Разговор са свештеником Кирилом Ивановим, духовником медицинско-просветитељског центра „Живот“ и кардиологом

Повратак традиционалним породичним вредностима... И сама ова формулација могла би данас да изазове протест код многих од нас, па чак и код оних који себе сматрају верујућима. Међутим, управо је тако дефинисало своју делатност петроградско одељење медицинско-просветитељског центра „Живот“, које већ пет година делује при Новодевичком манастиру Васкрсења Христовог.

Центар се бави просветитељском делатношћу и помаже женама које се налазе у кризној ситуацији или, конкретније и суровије речено, које се двоуме по питању абортуса. Сваке прве недеље у месецу, у Казањској цркви Новодевичког манастира служи се молебан пред иконом светих Витлејемских младенаца. Присутни на овом молебану моле се за спасење зачете и већ рођене деце, за срећно разрешење од бременитости, за опроштај греха абортуса. О томе, како се може помоћи деци да преживе, а њиховим мајкама да се уздрже од греха, разговарамо с духовником центра „Живот“, иначе кардиологом, свештеником Кирилом Ивановим.



- Оче Кирило, на сајту вашег Центра читала сам да, према анкетама, 85% жена које се спремају да насилно прекину трудноћу није свесно да се у њима налази живо дете, које оне осуђују на страшну смрт. Сматрате ли да су ове жене биле искрене?


- Ако узмемо у обзир она сазнања која нам пружа медицина и ултразвучни снимци којима се прати развој детета, могли бисмо да кажемо да је већина жена које су се одлучиле на абортус потпуно свесна онога што чини. Жена, међутим, неће да размишља, нити да говори о томе, она хоће да буде роб такозваног јавног мнења. Јавно мнење је, опет, овакво: жена мора сама да одабере, јер је ембрион – део њеног тела. Жена се хвата за ове речи као за сламку и, у суштини, бежи од решавања овог проблема.



- Како Ваши сарадници, који раде у саветовалиштима за жене, воде разговор са таквим женама?


- Као прво, ми не стављамо акценат на религиозне теме: на веру и грех. Наиме, оцрквењене жене ће се веома ретко одлучити на абортус, мада се, нажалост, и то догађа. У већини случајева, међутим, имамо посла са људима који су далеко од Бога и од Цркве, и зато о вери говоримо тек на крају, уколико се код жене појави какво-такво интересовање за духовна питања. Ми чак не наглашавамо ни чињеницу да је дете у њеној утроби живо, јер на ту мисао наводимо саму жену.Обично почињемо од тога што покушавамо да дознамо какав је проблем те жене јер, са нашег становишта, ниједна жена се, уколико живи у повољним условима, неће одлучити на абортус. Она се одлучује на абортус када се испостави да у некој кризној ситуацији нема подршку, а посебно – подршку мушкарца.



Данас се, нажалост, мушкарци често понашају као жене и зато жене морају да поступају на „мушки“ начин, посебно уколико, у датом случају, мушкарац каже: „Ето, на теби је да одлучиш...“ У таквим случајевима требало би да одлучује глава породице, а то је муж. После речи „одлучи сама“, жена на себе преузима мушку улогу и све што се с њом даље догађа – догађа јој се због мушкарчеве кривице. Због тога је абортус - мушки грех. На тај начин, ми се превасходно трудимо да дознамо какав је то проблем који мучи жену, а онда покушавамо да јој помогнемо да тај проблем и реши. Нудимо јој правну, психолошку, социјалну, па чак, ако је потребно, и материјалну помоћ. Наше искуство показује да није потребно да жени говоримо много китњастих речи о греху или о животу који се зачео у њој - довољно је да јој упутимо топлу реч подршке - да јој обећамо да неће остати сама и да ћемо је, уколико јој буду потребне пелене, одећа за дете или нека озбиљна помоћ, ми подржати.

