne raketne baterije, potreban je optimalan prostor od barem 10 x 10 km, znači oko 100 km2, ne računajući prostor za Bateriju za upravljanje vatrom, komandno-radarskom komponentom upravljanja raketnim pukom i centrom automatskog sistema upravljanja „K-1M“. Kod sistema „2K11 Krug“, za razmeštanje jednog raketnog diviziona sa 3 raketne baterije (osnovna vatrena formacija), potreban je optimalan prostor od 10 x 5 km. Znači oko 50 km2 prostora, ne računavši i komandno mesto sa osmatračko-akvizicijskim radarima višeg nivoa i komandno-informacionim sistemom „K-1M“ ili „Poljana D1“, ukoliko postoje. Kod sistema „9K37 Buk-M1-2“ za razmeštaj jednog raketnog diviziona sa 3 raketne baterije (osnovna vatrena formacija), potrebno je optimalno 5 x 15 km, znači oko 75 km2 prostora, ne računavši ni ovde komandno mesto sa osmatračko-akvizicijskim radarima višeg nivoa. Moguće je izvršiti razmeštanje tehnike raketnih jedinica i na nešto bližim razdaljinama, pa bi prostor za razmeštaj bio nešto niži od ovoga što smo napisali, ali bi to suzilo prostorne mogućnosti sistema i potencijalno olakšalo otkrivanje više jedinica na malo, suženom prostoru. Navedeni sistemi mogu biti razmešteni i na širem prostoru od ovoga koji smo naveli, to omogućava veće prostorne mogućnosti dejstva sistema i otežava otkrivanje. Mogu sa druge strane postojati problemi logistike i veze, pogotovo ako je ona (radio-veza) ometana. Žična veza je problematična na velikim daljinama usled mogućnosti pucanja žice. Dakle, navedene vrednosti su neke „srednje“ ili „optimalne“ vrednosti.
Minimalno odstojanje među baterijama PVO, treba da bude barem 5 km, a tu treba dodati i komandne baterije ili baterije za upravljanje vatrom i dolazite u situaciju da se na prostoru tzv. Republike Arcah, uzimajući u obzir reljef terena, verovatno ne može u jednom trenutku razmestiti više od 4-6 raketnih vatrenih jedinica sistema veličine „2K12 Kub“ ili „2K11 Krug“ ili „9K37 Buk M1-2“, a da se obezbedi njihov rad, snabdevanje radarskim informacijama od radara srednjeg i velikog dometa i da se obezbedi njihovo manevrisanje u tom „suženom prostoru“, a da ne budu otkriveni.
Dobar primer je i kod razmeštanja radara ranog otkrivanja raketnih sistema (i sistema VOJiN) tipa „P-18 Terek“ ili „P-19 Flat Face B“, koji snop formiraju refleksijom od zemlje i koji zahtevaju ravan plato u poluprečniku od 1500 metara, uz „mogućnost tolerancije“ i do 500 metara, tako da se ovi radari ne mogu razmestiti „na vrh brda“.
Ne treba zaboraviti da razmeštaj raketnih sistema PVO u nekom području ne podrazumeva samo razmeštaj vatrenih jedinica, nego i komandnih i radarskih jedinica, jedinica raketno-tehničkog održavanja i popune raketama, inžinjerijskog obezbeđenja, artiljerijsko-raketnih jedinica neposredne PVO zaštite kratkog dometa, pa sve do intendantskih i pozadinskih jedinica zaduženih za obezbeđenje uslova za život, odmor i ishranu ljudi. Takođe, treba postojati i jedinstveni komandni centar za to područje koji će obezbediti funkcionisanje i koordinaciju sistema PVO na tom području kroz brz i kvalitetan protok informacija i naređenja, organizaciju pravovremenog i uređenog manevra i ostale brojne aktivnosti.
Pored svega toga, u tom istom području, nalazi se i veći broj jedinica kopnene vojske, pa koordinacija rada sistema PVO mora biti usklađena i sa njihovim komandama. Dakle, moguće je da se na određenom malom prostoru jednostavno nađe „previše“ vojnika, jedinica i sredstava ratne tehnike, što može napraviti velike probleme u posedanju položaja, maskiranju, manevru, logističkom obezbeđenju a što se verovatno povremeno i događa, što i vidimo na brojnim snimcima pogađanja pojedinih sredstava ratne tehnike kopnene vojske jermenske strane, koje azerbejdžanska vojska gotovo svakodnevno emituje.
