Аутор: Зора Ћирковић
Како се живи кад свако вече свакога дана носи само неизвесност, колико је важно да умете да стегнете зубе и кажете себи 'нема предаје' и како да не клонете духом кад живите са неизлечивом болешћу... Ево Јеленине приче.


Да ли сте некад размишљали о томе колико степеника има у вашем граду? Или, какав би вам живот био када бисте о томе морали да размишљате? Како је живети кад о томе морате да размишљате сваки дан, готово сваког будног тренутка?

Како је то кад вас лекари "шетају" и убеђују да је с вама све у реду, а онда вам дају антидепресиве јер не знају шта би друго... Кад вам у здравственој установи у којој се опорављате кажу да једете рукама? Кад не знате да ли ћете стати на своје ноге кад се пробудите сутра? Или прекосутра. Или за три недеље, три месеца.

О томе како је живети у Београду са тешком болешћу каква је мултипла склероза разговарали смо са Јеленом П, која са овом дијагнозом живи већ 18 година.

Морам признати, на овај разговор кренула сам помало забринута - да не питам превише, да не кажем нешто погрешно, нисам представу имала шта бих могла да очекујем. Стигла сам до зграде, и кад сам ушла у стан дочекала ме је ведра жена у четрдесетим годинама, моја вршњакиња, широко осмехнута.

Развејала је моје стрепње непосредношћу и почела своју причу о томе како се живи кад не знате шта можете да очекујете сутра.

Јер, мултипла склероза је то - неизвесност сваке вечери сваког дана.

"Први симптоми код мене су се јавили '99. године, мало пре него што је почело бомбардовање. И тај несрећни стицај околности вероватно је доста утицао на то како сам реаговала. Односно, како нисам реаговала. Почело је трњењем ногу, почела су да ми трну стопала, па се то полако подизало и осетила сам неку укоченост у ходу. Али, пошто је бомбардовање било у току, нисам томе придавала нарочиту пажњу, мислила сам да је можда стрес, или да сам се преморила, пошто сам у то време доста радила. Заправо, у том тренутку нисам ни реаговала, нисам отишла код лекара, нисам урадила ништа док нисам дошла у ситуацију да једног дана готово да нисам могла да ходам. Покушала сам да устанем и замало се срушила, тако да је мој први одлазак код лекара био одлазак у Ургентни центар. Тамо су ме спровели редом по одељењима, обавили анализе и снимања, и пошто су посумњали на мултиплу склерозу, добила сам терапију кортикостероидима и пре него што су сви резултати били готови", прича Јелена за МОНДО.

Шта је мултипла склероза
Мултипла склероза (МС) је непредвидива болест централног нервног система која прекида проток информација у мозгу и између тела и мозга. Симптоми се крећу од утрнулости и пецкања, до слепила и непокретности. Тачан узрок настанка болести није познат савременој медицини, мада се претпоставља да генетски фактор игра важну улогу у настајању МС-а. Један од могућих узрочника је и пад имуног система у комбинацији са неким инфективним агенсом. Ипак, већина лекара заступа став да заједничким дејством наведених фактора долази до настанка мултипле склерозе. Лек још није откривен.
"Али, када су стигли резултати, они нису потврдили њихову сумњу, тако да ми дијагноза није постављена тада. Урађена ми је само магнетна резонанца главе, не и кичме, а додатни проблем је то што је, како ће се касније испоставити, мој случај помало атипичан."

Након терапије која је трајала пет дана, Јелена се опоравила релативно брзо. На основу резултата, лекари су рекли да није у питању мултипла склероза него упала кичмене мождине и све је неко време било у реду. Шест месеци касније, уследио је нови напад, и наша саговорница отишла је у Институт за неурологију, код лекарке која ју је лечила у Ургентном центру.

Није вам ништа, само се ви опустите
"На Институту сам поново прошла кроз све тестове, добила терапију пре него што су резултати стигли, али, када су стигли - поново су били негативни. Тада су ми рекли да ми је све то на нервној бази, да је суштински са мном све у реду и да се опустим. Дали су ми антидепресиве и послали ме кући", прича Јелена.

И тако је она кренула да пије антидепресиве, иако никад није била "нешто депресивна", како нам је уз осмех рекла, објаснивши да у таквој ситуацији немате много избора: није вам добро и ви послушате лекаре, као што здрав разум налаже.

