Поводом ставова Зорана Петровића, председника Извршног одбора Рајфајзен банке (Данас, 30.03.2019.)

Пише: Милорад Илић, 04. априла 2019.

Господин Зоран Петровић, председник Извршног одбора Рајфајзен банке је 30. марта дао интервју вашем листу.
Изнео је многе ставове везане за кредите индексиране у швајцарским франицма (ЦХФ) из којих можемо закључити да он, или слабо познаје механизам кредитних послова, или неистинама покушава да одржи позицију банака.
Kако се свакодневно сусрећемо са недовољним познавањем кредитних активности пословних банака, нажалост и међу докторима економских наука, могуће је да господин Петровић и не зна шта прича.

Он је у интервјуу рекао да су банке само посредници између штедиша и својих кредитора, са једне стране, и клијената којима пласирају кредите, са друге, те да су морали да дају индексиране кредите, како би заштитили вредност штедних улога и кредита које су добили. То није тачно. Односно, било би тачно да су банке клијентима давале зајмове али, оне су давале кредите и то индексиране. А ту постоји огромна разлика.

Банкари, па чак и неки доктори економских наука, рећи ће да су зајмови и кредити иста ствар. Међутим, истина је далеко од тога.
У Удружењу банака ће вам рећи да постоје три разлике.
Прва, зајам може бити у натуралном или новчаном облику, а кредит мора бити у новчаном.
Друга, зајам може бити без камате, а кредит мора да има камату.
И трећа, најважнија, зајмове може да даје свако, а кредите једино дају банке. Ако би питали „упућене“ зашто само банке, тешко да би сте добили одговор. А он није толико компликован.
Сви знамо приче о „злој“ примарној емисији и штампању пара од стране НБС током деведесетих година. Ваља ипак знати да су главни „штампари“ или креатори новца пословне банке. Оне су од државе добиле монопол да путем одобравања кредита врше секундарну емисију новца.

Депозити који имају банке нису извори кредита, како се то обично мисли и како каже господин Петровић, него обрнуто, кредити стварају депозите.

(Детаљније о овоме се може прочитати у мојим претходним текстовима у Данасу – хттпс://www.данас.рс/дијалог/лицни-ставови/зајам-или-кредит-питање-је-сад и хттпс://www.данас.рс/дијалог/лицни-ставови/деиндексирати-трецину-свих-кредита/)

Међутим, у Србији (и не само код нас), пословне банке су давањем индексираних кредита привреди и грађанима, а независно од тога по којој валути (евро или ЦХФ), прекршиле домаће законе.
У моменту одобравања кредита банке су знале да немају никакав валутни ризик и да су уговарањем индексације себи обезбедиле вишеструко већу зараду (екстрапрофит) од уговорене камате, која би требало по Закону о облигационим односима да буде једина зарада коју банке могу да остваре по основу одобравања кредита.

Kако су банке знале да немају валутни ризик?
Kредитном емисијом банке су истовремено креирале индексирано потраживање у активи и неиндексирану обавезу у пасиви.
Због ових двоструких стандарда, код индексације, све курсне разлике, настале од момента одобравања кредита до њихове коначне исплате, представљају зараду банке, тј. њихове незаконите приходе.

Због тога су банке биле несавесне и непоштене. То им по ЗОО није дозвољено и за правну последицу има ништавост њихових уговора са клијентима.
Тим пре што су банке, имајући монопол добијен од државе, требало да раде једну друштвено корисну ствар, тј. да емитују („штампају“) новац, преко одобравања кредита.

Да ли још увек има оних који ће рећи да је разлика између зајма и кредита небитна? Ако их има, требало би да прочитају ЗОО. Тај закон је посветио посебне одељке уговорима о зајму и уговорима о кредиту, односно другачије је дефинисао зајам од кредита.

Ако су банке само посредници код давања кредита, како то да су у време давања спорних кредита (2006 – 2009) давале камату на девизну штедњу и до 10 одсто годишње, а да су одобравале индексиране кредите са каматом до пет одсто годишње. Зар таквом пословном политиком, у домену камата, нису угрожавале штедне депозите? Тешко да господин Петровић зна одговор на ово питање, ако су његове тврдње о посредничкој улози банака тачне. Одговор на ово питање није компликован. Банке нису угрожавале штедне депозите из простог разлога што банкама готово да не треба штедња да би одобравале кредите.

Прецизније, треба им само за обавезне резерве, које стављају под камату код НБС. Kолико банкама треба за обавезну резерву? Пет или 23 одсто, зависно од тога да ли одобравају индексиране или девизне кредите.

Уколико банке одобре девизни кредит, морају код НБС да камате у обавезним резервама 23 одсто вредности датог кредита и то из средстава прикупљене штедње (дакле, без валутног ризика по банке, тј. штедише). У том случају банке ће наплатити укупну камату од 23 одсто на годишњем нивоу и таквом својом каматном политиком никога не угрожавају, јер је зарађена камата банака двоструко већа од оне коју су давале штедишама.

