Срећа да кинеске газде, изгледа, још нису чуле за висину плата у балканским државама, јер чим то открију, могу својим радницима улити страх у кости пријетњом: „Ако вам се не свиђа, преселићемо фабрику на Балкан и они ће бити пресрећни да раде за половину ваше плате“. Последња баријера коју морамо превладати како бисмо се са поносом окитили титулом најконкурентнијих држава, барем када се ради о трошковима радне снаге, су афричке земље Того, Руанда, Тунис, Кенија, Мауританија, гдје су просјечне плате од 250 до 330 долара мјесечно.

Пише: Дражен Симић

Кинеске плате престигле су балканске, па прича о кинеским радницима којима је плата „шака риже дневно“ не пије воде, осим ако је рижа у Кини скупља од злата, или кинески радници имају јако, јако, велике шаке. Просјечна плата у Кини је око 780 еура, док се у већини бивших југословенских република тај просјек креће око 400 еура, што значи да је кинески просјек практично дупло већи.

Према медијским свједочењима кинеских радника који раде у фабрикама електронике, у пракси за посао на покретној траци не траже се никакве квалификације али се прековремени рад подразумијева и плаћа, па се ради шест дана у седмици по 12 сати и плата је са прековременим радом око 450 долара мјесечно, што је неких 400 еура. Минимална плата у Кини разликује се од провинције до провинције, у зависности од економске развијености сваког региона и креће се у распону од 134 до 224 еура мјесечно, што значи да „робље“ на покретној траци зарађује двије до три минималне плате.

У Србији је минималац око 184 еура, а слично је и у остатку бивше Југославије, изузимајући Словенију, док плате неквалификованих радника далеко су испод и двоструког минималца. Гледајући износе минималца и плате неквалификованих радника у фабрикама, али и просјечне плате, поставља се логично питање ко је у читавој причи „робље“ – Кинези или Балканци?

Кинеска плата као сан

Срећа да кинеске газде, изгледа, још нису чуле за висину плата на Балкану, јер чим то открију, црно се пише кинеској радничкој класи. Ако имало почну гунђати, газде ће им улити страх у кости пријетњом: „Ако вам се не свиђа, преселићемо фабрику на Балкан и они ће бити пресрећни да раде за половицу ваше плате“.

Кинеске плате су и даље мале за западну Европу, САД, Канаду и остатак богатог западног свијета, али за Балканце данас су и кинеске плате недостижан циљ. Све ово мање говори о Кини, а више о нама. Колико се год ми вољели самозаваравати и живјети у увјерењу да смо ми и овакви какви смо, са платама и стандардом ако ништа, барем за Кинезе запад, што је некада давно и било тачно, сурова реалност је да смо сада глобална сиротиња.

Поређење просјечних и минималних плата увијек је компликовано, јер зависи од низа фактора – званичног девизног курса, реалне куповне моћи и разлике у трошковима живота између држава. Али у овом случају је добар показатељ генералне ситуације. Кинеске плате снажно су порасле у задњих неколико година, у просјеку по стопи од 10 посто годишње и тај тренд ће се највјероватније наставити. Кина се суочава са недостатком свјеже радне снаге, поготову неквалификоване, због старења популације и посљедица политике „једног дјетета“.

Алтернативна рјешења за којима посежу Кинези су аутоматизација производње, увођење робота, као и постепено сељење ниско акумулативне производње, попут текстилне и индустрије обуће, у земље са јефтинијом радном снагом. Они који не могу тек тако спаковати машине и отворити фабрику негдје друго, присиљени су да подижу плате како би задржали постојеће раднике и привукли нове, јер и међу газдама је конкуренција немилосрдна.

Раст кинеских плата индиректно дјелује и као подстицај радницима у текстилној индустрији у Вијетнаму и Бангладешу, који су се изборили за готово двоструко веће плате, па икао су оне још увијек далеко испод кинеских, сигурно ће наставити да расту.