Шест или седам месеци касније, дошло је до драстичног погоршања.Одговор лекара са Института био је да не могу ништа да ураде, уз препоруку да Јелена оде "на психијатрију".

И она је отишла, јер, кад вам није добро - покушавате да нађете решење слушајући савете лекара.

"Тада сам већ остала непокретна од струка наниже, јер је време пролазило у том њиховом 'није вам ништа, то је код вас на нервној бази'. Кад сам стигла до психијатрије, и разговарала с лекарима, они су ми рекли да не могу да ме приме, јер очигледно нисам психијатријски случај. И тако сам, уз туђу помоћ јер сама нисам могла, обијала прагове болница у Београду. Нико није хтео да ме прими јер - психијатријски случај нисам била, а ниједно одељење неурологије није могло против налаза Института за неурологију у којем је писало да нисам ни 'неуролошки случај'."

мултипла склерозаФото: Гуливер/Геттy имагес, Тхинкстоцк
И коначно, дијагноза као спас
Јелена је на крају стигла на Дечју клинику где је, после дугог лутања, наишла на изузетне стручњаке.

"Тамо раде са децом, али, због специфичне ситуације примили су и мене, са мојих скоро 30 година, колико сам имала кад сам се разболела. Њихови психијатри разговарали су са мном, урадили серије тестирања, и потврдили налазе својих колега - да нисам психијатријски случај, али су ме одмах пребацили на одељење неурологије. Ту сам се први пут сусрела са заиста изузетним неурологом који је сада у пензији, др И. Д."

У чему је разлика? У томе што је, као и увек, потребно пажње и добре воље да би се проблем решио...

"Др Д. је изузетан дијагностичар, који се мало и заинатио. Сећам се да је у једном тренутку рекао 'добро, они су урадили хиљаду тестова, ми смо урадили хиљаду тестова, ми сад знамо шта вама све није, али не знамо шта вама јесте, и сад ћемо то да утврдимо'. Он је ризиковао, дао ми стандардну терапију за акутне нападе мултипле склерозе, и ја сам, после скоро месец дана непокретности, почела полако да се опорављам. Кад су почели помало да ми се померају прсти на ногама, сећам се... била сам потпуно фасцинирана."

У Србији са овом болешћу живи 7.000 људи
Од мултипле склерозе у Србији болује око 7.000 људи. Болест се најчешће јавља између 20. и 40. године, али има случајева у којима се јави и у детињству или после 40. године. Жене погађа два пута чешће него мушкарце.
Др Д. није хтео ништа да препусти случају, и са Јеленом је отишао у Сремску Каменицу, на магнетну резонанцу. И тада је коначно, постављена дијагноза.

"После скоро годину дана, ја сам добила дијагнозу. Лекари из Сремске Каменице рекли су ми касније да би лезије, та оштећења која су код мене на кичменој мождини, и њима промакле да др Д. није био ту."

"Хвала богу, имам мултиплу склерозу"
"У моменту кад ми је лекар саопштио шта ми је, онако, загробним гласом, као 'имате мултиплу склерозу', буквално сам га изгрлила и изљубила. И нисам у том тренутку уопште размишљала шта је то мултипла склероза. Само сам била срећна јер се зна шта ми је. Сам прекид тог стања у којем ви немате појма и сви само слежу раменима донесе неописиво олакшање. Неописиво. Јер, у том тренутку, да ми је рекао штагод, била сам спремна на то, само да знам. После годину дана агоније и лутања по лекарима, осетила сам само олакшање и захвалност."

Јелена је тада још јако лоше ходала. Непокретна је била месец дана, без терапије, мишићи су атрофирали и пред њом је био дуг пут.

"Др Д. је рекао да би требало да користим помагала за ходање, али, ја сам помислила - ни мртва. И почела сам да вежбам, сваки дан, у Сокобањској, шест сати дневно. Кад сам дошла на контролу, он није могао да верује да сам се толико опоравила."

Јелена је ходала без помагала још три или четири године, јер тада је имала 30 година, а "кад сте млади мислите да све можете и да ћете све да савладате". Данас, она каже да воља значи, и да значи много, али не верује да воља може да излечи.

Док је слушам, не могу да не помислим да кад би воља и дух лечили, она не би била болесна ни дана више... Да ли је било страха, питам.

"У том тренутку не. Ја сам била фокусирана на то да проходам. И то да проходам без помагала. Да се вратим на оно што ја јесам."

