6. априла 2019.

Медијске најаве али и најава владајуће странке о могућности парламентарних избора и о одговору опозиције на «изазов» постаје главна чаршијска тема. Велике светске теме као што су Трамп, Брегзит, тумбање у ЕУ, Русија и Сирија или мали рат Индије и Пакистана (који је да «извине Лазански» – Индија ефектно добила) бледе пред могућом домаћом изборном грозницом. Пред тим и протести постају мање битни, Сергејеве псовке или коначан број странака које је променила Мариника потпуне бледе. Избори и све око њих су за Србе традиционално спорт који ствара највеће тензије и узбуђења.

Председник СНС Александар Вучић, после седнице врха странке најавио је ванредне изборе у јуну или редовне идућег пролећа.
Са друге стране опозиција најављује бојкот са захтевима који укључују – слободне медије, транспарентност финансирања и кажњавање изборних прекршаја. То су формални захтеви но испод стола је у игри политичка трговина. Но у протеклих неколико месеци је ослабио интензитет решености на «бојкот».

Актуелни протести нису донели промене односа снага на релацији власт – опозиција већ нову прерасподелу унутар опозиције. Тако су лидери Савеза за Србију углавном успели да преузму грађанске протесте, али и да истисну и конкуренте са опозиционе сцене. Тако су у политичку пензију послати ликови попут Јанковића и Радуловића (који то још не признаје) док су људи попут Шешеља, Чеде или Чанка постали маргина. Тако испада да је готово једина опозиција СзС – или прецизније једина која прелази цензус. То јој даје и преговарачки статус у односу на власт јер ако они бојкотују изборе онда цензус прелазе само СНС и вероватно СПС. То би довело до тога да у парламенту не би било опозиције (осим ако СПС не би био опозиција). Власт у Србији не би желела да ризикује да им са Запада долазе оштре критике и напади за мањак демократије.

Стога се поставља питање зашто уопште ванредни избори кад то у овом моменту није корисно ни власти ни опозицији.
Одговор је ван земље – једино преговори о Косову могу имати ту тежину да доведу до превремених избора. Опозиција је слаба и подељена и нема снагу ни да равноправно учествује на изборима нити да присили власт на превремене изборе. Уколико би били «надомак» некаквог договора око Косова власт би хтела да иде на изборе да би добила «свеж легитимитет». Како је голим оком видљиво да у овом моменту од договора нема ништа онда је и мања шанса да дође и до избора у јуну.

Да ли је могућ договор на релацији власт – опозиција око изборних услова? Тешко јер су већ ископани ровови које је тешко прескочити. Преговори преко посредника се сигурно воде но атмосфера је затрована неповерењем и анимозитетом. Чак и унутар опозиције је много међусобних оптужби да овај или онај «тајно сарађује са Вучићем».

Некима је повратак Ђиласа у политику деловао као Вучићев потез којим добија кооперативну опозицију но судећи по интензивним међусобицама данас је јасно да су они главни ривали. Показало се да Вучићу ривал може бити само лукави Ђилас који има довољно политичког искуства, новца и медијских ресурса да организује политичку кампању.
Надобудни Јеремић има проблем што није «одавле» и слабо разуме «балканску политику на терену» док је бунтовни Обрадовић још у фази «локалног шерифа».

Осим тога видљива је активност Ђиласа на изградњи политичке инфраструктуре и кроз протесте и мимо њих. Он прави и медијски систем у коме важну улогу имају и постојећи медији који су везани за њега али и амбициозни пројекат Нове телевизије. На интернету јача његово присуство што «аванзовањем» портала како леволибералних тако и десних и патриотских. Исто тако му прилазе и «инфулуенсери» са друштвених мрежа. Поред тога настоји и да одласком у САД излобира статус «алтернативе Вучићу» што до сада није имао. За све то треба много новца и времена па Ђиласу и не одговарају ванредни избори.

Бранко Радун
vidovdan.org/aktuelno/branko-radun-izborna-kombinatorika/