Пре две године разговарао сам са једном 18-годишњом девојком. Она се посвађала са својим момком и спремала се за абортус. Она се, заправо, припремала да абортира у сваком случају, а онда је, поврх свега, момак дошао кући, направио „лом“ и начинио штету процењену на 24000 рубаља - разбио је прозоре, демолирао намештај... Ја сам јој одмах рекао: „Можда бисмо ми могли да вам надокнадимо материјалну штету? Ми смо спремни на то, али уз услов да задржите дете!“ Она је на то поштено одговорила: „Не, ми не оскудевамо, снаћи ћемо се!“ Нека друга, на њеном месту, можда се не би одрекла новца, посебно што је у питању била значајна сума. Није нам се више обраћала ни за какву помоћ и задржала је дете, иако ју је мајка грдила и говорила: „Што ти је то требало? И што се попови мешају у наш живот? Иди и абортирај... Девојка је родила то детенце, и сада је то за њену мајку - најмилије биће на свету.



- Оче, недавно сам прочитала књижицу грчког архимандрита Николаоса Аркаса, посвећену проблему рађања деце. Тамо се, између осталог, каже да смртни грех није само абортус, него и контрацепција у браку. Како Ви гледате на овај проблем?


- Овај проблем би се могао рашчланити на два дела. Као прво, када се супружници штите, они се не штите од бременитости (трудноће), него од Бога, јер је бременитост (трудноћа) - резултат Божијег стваралачког деловања. О томе сведоче украси које можете да видите на нашој икони светог Давида Гареџинског, која се налази у Казањском храму. Преподобни Давид Гареџински је један од оснивача грузијског монаштва, а живео је у IV веку и био ученик Јована Зедазнијског. Њему је дата посебна благодат - да помаже код неплодности и, уопштено, у случајевима женских проблема и трудноће. Много неплодних парова обраћа нам се с питањем да ли би за разрешење неплодности могли да се моле Витлејемским младенцима. У почетку смо тако и чинили, а онда смо од иконописаца, који су нам живописали икону Витлејемских младенаца, затражили да нам живопишу и икону преподобног Давида. Током три године, колико служимо молебан Давиду Гареџинском, догодило се да је већ десет-дванаест парова, од којих су понеки били и са дијагнозом „неплодност“, зачело децу. То сведочи о чињеници да супружницима децу даје Господ.



И зато, када се супружници штите, они као да говоре Богу: „Господе, ми боље од Тебе знамо да ли су нам сада потребна деца или нису, и зато ћемо сада живети за своје задовољство, наслађиваћемо се радостима супружничке присности. Кад нам буду потребна деца, ми ћемо Те позвати, а сада остани пред вратима“. Због тога, наравно, благодат напушта такву породицу. Било да је то смртни грех или не - супружници дословно Богу кажу „одлази“. Као друго, ако се удаљимо од духовне стране овог проблема, остаје питање начина на који се супружници штите. Уколико је реч о механичкој заштити, онда то и није тако страшно као што су хормонска контрацептивна средства. Уколико жена узима хормонска контрацептивна средства, онда она, као прво, чини грех самоубиства. На консултацијама се не говори о томе, али сваки гинеколог зна да свако хормонско контрацептивно средство има многа пропратна дејства.



На Западу је одржано неколико судских процеса повезаних с тим што су хормонална контрацептивна средства изазвала неке компликације, а посебно тешка оштећења јетре и тромбоемболију, која је завршила смрћу. Осим тога, постоје и подаци да жене, које узимају хормонална контрацептивна средства, наносе штету здрављу своје будуће деце. Код такве деце се много чешће сусрећу хромозомске аномалије, а посебно Даунов синдром. Поред тога, хормонска контрацептивна средства су у читавом низу случајева показала да имају абортивно дејство. О овом питању разговарао сам са специјалистима, а један од њих учествовао је у писању књиге „У чекаоници женског саветовалишта. Питања и одговори, коментари свештеника“. Писци ове књиге су двојица гинеколога и моја маленкост. У њој се налази и поглавље о хормоналним контрацептивним средствима; ту се износи да механизам њиховог деловања није до краја проучен и да се, и у случају њиховог узимања, у јајнику може видети фоликул који се нормално развија. Јајна ћелија нормално сазрева, у читавом низу случајева наступа овулација, односно, излазак те јајне ћелије, а понекад и - зачеће. Осим што непосредно делују на јајнике, хормони мењају и особине зида материце, тако да она постаје неспособна за имплантацију, ембрион не може да се укорени у њој. Због тога зачето детенце бива избачено убрзо после зачећа, а жена чак и не зна да је извршила микроабортус. Због тога се за жену, која узима хормонска контрацептивна средства током годину дана, са великом вероватноћом може рећи да је убила бар једно своје дете.