Али, кад је постигла то што је себи зацртала, кад је почела да се враћа у "нормалан" живот, дијагноза ју је, како сама каже, "звекнула".

"Страх и разумевање дијагнозе дошли су тада. Спознаја да је то за цео живот. Да није као 'ево, сад сам победила и то је то, могу да наставим даље као да ништа није било'. И најтеже од свега - спознаја да никад нећу знати шта ће 'ударити' и кад ће 'ударити'."

Најгора ствар код мултипле склерозе и сличних болести је што особа која са тим живи не зна у каквом ће се стању пробудити сутра...

"Та неизвесност, та континуирана неизвесност је нешто што је мени било ужасно тешко да прихватим, дуго нисам могла да научим да живим са тим. Ја сам иначе особа која воли да зна све, да има план, макар за наредних пар дана, а код мултипле склерозе ви можете данас да будете добро, а сутра да се пробудите слепи. Или непокретни. А некако... не планирате да останете слепи прекосутра."

Смеје се Јелена, заразно, и ја хватам себе како размишљам колико би лепо било дружити се са њом. Невезано за посао и овај интервју...

"Данас, научила сам да са тим сазнањем функционишем, ја се носим са тим, али једини начин да то изведете је да не мислите на то. А онда наиђу моменти да вас ухвати страх. Да стално ослушкујете своје тело, без обзира на све друге ствари којима се бавите, без обзира на то што је ваш живот као нормалан, стално вам 'кљуца' негде у позадини то 'да ли је сад ово слабије', 'да ли ме сад ово боли онако, или креће нови напад'."

Јелена је добила нову терапију, недавно, која би трабло да смањи учесталост напада, јер јој се стање у последње три, четири године погоршало. Кад наступи акутни напад, прима кортикостероиде.

"Гледајући са стране, ја сам се са тим што ми се дешавало суочила прилично добро. Вежбала сам, радила сам... С друге стране, ја сам живела и живим са тим осећајем сталног страха и неизвесности, несигурности. Јер, како живите кад не можете да испланирате ништа, не знате да ли ћете за недељу дана имати напад. Или за две недеље. Или сутра. Или данас."

И онда се пробуди преиспитивање, "зашто ја", "шта сам ја урадила, па ми се ово дешава"... Тешко је прихватити да је, ето, у питању несрећан стицај околности. Јелена каже да јој је у томе помогла психотерапија, и да је кроз разговоре са терапеутом успела да прихвати да кривице нема и да се неке ствари дешавају без разлога. Или, без разлога које бисмо ми могли да разумемо.

неурони, мозакФото: Гуливер/Геттy имагес, Тхинкстоцк
И најближи пате
Јеленини родитељи били су потпуно очајни, али је и њихова реакција била налик њеној. Док се она борила као лавица, вежбала и опорављала се, они су се бацили на тражење информација о томе шта би све могло да помогне.

"Покушавали су да ми помогну најбоље како су умели. Засипали су ме чланцима из свих могућих новина, шта треба да једем, пијем... Правили природне сокове... Једним делом они су заслужни за то што сам коначно поправила исхрану, али морам признати да је било тренутака кад ми је то ишло на живце."

Јеленини пријатељи и муж били су, како сама каже "фантастични".

"Стварно сам имала подршку. Безрезервну, никада нисам осетила прекор или незадовољство, ни од блиских пријатеља, ни од колега на послу. Све што ми је требало - могло је. Ја сам инжењер по струци, тада сам радила у једној фабрици и моје колеге су били сјајни људи. У том смислу, имала сам среће да будем окружена толиком пажњом и разумевањем, да сви буду ту за све што ми затреба."

Мислите ли да бисте могли без тога?

"Човек може много више него што мисли да може, ја најискреније мислим да можете све што морате, а често и више од тога, само нисмо увек свесни тога. Али та подршка је бескрајно важна. Ако имате помоћ и ако знате да не морате све сами, то је непроцењиво."

Овде долазимо и до другог проблема са којим се суочавају сви који живе са болешћу.

"Емотивна подршка је важна, али и практична понекад значи много. Рецимо, кад идете на комисију која треба да вам одобри дуже боловање - стигнете тамо, кад оно, степенице. Или, ево, свежа 'цртица'. Требало је недавно да дам судско овлашћење сестри. И ја знам да они имају опцију да се то реши ако неко не може да дође у суд, јер суд није приступачан. Позовем их, а жена која се јавила ми каже 'нема проблема, можемо ми некога да пошаљемо код вас да вам то овери, али ви прво морате да дођете да нам донесете уверење да не можете да дођете код нас'."