Dakle, južna područja tzv. Republike Arcah su relativno povoljna za razmeštanje „većih“ PVO sistema, ali tu verovatno nema prostora za više od 2-3 veće vatrene jedinice PVO sa svom pratećom logistikom i podrškom kako smo pisali. Otežavajući faktor je dakle to, što izviđačke vazdušne platforme Azerbejdžana imaju lagan posao da pretraže nevelik prostor tog južnog ravničarskog kraja, sa uglavnom ogoljenim pejzažom, bez gušćih šuma, prepunim vojnika svih rodova i službi. Takođe, pitanje je i strategijske važnosti južnog dela zemlje, koje je pre rata bilo pretežno naseljeno Azerima i nije bilo deo nekadašnje Autonomne oblasti Nagorno-Karabaha. Danas je taj deo i prilično retko naseljen, jer Azere koji su napustili ovo područje, uglavnom nisu zamenili Jermeni.
Određenog prostora ima oko glavnog grada Stepanekerta gde se nalazi i aerodrom, ali to područje je pod konstantnim izviđanjem iz vazduha. Videli smo primer uništenja jednog nišanskog radara sistema PVO „2K11 Krug“ i 2 samohodna lansirna oruđa sistema„2K12 Kub“ , ali bez raketa, što navodi na zaključak da su sredstva ostavljena namenski da budu mete. Takođe, u ovom reonu videli smo i snimke pogađanja osmatračkih radara „P-18“ i „36D6“.
S obzirom na karakteristike terena koji otežava razmeštanje većih formacija PVO, stalno izviđanje iz vazdušnog prostora bespilotnim letelicama i avionima, možda bi najbolje rešenje bilo da se sistemi PVO razmeštaju s obzirom na domet, mobilnost, prohodnost i eventualno mogućnost združenog rata radi međusobne zaštite po ešalonima daljine i visine. Pa bi tako sistemi „S-300PS“ mogli biti razmešteni na krajnjem istoku, uz samu granicu tzv. Republike Arcah sa Jermenijom, jer svojim dometom obezbeđuju dejstvo nad većim delom teritorije, a mobilne jedinice bi mogle biti razmeštene u manjim formacijama i to mešovito, sistemi „Buk-M-1-2“, „2K12 Kub“ i „9K33 Osa AK/AKM“ u brdsko-planinskom području centralnog dela Nagorno-Karabaha oko najvećih i najznačajnijih gradova Stepanekerta i Šuše, u skladu sa mogućnostima koje teren dozvoljava. Organizacija i sve ono što je neophodno za funkcionisanje sistema PVO smo već naveli.
Sisteme PVO stacionarnog ili polu-mobilnog tipa poput „S-300PT-1A“ i „S-125M1 Neva“, u ovoj fazi rata možda ne bi trebalo raspoređivati na prostoru tzv. Republike Arcah, jer je rizik od uništenja iz vazduha jednostavno previsok. Te sisteme treba čuvati za slučaj preke potrebe i ukoliko rat potraje duže vreme. Tu bih takođe uključio i jedinice naoružane raketnim sistemom „Tor-M2KM“ zbog njegove malobrojnosti.
Što se tiče jedinica naoružanih artiljerijskim sistemima PVO i infracrveno samonadođenim raketnim sistemima PVO, nije puno pisano o njima. Osnovni problem kod ovih sistema je domet i po visini i po daljini, kao i ograničena mogućnost otkrivanja ciljeva i korekcije vatre u noćnim uslovima. Ipak, ovi sistemi, zajedno sa lakim prenosnim raketnim sistemima „Strela 2M“ i „Igla“ moraju biti u funkciji zaštite kako kopnenih jedinica jermenske strane, tako i većih raketnih sistema PVO i s obzirom na svoju „nevidljivost“ u radarskom i u većini slučajeva i u IC spektru, moraju biti maskirani od vizuelnog uočavanja iz vazdušnog prostora.