Постоји још читав низ других средстава - на пример, унутарматерична спирала. На позадини унутарматеричне спирале не долази до заштите од зачећа, него од трудноће. Спирала изазива избацивање ембриона, она спречава да се он укорени у зид материце. Описани су чак и случајеви изношења трудноће уз коришћење унутарматеричне спирале. Мени је сам Борис Николајевич Новиков, главни петроградски гинеколог-акушер, говорио о случају када су га позвали на консултације приликом једног порођаја. Најпре није могао да схвати шта је то руком напипао. Утврђено је да се код детета, током порођаја, у костима главе нашла спирала. Дете се тако и родило, са том спиралом коју су, хвала Богу, касније извадили, и дете је остало живо.



- Оче Кирило, какав став према Вашој делатности имају други лекари? Они, сигурно, прихватају абортус као нешто сасвим уобичајено...


- Када се упознамо са њима, они прихватају наш предлог - можда нису одушевљени, али нас бар подржавају. Ми не осуђујемо лекаре и не говоримо да су сви они убице. Разговор са њима водимо на други начин: „Ми разумемо да ви нисте присталица абортуса, и да томе приступате тек у крајњем случају, када не успете да наговорите жену да одустане од тога. И ви и ми имамо исти циљ: ми желимо да наше жене рађају здраву децу. Из тог разлога желимо да сарађујемо са вама. Ви женама говорите о штетности абортуса, али не можете да им понудите стварну помоћ, уколико се налазе у кризној ситуацији. Ми покушавамо да решимо женин проблем и да јој понудимо конкретну помоћ“. Када се упознају са нашим гледиштем, лекари нас, као по правилу, подрже, зато што то није осуђивање, него допуна и подршка њиховој делатности.



- Шта Ви мислите, оче Кирило, како би се у наше време жени могла вратити њена традиционална свест, жеља да рађа децу, без обзира на сва остала интересовања?


- Као прво, требало би да мушкарци промене свој однос према животу и према жени. Да се понашају као мушкарци и да буду ослонац за жену. Сећате ли се почетка нашег разговора? Муж каже: „Одлучи сама. Ти ћеш га родити, а ти ћеш га и одгајати“. Жена схвата да остаје без ослонца и да муж у сваком тренутку може да јој каже: „Знаш, драга, сама си тако одлучила!“ Ако се тако догодило већ са првим дететом, хоће ли жена пожелети да и по други пут затрудни? Чак и ако нису верујући, мушкарци би једноставно морали да одбаце пиће и да почну да раде. У том случају, жена неће морати да гради каријеру, него ће моћи да буде са децом. Жена може с тим да се сагласи или да се не сагласи, али њена природа почиње да се изопачује када она почне да ради. Жена је предодређена за нешто друго - да даје живот. Она би морала да се помири са тим да има другу функцију. У противном, прекратиће се живот на земљи уколико мушкарци постану жене и ако буду покушавали да буду бременити и ако жене, са своје стране, постану мушкарци и посвете се стварању каријере.

Потребне су, наравно, и законске мере. Као прво, неопходно је да се абортуси забране, и то је оно што се налази на површини. Сви ти повици о криминалним абортусима немају никакву основу. Постоје истраживања спроведена у вези с тим питањем, и она показују да проценат криминалних абортуса неће у том случају значајно порасти. Чак и ако се они процентуално увећају, смртност жена неће се повећати него ће се, напротив, умањити - као прво, зато што се као један од главних узрока женске смртности појављују абортуси сами по себи, легални; као друго, нелегалне абортусе ће вршити исти они гинеколози који врше и легалне, и користиће оне исте антибиотике који су свима приступачни. За нелегалне абортусе везивао се висок проценат смртности у оно време, када није било антибиотика.

- Да ли заиста мислите да се абортус може законом забранити?


- Богу је све могуће.

Објављено у новинама "Православље", бр. 990

www.saborna-crkva.com/index.php?option=c...ew&id=366&Itemid=289