Некада давно, грађани Југославије су, када су веровали да им је начињена неправда, одлазили у Маршалат тражећи правду. Било је то у време које су данас многи склони да сматрају недемократским и када многе од демократских институција нису постојале, укључујући и заштитника грађана.


Бројне данашње институције изгледа да не успевају да реше проблеме грађана, па је највећи „ред“ испред Председништва Србије. Kо год се суочава с неким проблемом своја права тражи у Председништву.

Ни штрајк глађу, сусрет са заштитником грађана… нису помогли станарима Бристола. Али јесте један одлазак у Председништво. Неколико дана по изласку из те зграде станари су добили кључеве нових станова, а дотад прилично отворени према медијима престали су да говоре о томе како је њихов проблем решен.

И они који су штрајковали због кредита у „швајцарцима“ били су током протеста испред Врховног суда сведоци изненадне силе која се појављује и решава ствар – њихов вишегодишњи проблем решен је доласком председника.

Сличан је случај и Маје Павловић која је штрајковала глађу, али и Милована Миливојевића, чији је син Миломир 2017. страдао у експлозији у фабрици „Милан Благојевић – Наменска“ у Лучанима…

Последњи у низу били су грађани и активисти Топлог Дола који недељама протестују тражећи забрану градње мини хидроелектрана на Старој планини. С њима, како тврде, нико од надлежних није желео да разговара. Можда је управо зато председник и морао да интервенише.

Таквих би случајева било и више – у време док је био председник Владе, садашњи председник био је чак одвојио термин за такве пријеме па су се од цика зоре испред владе окупљале десетине грађана с најразличитијим захтевима – од налажења запослења, до захтева за регулисање пензије или окончање судског спора… И док је као председник Владе можда и имао нека од извршних овлашћења, данас их нема.

Према Уставу, председник Републике:

1. представља Републику Србију у земљи и иностранству,

2. указом проглашава законе, у складу с Уставом,

3. предлаже Народној скупштини кандидата за председника Владе, пошто саслуша мишљење представника изабраних изборних листа,

4. предлаже Народној скупштини носиоце функција, у складу са Уставом и законом,

5. поставља и опозива указом амбасадоре Републике Србије на основу предлога Владе,

6. прима акредитивна и опозивна писма страних дипломатских представника,

7. даје помиловања и одликовања,

8. врши и друге послове одређене Уставом.

И ту се завршава листа његових мирнодопских овлашћења.

Упркос томе, свако ко верује да му је угрожено неко право, ко тражи изградњу пута до куће или има било какав проблем обраћа се Председништву, а поједини захтеви (што ближе кампањи то је њихов број већи) бивају волшебно решени.

Истини за вољу, позиција председника и није тако захвална – шта год да уради је погрешно. Прими ли невољнике – излази из уставних оквира, не прими ли их – бездушник је отуђен од народа.

У овакву независну позицију довеле су га управо институције – да су радиле, односно да раде свој посао, грађани не би морали да потежу до „маршалата“, да штрајкују глађу или блокирају путеве. Да је све заиста на „клик“, како тврде надлежни, не би грађани морали да обијају безбројне прагове и суочавају се с нељубазним „шалтерушама“ зарад решавања уобичајених ситуација као што је просто увођење струје. Да раде судови, управе, примењују се закони, и влада право и правда, мало коме би пало напамет да логорује испред Председништва.

Овако, институције чине председнику медвеђу услугу – радећи на миг председника заправо дају грађанима путоказ коме да се обрате.

А у покушајима да реше свој проблем, бројни грађани користећи пречицу до својих права доводе до нових проблема. Јер чему институције ако свака ситуација може бити решена само на једном месту? Чему закони, ако њихова примена зависи од одлуке с Андрићевог венца? Зашто плаћати хиљаде запослених у управама, када све проблеме решава као у античким драмама „неочекивана сила која се изненада појављује и решава ствар“.

Овакав метод осим питања надлежности отвара и још један проблем – непостојања система и закона који су једнаки за све.
Јер каткада је неправда учињена и онима са сличним проблемима који нису долазили у Председништво, нису штрајковали глађу или блокирали улице и институције. Има ли правде и за њих?

Или је милост заменила правду.

insajder.net/sr/sajt/stav/15682/Milost-i...pZFsp-nxn1bEWJHoEOeo