Између среће самаца и очаја усамљених танка је линија и често се не зна ко којој страни припада. Међутим, у оба случаја последице по друштво су катастрофалне.

А број оних који по годинама припадају узрасту стасалом за породицу а који остаје у самоћи расте широм такозваног развијеног света темпом епидемије неке врло заразне болести за коју не само да нема лека већ делује да га нико и не жели

Живимо у наводно најразвијенијем периоду наше цивилизације.
Наше доба бележи и највише становника у историји човечанства. И не само да је поменута, да тако кажемо, суперразвијеност нашег света довела на разне начине до драстичног повећања становништва (када некој врсти у природи иде добро, она се успешно умножава) већ је баш та развијеност, макар технички, омогућила најбржу и најједноставнију повезаност готово свих јединки на овој планети. У секунди и ликом и гласом можете да остварите контакт с неком особом ма где она била.

Али ово је и време када, парадоксално, царују усамљеност, самоћа и самци.
Наравно да самаца има више јер пропорционално, с обзиром на огроман број људи, мора да буде тако, али је број усамљених и самих у узлазној линији у неповољном нескладу с порастом становника овог света.

Људи су се изоловали једни од других у суштинском смислу.
Све је мање не само квалитетних већ било каквих физичко-емотивних контаката међу људима. Отуда је сасвим логична и пандемски прихваћена појава такозваних друштвених мрежа на којима се милиони људи друштвено испуњавају и исцрпљују.
А ту су и озбиљно зависношћу оковани милиони усамљеника који се далеко боље сналазе у световима из зато најпрофитабилнијег огранка шоу-бизниса, оним из видео-игара. Дакле, осим безбедно нефизичких односа, виртуелних заправо, многи становници овог света немају никакве смислене контакте са стварним особама. Чак се и бројни послови обављају „онлајн“ па је све мање и пословних контаката међу људима.

Изолација од света и људског рода је постала свеприсутна, а резултујућа усамљеност као осећање, и самоћа као стање, у непрестаном су узлазном тренду, а до те мере су заступљени свуда да се о њима може говорити као о некој врсти пошасти.

ВИШЕ ОД ТРЕЋИНЕ ЉУДИ СУ САМЦИ
Преко трећине планете данас самује. У популацији узраста у ком би већ требало да постоје квалитетне везе које прерастају у брак (друга половина двадесетих и прва тридесетих година) највише је самаца.

Поражавајуће је што се тог статуса више нико не стиди и не плаши, а није више ни друштвено „оштећен“ онај који открије да је сам, а још је ређе, као некада, због тога омаловажаван.
Напротив. Као да се данас многи хвале својом „слободом“ у самовању и при томе изазивају искрену завист код оних који су се „унесрећили брачном робијом“.

Један од узрока ове појаве је и систем вредности модерног света који је компромитовао породицу и њен значај, а брак свео на превазиђену категорију. Отуд поносни самци који наводно уживају у свом статусу јер им најпре омогућава да бесциљно лутају из везе у везу трагајући једино за површним задовољствима.

То је свакако и бекство од везивања и одговорности које им је сада значајно олакшано јер их друштво више не приморава и не кажњава због неморалног или саможивог живота без обавеза. Брак је изгубио на значају и било каквој важности на друштвеној лествици.

Зато је и све више развода и то у свим људским добима.
Поражавајућа статистика у најразвијенијим областима света то најбоље илуструје. Тако, рецимо, западна Европа и Северна Америка имају преко трећине својих за брак и породицу стасалих мушкараца међу самцима! Разлога за то има много па ниједно истраживање, а било их је врло озбиљних, не објашњава ову појаву до краја. Ипак, могло би се рећи да је заједнички садржалац више десетина разлога за оволико самаца синдром модерне културе и међуљудских односа које она захтева.

Наиме, најчешћи разлози за пораст броја самаца директна су последица модерног живота и нових односа које он намеће, најпре у интеракцији између мушкараца и жена чије су улоге у друштво драстично измењене.

Многи самци међу мушкарцима су као разлог свог самовања навели бројне психичке тегобе, лоша претходна искуства са женама, личну несигурност или лош изглед, односно неадекватан статус у друштву. Чак је и стидљивост врло високо међу разлозима за самоћу као најистакнутији доказ подређене позиције коју данас такозвани модерни мушкарац има или осећа да има у односу према женама чија је нарасла агресивност додатно одбила мушки род од ње. Отуд је на лествици разлога за самовање код мушкараца у самом врху наведена друштвена неприлагођеност на нова правила и међуљудске односе.