Смеје се Јелена, заразно.

"Кажем жени 'је л' чујете ви себе'? А она каже шта да радимо, таква су правила. И тако, море бесмислених ситуација. Као 'пошаљите комшију'. Па који комшија има времена да некоме завршава такве ствари у данашње време. Како да вам кажем... Ја имам пријатеље који ће то урадити уместо мене, али није поента у томе. Поента је да се нађе системско решење које не подразумева да неко чека уместо мене."

Размишљам колико је то апсурдно, а Јелена исправно процењује да немам шта да кажем (јер - шта човек да каже на тако нешто, стварно) и наставља даље. Ведро ми препричава "цртице" из болничког живота...

У једном тренутку, она је морала да се врати 'у систем', што значи да је морала да победи оправдану одбојност и врати се на исти онај Институт, са којег су је на почетку ове приче испратили уз антидепресиве.

"У међувремену, ствари су се промениле, па и на том Институту. Др Ј. Д. је постала шефица одељења које се бави болестима демијелинизације, у које спада и мултипла склероза, окупила је изванредан тим лекара који заиста дају све од себе. Сада су тамо лекари који прате савремене трендове у дијагностици и раде сјајно, у условима који су такви какви јесу."

А какви су услови?

"Ви тамо имате одељење које прима, мислим, 60 или 70 пацијената. Кортико-терапије које се дају кад наступи тежи напад примају се у болничким условима, а болнички услови значе - два тоалета и два туша на толико људи, при чему је одељење мешовито, мушкарци и жене леже на истом одељењу. Један од та два тоалета је прилагођен потребама пацијената, тушеви нису. Туширала сам се у нечему што је као остава рецимо, само има, као, монтиран туш. Јер, ја у каду висине тридесетак центиметара не могу да уђем. А то су ствари које су недопустиве."

"Јако је важан однос људи према некоме ко је болестан. Ово је сад детаљ са клинике", наставља Јелена.

"Замислите да сте у тоалету и да вам спремачица буквално развали врата џогером. Наравно почнем да вичем, 'куд сте ви пошли?!' Она каже 'да обришем'. И после тога, пролазим кроз ходник, и ти људи који седе, шта ћете, у болници, не можете ни да лежите по цео дан, аплаудирају, као 'супер што си јој рекла'. То је очигледно, редовна пракса.

Нико се не усуђује да каже било шта, зато што се боје људи, и зато што су у сталном страху да ако нешто кажу, да ће се неко према њима понашати овако или онако.

То је ужасно понижавајуће, јер вас деградирају потпуно. Није, дакле, довољно што сам ја болесна и што ми се све то дешава, него ме ти још третираш као да нисам људско биће."

"Шта ће вам нож и виљушка, једите прстима"
Други детаљ, исто са клинике, везан је опет за помоћно особље, Јелена за лекаре има само речи хвале.

"Жена долази да нам дели оброке, нас је 9 у тој соби, што је већ довољно страшно, и за ручак су рецимо пилећи батаци и још нешто са стране. Уз то, ми добијемо кашику. Ја гледам, ви сад немате то како да једете. Наивно кажем 'заборавили сте да нам дате ножеве и виљушке', нико други ништа, само ја, наивчина.

Каже она мени овако 'шта ће вам нож и виљушка, једите прстима, на овом одељењу ионако три четвртине њих не може да користи нож и виљушку', на шта ја исто добијем напад гнева и кажем 'сад ћете да изађете и да се вратите са комплетним прибором за свих девет жена које овде леже, и ако проговорите једну реч, тераћу вас не на суд, него у Стразбур, до Европског суда за људска права'. Она ме гледа запањена. Кажем, немојте ништа да ме гледате, да сте изашли и вратили се са комплетним прибором, могла ја да га користим или не могла, то се вас не тиче."

И добила је Јелена прибор, добиле су га и друге жене, али... тужно је. Да ли је стварно неопходно да људи који живе са овом болешћу морају и на то да троше драгоцену енергију?

Систем изазива фрустрацију...
"Скупо је бити болестан. Ја не могу у превоз, не могу милион ствари. Не могу више сама да живим, а жену која ми помаже плаћам."