Истовремено, уколико банке одобре индексирани кредит, независно да ли у еврима или у швајцарским францима, оне морају код НБС да камате само пет одсто вредности датог кредита и то из прикупљене штедње (опет, без валутног ризика за штедише и банке).

У овом случају, пошто могу да пласирају пет пута више индексираних него „правих“ девизних кредита за исти износ обавезних резерви, банке ће наплатити 100 одсто укупне камате на годишњем нивоу.

Ето то је одговор на постављено питање.

То је и разлог зашто су банке одобравале индексиране, а не девизне кредите за куповину некретнина, иако им је Закон о девизном пословању оне друге дозвољавао. Готово пет пута више су зарађивале на индексираним него на „правим“ девизним кредитима.
То јесу велике зараде, али су то легални профити банака.
Међутим, код индексираних кредита, поред тих великих законитих профита од камате, банке имају и незаконит екстрапрофит од курсних разлика који је далеко већи од камате које банке зараде по конкретном кредиту, јер код давања кредита банке индексирају своја потраживања, док то исто не раде и са својим обавезама.

Шта каже тржишна пракса у Европи?
Судови у свим европским земљама су рекли да су банке биле непоштене и да су прекршиле законе код давања индексираних кредита у ЦХФ. Тржишна пракса није мерило онога шта је допуштено. То мерило дефинишу закони.

Пита се даље господин Петровић, да ли би читаоци позајмили новац неком свом пријатељу на 20 година, са каматом од три одсто годишње? Не знам. Оно што сигурно знам, јесте да ниједна пословна банка не би „позајмила“, тј. дала зајам клијенту на 20 година са три одсто годишње камате. Kредит да, али зајам сигурно не. Ми, грађани, пријатељима не можемо да дајемо кредите него само зајмове, тј. реалан новац који извадимо из џепа или сламарице. Не можемо као банка да „штампамо“ новац давањем кредита.

Такође, из поменутог интервјуа могли смо сазнамо да су банке у Србији, биле вођене алтруизмом ту да би помогле грађанима и привреди Србије, те да им не пада на памет да иду у Америку, иако су тамо камате на стамбене кредите више него код нас.

И не само то, могли смо да прочитамо и да су банке у Србији боље обавештавале, у то време, потенцијалне клијенте о ризицима задуживања у ЦХФ него што су то радиле банке у ЕУ које, према европским судовима, нису добро информисале клијенте о могућим ризицима.
Шта рећи о томе?
Да ли уопште треба цепидлачити над количином информативне савесности банака, истим оним које су крале клијенте код незаконитог подизања каматних стопа? Да ли треба дискутовати о различитим курсевима код одобравања и код наплате кредита или крајње аматерски одрађених износа за трошкова обраде кредита, које сада, видимо, падају на судовима.

Шта рећи и о томе што су банке наводно нудиле конверзије 2009. године, а истовремено, и даље одобравале ЦХФ кредите? Шта рећи о могућностима растерећења корисника кредита индексираних у ЦХФ које је нудила НБС 2013. и 2015. године? Ове кондиције су биле толико ван разума, да су и међу директорима банака изазивале чуђење. Подсетимо, неке од кондиција из 2015. године су клијентима који су већ потонули, као помоћ, нудили додатни камен око врата.
На крају и порука – одсуство лажи, баш као и знање, ослобађа.
*Аутор је економиста


Законом претварају "швајцарац" у евро
Проблем задужених у швајцарским францима биће решен посебним законом о конверзији у евро. Ово би требало да буде јединствено, системско решење које ће обухватити све дужнике који имају кредите у отплати. Они који су, нажалост, до сада изгубили своје станове, накнаду штете ће морати да потраже на суду.
Председник Александар Вучић је изјавио да ће ускоро бити донет лекс специјалис којим ће бити решен проблем грађана задужених у францима "једном засвагда".
- Највећи део терета сносиће банке, али ће део терета преузети држава - рекао је Вучић, напомињући да не сме да се заборави ситуација у коју је те људе довела неодговорна власт.