У нашој земљи је слично стање (тврде званичне статистике), мада није у свим крајевима исто.
На југу Србије, рецимо, као да је прошла куга. Становништво дословно копни. У неким деловима у прошлој години није рођено ниједно дете и није склопљен ниједан брак! Осим што се број становника у тим областима непрестано смањује због економске миграције, ето, не обнавља се ни од оних који су остали.
За разлику од гореописане статистике која би требало да појасни самовање међу људима у најразвијенијим државама Запада, код нас је за избегавање брачних и породичних обавеза најчешће навођена веома лоша економска ситуација.
Иако то никако није нови разлог, заправо је у тим крајевима одувек присутан, последњих је година постао кочница за улажење у било какве озбиљније везе. У данашње време најједноставније речено млади парови, чак и они који су провели године заједно, не желе да живе живот у одрицању и немаштини па отуд не улазе у брак и не желе децу.
Заправо, не желе никакво везивање па су статистике о самцима и уседелицама, посебно у неразвијеним и руралним областима, поражавајуће лоше. Тај тренд постоји и у Београду, који је близу двомилионске популације, тако да прилика за везивање има далеко више. Ипак, по неким проценама и у нашој престоници самаца је на стотине хиљада и све их је више, а опадају брачне везе и број деце по глави становника.

И код нас, међутим, посебно међу образованијим, имућнијим и слојевима који су из урбаних средина, почињу да важе глобалистички наметнуте друштвене вредности, па самим тим и њихове последице на измењено вредновање брака и хедонистички приступ животу у коме су одрицања зарад деце, па чак и уступци према партнеру с којим треба поделити живот постали незанимљиви, често и неприхватљиви.

Кажу, и захтеви су постали значајно другачији и компликованији.
У везе које би водиле браку се не улази јер се у старту од партнера захтевају немогуће особине и својства која би, наводно, требало да укажу на лагодан и на дуже стазе безбедан живот. А таквих је партнера мало и, још горе, они су углавном у групи задовољних самаца окренутих сопственим егоистичним потребама. Материјалистички приступ проблему је, дакле, пресудан и кочница је, парадоксално, и када се живи у скромним околностима и у изобиљу. Обе ове крајности, дакле, све чешће доводе до самоће.


Лажни живот у лажима (лажног) света

Систем вредности је и овде као и у огромном делу света измењен, девалвиран, а често и нема никаквих позитивних вредновања у међуљудским контактима.

Људи се изолују од света који их окружује, невољно улазе у било какве контакте и везивања, а такозвани социјални (чак и сексуални, уз помоћ изузетно реалистичних игара, посебно у ВР технологији) живот исцрпљују у световима друштвених мрежа лажно представљајући себе у издању у коме би желели да буду, а знају да никада неће моћи да му се приближе.
И знајући да и други у тој комуникацији лажима такође надувавају своје вредности, а све те лажи немају никакве последице, чак их виртуелно постављају у позиције дивљења („лајковања“), тако да лажни, „онлајн“ живот током времена за многе постаје замена за прави. Заправо, он им је једини жељени живот. У зачараном кругу који се тако ствара самовање у реалном свету је чак и услов просперитета у оном виртуелном.

Пошто су одавно превазиђени обичаји да породице „уговарају љубав“ и самим тим бракове, па и потомство, сада, када су стасали за родитељство, потпуно су препуштени себи. А њихову себичну одлуку да се определе да проведу живот уживајући у њему без обавеза нема ко да критикује, нити пак да их прекори због таквог егоизма.

Чак ни друштво, које као да је потпуно равнодушно према очевидном одумирању сопственог ткива и сасвим извесном нестанку нације у непосредној будућности, нестанку који се на основу садашњег стања може математички доказати и временски предвидети.

Наравно, све се ово односи само на део света који је „слободан“, „просвећен“ и „напредан“ и који је као такав, са свим тим слободама, једино успео да доведе у питање сопствени опстанак толеришући егоизам и хедонизам својих становника.

Владислав Панов 30/08/2019
Дух времена, БРОЈ 583
Самоћа и усамљеност светска пошаст број један



www.pecat.co.rs/2019/08/odumiranje-sveta-u-egoizmu-i-hedonizmu/