И овде, Јелена понавља како је имала среће... Зато што се разболела са 30 година, а не са 16, па је пре него што се разболела стигла да се образује. Да заврши факултет. Да научи језике. Да путује.

"Имала сам среће. Јер, могу да радим и сад. Могу да платим такси. Могу да платим некога да ми помаже. Да сам се разболела са 16 година, никад не бих завршила факултет и мој живот би било много другачији... Имала сам среће. Јер, шта ћете с оним људима који све то не могу? Од инвалидске пензије не може да се живи, а камоли да се плати помоћ.

Болест је сама по себи тешка на толико начина. И траје... цео живот. А све време сте свесни да може само да иде на горе. И знате да не можете да очекујете бог зна шта. Мислим, ја сам одавно престала да верујем да ће сад као да смисле лек. Смислиће, али..."

... али, човек мора да научи да се бори
Јелена ме је дочекала стојећи, а пошто нисам хтела сама да извлачим (вероватно погрешне) закључке, питам да ли је некад села у колица, како се креће сад?

"Постоји нешто што се зове прогресивна мултипла склероза, ту нема напада, већ само прогресивно пропадање... А имате и оне срећнике који имају најблажи облик, где иде пад стања, после којег се они потпуно опораве. Ја, ја сам у групи између. Буде пад, опоравим се, али је сваки пут мало горе него што је било пре напада. Ја јесам била потпуно непокретна, и опоравила сам се, могла сам тад да ходам рецимо километар и по, али никада више нисам могла да потрчим.

Онда сам јако дуго ходала уз помоћ штапа, а људи кад вас виде тако, мисле да сте се повредили, не повезују болест са неким ко је млад. Кажу 'је л' саобраћајна несрећа'. Обично кажем да није, да имам проблем с кичмом. А некад, некад кажем - јесте, саобраћајка. Јер, не могу увек да објашњавам..."

Јеленина болест иде полако, тим силазним путем.

"Сад могу да ходам 150 метара уз помоћ штапа. И то је то. Користим скутер, уместо колица, јер колица су ми некако пасивна. Скутер доживљавам некако као забаван. И помало видим разлику у ставовима људи, можда мало и због тог скутера. Знате, кад сам се разболела, и кад се видело да имам тешкоћа у ходу, људи су пре 16, 17 година склањали децу од мене на улици. Одрасли људи су се склањали од мене. Сада,не могу да се сетим када се то последњи пут десило. Можда то има везе са скутером који је, као што рекох, забаван, па се деца одмах залете да виде. Или, ако деца питају шта ми је, више им родитељи не кажу 'ћути'. Кажу да тету боле ноге или леђа. И пусте децу да са мном на скутеру обрну круг. Немају више људи тако негативан однос."

Ипак, Јелена је свесна да је делом однос такав јер она говори нормално, нема проблема са гестикулацијом и мимиком: "Ја делујем као неко ко је, можда, имао саобраћајку", каже смејући се.

И опет размишљам, не могу да се сетим кад сам се последњи пут толико смејала разговарајући са неким на неку овако озбиљну тему.

Јелена, као да ми чита мисли, каже "морам ово да вам испричам, урнебесно је", и пошто је бескрајно шармантна, слушам.

"Заказали смо пословни ручак, завршен је један велики пројекат. Каже мој пријатељ и колега да је резервисао у чувеном београдском ресторану, распитао се, рекли су му да је све приступачно. Он је странац, тако да то објашњава понешто. Ја му кажем да тај ресторан није приступачан, како, осим ако га нису подигли на плато… знам то место још из времена кад сам могла да ходам скроз. Не, не, не, каже он, потпуно су ме уверили, рекли су ми да је апсолутно приступачан", смеје се Јелена и наставља:

"Наравно, ја дођем тамо и затекнем… то што су они рекли да је приступачно… келнери су решили да ме носе. И - шта је проблем. При том сам и ја звала ресторан, 'не не не, приступачан је'."

Значи, не поставља се питање нарушавања вашег личног простора, тога да ли ви пристајете да вас носи било ко, а нарочито особа која вас не познаје?

"Не, људи мисле да ако они кажу 'носићу вас' да је то онда приступачно. Да је то решен проблем и да је то супер у ствари. Они уопште не разумеју зашто ја не желим да ме носе.