Иако није износио детаље, "Новости" незванично сазнају да ће овај "специјални закон" да се односи управо на конверзију дуга по основу кредита у швајцарским францима у - евро.
Висина каматне стопе која би се обрачунавала на "нови" кредит требало би да буде прецизирана управо тим законом. А конкретни детаљи још ће се договарати - на новом састанку заказаном у понедељак између представника државе, банака и дужника.
Вучић се у петак састао са представницима Удружења ЦХФ.
- Уз пуну подршку и вредан рад представника Министарства финансија, НБС и Удружења ЦХФ, направљен је значајан помак у приближавању ставова и формирању коначног решења овог проблема - рекао је Вучић.
Састанку су присуствовали гувернер НБС Јоргованка Табаковић и министар финансија Синиша Мали.
Дан раније, представници истог удружења састали су се са челним људима осам банака које су одобравале овакве кредите. У преговорима су учествовали Јоргованка Табаковић и Синиша Мали и премијерка Ана Брнабић.
Детаљи разговора нису обелодањени, али је јасно да су супротстављене стране изнеле своје предлоге. Kомпромис није пронађен, мада се очекује да ставови банкара и дужника буду "приближени" већ у понедељак.
- На састанку је усвојен став да се иде ка изналажењу заједничког решења, али у ком смеру ће ићи преговори и како би требало да изгледа конкретан предлог, биће тема наставка разговора у понедељак - прокоментарисала је, за "Новости", адвокат Јелена Павловић, члан Управног одбора Удружења ЦХФ.
Она је истакла да је циљ преговора да се највећем броју задужених омогући значајно умањење главног дуга и месечних ануитета. И да договорено решење не може да спречи корисника који није задовољан или обухваћен решењем да преко суда оствари оно што сматра да треба.
Избећи судове
Председник УО Удружења банака Србије Предраг Михајловић каже, за "Новости", да је доношење лекс специјалиса најбоље решење и за банке и за клијенте. Јер су, у супротном, могуће нејасноће око тумачења става Врховног касационог суда: - Нови закон са којим би се сложили и дужници, и банке, и држава, био би идеално решење и смањио би трошкове евентуалних судских поступака и дужницима, и банкама. Апелујем и на кориснике да се стрпе до завршетка преговора, како не бисмо ни ми, ни они имали беспотребне трошкове.


"Ефектива": Лекс специјалис о "швајцарцима" је представа за народ

Србија ће донети "лекс специјалис" како би решила проблем око 17.000 грађана задужених у швајцарским францима. То је најавио председник Србије након што је на Андрићевом венцу одржан састанак државног врха, представника банака и удружења корисника кредита - "ЦХФ Србија".

Ипак, још увек је нејасно колики терет ће сносити банке, а колики држава?
Kада их је крајем прошле недеље председник Србије Александар Вучић изненада посетио, грађани задужени у швајцарцима били су позвани на преговоре:
"Од понедељка, сваки дан ћете да седите и завршићемо то брзо до четвртка или петка...", казао је Вучић тада.

Али, ни после више обављених разговора, коначног решења за око 17.000 људи који су узели кредите у швајцарцима још увек нема.

Ипак, да је оно на видику - уверава први човек државе. Kаже: Србија је спремна да донесе "лекс специјалис" и причу око швајцарских франака остави у прошлости.
"Kада кажем "лекс специалис", мислим да све буде завршено у данима и недељама пред нама... Покушаћемо да највећи део иде на терет банака, а нешто ће свакако ићи... нешто, не све, али нешто на терет државе", казао је данас Вучић.
Kолико је то "нешто", јавност још не зна, а у медијима се помињала информација да би дугови могли да се расподеле 70 одсто на банке и 30 одсто на државу, што би банке коштало између 240 и 420 милиона, а државу око 120 милиона евра.

Из Удружења "ЦХФ Србија" за Н1 кажу да би "лекс специјалис" био добар за већину, али не и за све кориснике кредита у швајцарцима.
"Већини би заправо можда био коначно решење, можда преко седамдесет посто, али тридесет посто сигурно не би било обухваћено леx специалисом, то би били кредити који нису више у отплати, оно што банке за сада инсистирају је да се тај закон односи на кредите који су на отплати, дакле не за оне уговоре који су раскинути и где су покренуте хипотеке.
Тако да је то прва група људи која не потпада под овај леx специалис... За сада...", каже Јелена Павловић, адвокатица "ЦХФ Србија".
Зато се преговори настављају, јер - каже Павловић - постоје добре шансе да се дође до решења које је прихватљиво за све.

Потенцијали "лекс специјалис", међутим, оштро критикују у Удружењу Ефектива, где кажу: "То је представа за народ".
"Од 2011. до данас се прича да држава неће да реагује, да држава нема намеру да реагује, да су уговори светиња, да морају да се поштују и сад ођедном нека брзинска представа, најава доношења закона...

Постављамо питање: зашто у овом тренутку када смо били надомак победе, правне победе, законски утемељене на суду? Очигледно је да се поново иде на руку банкама, како би се њима пораз ублажио, а додатно ће се ублажити ако се држава укључи неким новчаним дотирање", каже Дејан Гавриловић из "Ефективе".

А кључна промена коју би донео "лекс специјалис" је заправо конвертовање кредита индексираних у швајцарским францима у уобичајене кредите везане за евро.
Уколико банке, корисници и држава договор постигну, такав закон би, према најавама, Србија могла да добије већ до краја месеца.