Додатан разлог за раст плата у Кини је стратешке природе, пошто је Кина у процесу смањења економске зависности од извоза и базирању будућег економског раста на домаћој потрошњи, од роба широке потрошње па до тешке индустрије. Логично, да би Кинези могли масовније куповати предуслов је да имају више новца, односно да зарађују више.

Није све у порезима и доприносима

Упркос расту плата, Кина је и даље конкурентна када се ради о производњи, иако доприноси и порези нису ништа мањи него на Балкану, него су чак и већи. Суштинска разлика је да главнина намета на плату у Кини пада на терет послодавца, укупно 44,1 посто, док на терет запосленика држава узима 22,2 посто, од чега је 12 посто допринос за стамбени фонд.

Данашња Кина се никако не уклапа у омиљени шаблон заговорника неолибералне економије, чија је мантра да се у име „конкурентности“ морају смањити доприноси на плате, односно паре за пензиони и здравствени фонд, уз истовремено држање зарада на најнижем могућем нивоу како би се „привукле стране инвестиције“. Може бити да неког утицаја на глобалну конкурентност Кине, осим висине плата, доприноса, пореза, који нису мали, има и чињеница да је ријеч о тржишту од 1,3 милијарде душа, мада је то чиста шпекулација.

Балканске државе, попут БиХ, Србије, Македоније, су примјер гдје се рецепт ,,мале плате, а ниски порези“ већ годинама примјењује, али без неког видљивог резултата и обећаног економског просперитета. Додуше, можда је још увијек рано да се виде резултати, јер ова спасоносна рецептура се примјењује тек последњих 25 година, па можда треба бити мало стрпљивији, сачекати барем 50 до 100 година. Операција ће сигурно успјети, само је неизвјесно хоће ли пацијент преживјети, али шта да се ради.

Штета је што изгледа нико није јавио Кинезима ову тајну економског успјеха и глобалне конкурентности, јер само да су то знали, могли су привући гомилу страних инвеститора који би, потом, преселили практично сву производњу са прескупог Запада у Кину. Овако, ништа од тога.

Далеко је сунце и афричка плата

Добра вијест је да смо коначно успјели постати конкурентнији, или барем јефтинији од Кине, па је само питање дана када ће велике западне компаније затворити тамо своје фабрике и преселити их на Балкан. Јер срећом, нама ни Африка више није озбиљна конкуренција на глобалном тржишту, пошто и добар дио афричких држава има просјечне плате веће од наших.

Ангола, Јужна Африка, Замбија, са просјечним платама већим од хиљаду долара нису нам никаква конкуренција. Ко је луд да плаћа радника хиљаду долара у Замбији, када за те паре може на Балкану запослити двојицу – тројицу и још да му остане нешто сиће. Ни Свазиленд, Мароко, Боцвана, Чад, између осталих, нису нам конкуренција, јер су и њихове просјечне плате веће од наших и крећу се од 400 до хиљаду долара, што нас чини неодољиво привлачним за свакога коме треба стварно јефтина радна снага.

Све скупа, на заборављеном континенту, Африци, чак 21 држава има просјечне плате веће него у Србији, БиХ, Македонији, Бугарској, Румунији, док су у 12 афричких држава просјечне плате и даље ниже него на Балкану. Последња баријера коју морамо превладати како би смо се са поносом окитили титулом најконкурентнијих држава, барем када се ради о трошковима радне снаге, су Того, Руанда, Тунис, Кенија, Мауританија, гдје су просјечне плате од 250 до 330 долара мјесечно.

Сада је на домаћим властима да се одлуче за одговарајућу стратегију за остварење овог циља. Или ћемо обарати наше плате све док са цијеном рада не убијемо и преосталу конкуренцију или, уколико је овај приступ превише политички рискантан, одабрати други начин. Сачекати мало док и у остатку Африке просјечне плате мало порасту, тако да можемо и званично постати јефтинији и од Африке и од Азије и коначно почети уживати у давно обећаном економском напретку и просперитету који нас чека чим постанемо „конкурентни“.

Извор: БиФ

Preneto sa> www.sedmica.me/plate-na-balkanu-prijete-...najmanje-na-svijetu/