С једне стране, могу да разумем та два келнера, који стоје тамо и уопште не разумеју ову луду жену, јер они су се лепо спремили да ме носе низ те степенице, и ужасно су љубазни, ништа нису лоше урадили, и не схватају што вичем на њих. Ја сам, наравно, почела да вичем 'не пада ми на памет да ме ви носите, шта ви мислите'… И онда сам урадила нешто што је стварно било грозно. Пошто сам скутером дошла тамо, решила сам да некако сиђем низ степенице уз помоћ штапа, тад сам још могла, некако... А њима сам рекла добро, ја ћу сад сама да сиђем, а вас двојица ћете да узмете скутер и да га снесете доле. Скутер је тежак 120 кила. Они су се мало збунили, ја сам рекла, не, ја сам звала, ви сте рекли да је све апсолутно приступачно. Звао вас је колега и секретарица, петоро људи вас је звало и свима сте рекли да је ресторан потпуно приступачан. ДАКЛЕ, СКУТЕР. И они су спустили скутер. То је стварно било грозно с моје стране. А с друге стране, како да вам кажем, реци ми - није приступачан. Ми нећемо ручати тамо, ок, изгубићеш један ручак, не знам шта, али реци ми лепо, није приступачан. Кажи има двадесет степеника до доле. Кажи, има ово, има оно, не мораш ни да кажеш није приступачан, реци само како јесте и реци - ми можемо да вас понесемо, и онда неко одлучи, хоће-неће."

Људи некад кажу 'инвалид сте онолико колико вас окружење инвалидом направи', алудирајући на то да су наше институције, да су наше здравствене институције, што је трагично, неприступачне или лоше прилагођене. Јелена не мисли да је то баш сасвим тачно.

"На крају крајева, велика је разлика кад ви не можете да потрчите, какво год окружење било. Кад не можете да урадите нешто за себе и кад неко други мора да ради нешто за вас, да не улазим у ствари кад су људи потпуно непокретни, то је стварно страшно.

Али, чињеница је да окружење прави разлику, велика би ствар била када би сви тротоари били спуштени, када бих ја могла да уђем где год хоћу, у градски превоз рецимо, кад не бих морала сваки пут да плаћам такси."

инвалидска колица, степеницеФото: Гуливер/Геттy имагес, Тхинкстоцк
Ситуација је апсурдна, па и мало 'преко тога'
"Сусрела сам се… то није смешно, али је у ствари толико бесмислено да не можете да се не смејете. Ја кад сам добре воље, понекад се дивно забављам, мислим, кад ме то не спречава да завршим нешто. Кренула сам до Ботаничке баште. И кренула сам скутером, нисам хтела да зовем такси. Дошла сам на раскрсницу где је на пешачком с једне стране идеално спуштен тротоар, а прекопута директно, па нема десет метара, оволики тротоар", смеје се и показује рукама двадесетак центиметара.

"Па умрла сам од смеха. Сама, као луда жена на том скутеру, само ми је било у глави - све замишљам тог радника који то ради, и као, у реду му је да с једне стране савршено спусти тротоар, идеално буквално, све како треба, а да прекопута буде као нормалан тротоар, а знате како су високи тротоари тамо у (улици) 29. новембра (у Београду) из неког разлога.

Јако су високи. И сад ја замишљам шта ли је њему било у глави, док је то радио. Ок, да нема тај један спуштен, све у реду, пропуст, то је што је, али да с једне стране пешачког има, а да с друге нема, па то је стварно апсурд и још мало преко тога.

Сишла сам, па сам заобишла, па ишла улицом, тако, мало сам се извежбала подигнем руку и возачи ме углавном пусте, мислим се, шта ћу, ако ме сад баш неко покупи, нек ме покупи, ја морам да стигнем тамо где морам да стигнем. Али, бесмислено је."

И смејемо се опет. Каже Јелена 'размишљам сад како лепо разговарамо, и ја умрех од смеха током овог интервјуа, испаде да је све ово неописиво забавно'.

"Али, кад сте годинама болесни... Има тренутака кад се толико разбесним. Кад сте годинама болесни… Једна је ствар кад сте као болесни годину дана, а друга кад сте болесни, ево осамнаеста је година… Исцрпи се енергија, па ми се дешава да урлам на телефон, или на неку сестру, зато што… довде ми је да морам да понављам већ 18 година исту ствар, или зато што неко не ради свој посао, или зато што долазим у те тако бесмислене ситуације… Али човек мора да научи да се бори."

И бори се Јелена, лавовски.
Иѕвор: Мондо