Kroz ovu analizu, dali smo i neke smernice koje bi mogle da poboljšaju položaj jedinica PVO i smanje stradanja među vojnicima na terenu. Ipak, Jermeni mogu da žale što su „zakasnili“ sa nabavkama sistema PVO „Tor M2KM“ u većim količinama, možda i sistema PVO „Pancir S1“, ali i što u svom arsenalu imaju nedovoljno sredstava za ometanje bespilotnih letelica, takozvanih „anti-dron sredstava“ ili C-UAV sredstava.
Jermenija poseduje manji broj sistema ruske proizvodnje „Repellent-1“ koji je u stanju da suzbije ili uništi rojeve izviđačkih, špijunskih bespilotnih letelica i dronova, veoma malih površina i veličina. Sistem je u mogućnosti da automatski otkrije i neutrališe neprijateljske izviđačke bespilotne letelice na daljinama od čak 30 km, vršeći snažna elektronska ometanja njihovih upravljačkih senzora ili satelitskih navigacionih veza. Sistem je u stanju da otkrije dronove preko njihovih primo-predajnih signala upravljačkih komandi, po bilo kom vremenu i temperaturi vazduha od -45 do +50 stepeni Celzijusa. Sistem se nalazi na šasiji vozila MAZ-6317 i veoma je mobilan.
Od ostalih C-UAV sistema koji su mogli, a nisu bili nabavljeni izdvajamo Anti-dron sistem“Sapsan Bekas”, koji je takođe mobilan sistem, namenjen za suzbijanje i neutralizaciju bespilotnih letelica. Sistem je u stanju da otkrije bespilotnu letelicu na daljinama od 10 km (i više) i da izvrši njihovu neutralizaciju na daljinama od oko 6 km, vršeći snažna elektronska ometanja njihovih navigacionih i komunikacionih kanala. Sistem može raditi u ručnom ili automatskom režimu rada i u veoma širokom frekventnom opsegu od 400 MHz do 6 GHz. Sistem je opremljen i podsistemom raspoznavanja “svoj-tuđi” tako da ometanja neće vršiti na frekvencijama koje su unapred unesene u program kao “svoje”, a za to vreme može vršiti “blokadu” 11 različitih frekventnih talasnih dužina. Sastoji se od sledećih osnovnih pod-sistema: aktivnog radara, detektora signala i pravca doleta dronova, video i opto-elektronskog sistema nadzora i praćenja i podsistema radio-frekventnog ometanja (supresije). Podsistem zadužen za radio-frekventno ometanje koristi se naziva “Luch” (snop).
Na kraju ne treba zaboraviti ni lako prenosne portabl sisteme poput sistema “Kupol” i “Rubež-Avtomatika”, koji obezbeđuju formiranje svojevrsne anti-dron “kupole” prečnika ne manje od 3 km i time omogućavaju zaštitu od pojedinačnih, ali i rojeva bespilotnih letelica koje dolaze iz svih više različitih pravaca istovremeno. Tu su i sistemi “Pischal”, koji teži samo 3,5 kg (lakši od Kalašnjikova) i u stanju je da ometa i neutrališe upravljačke kanale bespilotnih letelica na daljinama do 2 km i sistem “Luch”, koji je u stanju je da otkriva i ometa neprijateljske bespilotne letelice na daljinama od najmanje 6 km.
U svakom slučaju, ovaj rat je velika “škola“, ne samo za Jermene, nego i za Srbiju. Pored nabavke kvalitetnih sistema PVO koji mogu da se bore protiv bespilotnih letelica, kamikaza dronova i slično, i nabavke sopstvenih napadačkih bespilotnih letelica uz razvijanje sopstvenih, treba raditi i na nabavci sredstava anti-dron zaštite, odnosno na nabavci C-UAV sistema, jer u pojedinim trenucima to može biti najbolja zaštita od ovih novih “vazdušnih napasti”.
Zoran Vukosavljević je bivši pripadnik RJ PVO Vojske Jugoslavije, koautor knjige „Nebeski štit sa zemlje – Samohodni raketni sistem 2K12 Kub/Kvadrat“.