27.09.2019.

Овај текст настаје на дан кад дајем четрдесетодневни помен Родитељу 2. Или, пак, Родитељу 1.
Не знам како је канадски закон који је, излазећи у сусрет трансродним, ЛГБТ И осталим особама, “укинуо” мајку и оца прецизирао редослед или је, пак, оставио грађанима могућност да барем тај приоритет одређују сами…

…Ових дана су и Британци направили сличан корак у том правцу па па је стигао предлог, за који не сумњам да ће бити озакоњен, да се деца у обдаништима више не ословљавају са дечак И девојчица него… – е, не знам како. Али смислиће законодавци Гордог Албиона неки еуфемизам како би направили уступак наказној верзији родне равноправности која је природне и подразумевајуће ствари, важеће хиљадама година, довела до парадоксалности и бесмисла.

И немам дилему да ће и наше жабе заљубљених погледа упртих у евроатлантске коње подигнутих ногу увек спремних за поткивање преузети та генијална решења, па ћемо и нашој деци морати објашњавати зашто девојчице не могу звати девојчицама а дечаке дечацима.

Док се на крају не постави питање да је можда „Родитељ 1“, под претпоставком да је то отац, а „родитељ 2“, ако је тако у формуларима заведена мајка, опет фаворизован оном бројком, па ће ради апсолутне равноправности месец дана мајка бити „родитељ 1“ а других месец ће то бити отац.
Звучи идиотски, али у данашње време што је нешто имбецилније то има веће шансе да заживи. И да има поборнике који ће здушно и галамећи на сва уста, бранити тај поредак ствари из позиција активиста разних НГО организација, док у прикрајку броје паре које им као плата за тај активизам остају у џеповима, након што белосветска мафија преко тих удруга опере свој прљави новац, све под кринком спонзора бораца за људска права, родну и сваку другу равноправност.

Док њихово оружје широм света, опет у име демократије и људских права, убија ту исту децу и њихове родитеље како год их крстили.

И није ово једина ступидарија у театру апсурда модерног доба, већ је сваки покушај да се усаврши или родна равноправност или тзв. политичка коректност резултирао, у најмању руку, смешним и карикатуралним решењима која тешко да су тим много помогли мањинама, ма о којима да је реч.

Више су направили предлошке за вицеве и спрдњу – како оних који немају разумевања за права хомосексуалаца, трансродних особа, жена, ево сад и деце тако и људи који су свесни да су права овог дела популације угрожена али и да ово администрирање и није баш неко генијално решење које ће им живот учинити сношљивијим и олакшати разумевање њихове посебности.

Обашка, што додатно иритира онај конзервативнији део друштва – а такав је свуда у већини – који тај циркус виде као неку врсту отварања простора за диктатуру мањина, па се тиме изазива додатни анимозитет према њима.

До каквих пароксизама та врста „заштите“ доводи прво се може видети и у кафани где би, у складу са политичком коректношћу, весели гост морао од музике да наручи познату песму Звонка Богдана речима „Ево банке, припадниче ромске националне мањине, свирај ми ти“.
Да ли и Предраг Живковић Тозовац мора прилагодити свој чувени хит па да запева „Овамо, Роми, заузмите место…“?
Да ли баш адекватно звучи психолошкиња?
Зар покварено ухо неког циника не чује онај други део речи који вуче на ружну одредницу?
Да ли се осећа више поносном и више вредном жена за воланом ако је назову возачицом?
Је ли дама која у руци држи апарат за заваривање – варилица или заваривачица?
Као да се се сам језик буни против овог наказног поравнавања па на свом нивоу разоткрива сву алогичност те наказне интервенције у суштину и људског бића и говора.

Тако ће планетарна универзализација, која се по принципу спојених судова, више по диктату из „напредних“ држава прелива у ове бантустане попут нашег све поравнати и изнивелисати док од људског рода не остану киборзи недефинисаног пола, мозга, природне и друштвене улоге. Што у крајњој инстанци и јесте циљ планетарних господара.

Биће дивно слушати док неко дете у вртићу или школи објашњава свом другару како му је „родитељ 1“ политиколошкиња а „родитељ 2“ не знам ни ја шта.

А најзинимљивије ће бити кад се озаконе истополни бракови па сирото дете, које неће моћи бити дечак или девојчица, морати да објашњава и себи и другима ко му је и шта му је „родитељ 1“ а шта и ко „родутељ 2“. Неће бити занимљиво, биће тужно и поражавајуће за та мала и невина бића којима одрасле будале праве пакао од живота и уносе конфузију са којом тешко да ће, ни крива ни дужна, моћи да се изборе. О темпора, о морес! Да вам ј…. милосног родитеља 1. Или, пак, родитеља 2.

Ранко Пивљанин
iskra.co/kolumne/roditelj-1-dete-2/