НЕБОЈША БАКАРЕЦ*

уторак 18. децембар 2018.

Лоше је када феминизам, макар и радикални, почне да подсећа на идеологију која је забрањивала и спаљивала књиге

Не уздиши госпо, уздахе мани,
Мушкарци увек преваранти беху;
Он једну вара, другу лажју храни
Неверан он је, знај то за утеху
Вилијам Шекспир, Много вике ни око чега, чин II, сцена III



УВОД
Овај текст ће се првенствено бавити анализом студије Свилена кожа и пилеће срце – родни стереотипи у романима из лектире за основну школу ауторке др Јелене Стефановић, коју је објавио Покрајински завод за равноправност полова. Да би та анализа била квалитетна, потребно је дати увид у шири оквир теме (родна равноправност) и супротставити што више ставова из кредибилних извора (отуд многобројни цитати).


ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ОКВИР

Институционални механизми који у Републици Србији спроводе и надгледају процес унапређења родне равноправности јесу:

– Координационо тело Владе Републике Србије за родну равноправност;

– Одбор за људска и мањинска права и равноправност полова Народне скупштине;

– Заштитник грађана (заменица за родну равноправност, права детета и права особа са инвалидитетом);

– Повереник за заштиту равноправности (основан је доношењем Закона о забрани дискриминације 2009. године);

– Сектор за антидискриминациону политику и унапређење родне равноправности при министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања;

– Одбор за равноправност полова Скупштине АП Војводине;

– Покрајински секретаријат за социјалну политику, демографију и равноправност полова;

– Покрајински завод заравноправност полова;

– Покрајински заштитник грађана (заменица за равноправност полова);

– локални механизми родне равноправности, чије је оснивање, усвајањем Закона о равноправности полова из 2009. године, постало обавеза локалних самоуправа;

– Национална стратегија за родну равноправност за период од 2016. до 2020. године са пратећим акционим планом (2016-2018) усвојена 14. јануарa 2016. године.

СТАТИСТИЧКИ ПОДАЦИ
Незапосленост: 450.100 – мушкарци: 229.400 (50.97 одсто), жене: 220.700 (49.03 одсто)

Жене живе просечно пет година дуже од мушкараца (жене 78 година, мушкарци 73 године). Два пута више мушкараца него жена умре у старосном добу од 30 до 60 година, углавном од болести крвотока и тумора.

Четири пута више мушкараца него жена умире услед саобраћајних несрећа.

Три пута више мушкараца него жена изврши самоубиство.

Међу ученицима који завршавају средње школе и гимназије, више је девојчица (58 одсто) него дечака (42 одсто). Високе школе и факултете више уписују и завршавају жене.

Међу уписаним студентима, жена је 56 одсто, а мушкараца 44 одсто.

Међу дипломиранима је 58 одсто жена и 42 одсто мушкараца. Докторира више жена (57 одсто) него мушкараца (43 одсто). У већини старосних група жене су рачунарски писменије него мушкарци. Већина корисника интернета су, такође, жене.

У 2016. години, 93 одсто свих малолетника којима су изречене кривичне санкције су дечаци. За најтежа кривична дела, убиство и тешко убиство, у 2016. години осуђено је 10 жена и 156 мушкараца. У истој години, за кривично дело насиље у породици осуђено је 100 жена и 1965 мушкараца. Оштећени (жртве) за насиље у породици су 77 одсто жене, а 23 одсто мушкарци. Наставници у основном образовању – жене 73 одсто, мушкарци 27 одсто. Наставници у средњем образовању – жене 65 одсто, мушкарци 35 одсто (проценат мушкараца наставника опада из године у годину)

У свим јавним тужилаштвима је 40 одсто жена јавних тужилаца и 60 одсто мушкараца.

У судовима опште надлежности је 68 одсто жена судија и 32 одсто мушкараца.

Највише жена судија ради у основним судовима – 70 одсто, док је 30 одсто мушкараца.

У судовима посебне надлежности 75 одсто је жена судија и 25 одсто мушкараца.

Највећи проценат жена је у Прекршајном апелационом суду – 82 одсто, а мушкараца је 18 одсто.

(извор: Републички завод за статистику, публикација: Жене и мушкарци у Републици Србији, 2016)

НАПОМЕНЕ О АУТОРИТЕТИМА – ИЗВОРИМА
Ставовима Јелене Стефановић и ставовима многобројних радикалних феминисткиња које она цитира у својој студији, осим становишта аутора овог текста, супротставићемо и ставове Слободана Антонића, Зорана Миливојевића, Јована Мирића, Мета Ридлија и Ричарда Докинса.

Проф. др Слободан Антонић је политиколог, професор Филозофског факултета у Београду, где предаје општу социологију, теорије моћи и савремене политичке теорије. Аутор је познатих дела (Срби и ,,Евро-Срби”, Културни рат у Србији, Искушења радикалног феминизма, Ђаво, историја и феминизам: социолошке пустоловине, Моћ и сексуалност: социологија геј покрета, итд). Неосновано је оптуживан за хомофобију и мизогинију. Проф. др Јован Мирић је професор развојне психологије на Филозофском факултету у Београду. Др Зоран Миливојевић је доктор медицине, психотерапеут са вишедеценијском праксом у психотерапији. Аутор је познатих дела из области психологије (Формуле љубави, Емоције – психотерапија и разумевање емоција, Игре које играју наркомани, Уловити љубав, итд). Председник је Савеза друштава психотерапеута Србије, председник је ТА Центра – Асоцијације трансакционих аналитичара Србије и предавач на Међународној академији за трансакциону анализу (International Transactional Analysis Academy). Неосновано је оптуживан да се залаже за насиље над децом.

Проф. др Слободан Антонић

Мет Ридли је члан Америчке академије уметности и наука, новинар, политичар, аутор низа дела у којима популарише науку (Геном, Црвена краљица, Рационални оптимиста, итд). Ридли је наследно „пети виконт од Ридлија“ (члан Дома лордова Уједињеног Краљевства) и добитник многобројних награда и признања. Неосновано је оптуживан за мизогинију. Проф. др Ричард Докинс је британски етолог, еволутивни биолог и научно-популарни писац. Један је од водећих научних умова на планети. Професор је на Оксфордском универзитету и шеф катедре за разумевање науке у јавности. Аутор је познатих дела (Слепи часовничар, Себични ген, Заблуда о Богу, и многих других). Добитник је бројних престижних награда. Неосновано је оптуживан за сексизам од стране феминисткиња.

С обзиром да се у овом тексту говори о шкакљивој теми родне равноправности, где свака критика џендеризма и радикалног феминизма може да изазове лов на вештице, подметање стереотипа и изазивање предрасуда против онога ко се дрзнуо да дирне у то осиње гнездо, ваш аутор ће изнети следеће ставове: сматрам да су радикални феминизам и мачизам две стране једне медаље. На једној страни те медаље хегемоније налазе се мушка хегемонија и мизогинија, а на другој женска хегемонија и мизандрија. То не значи да су у пракси мизогинија и мизандрија једнако распрострањене, нису – мизогинија је распрострањенија.

АНАТЕМИСАЊЕ БЕНИГНЕ ЛЕКТИРЕ
Покрајински завод за равноправност полова недавно је објавио студију (упутница 1) радикалне феминисткиње др Јелене Стефановић под називом Свилена кожа и пилеће срце – родни стереотипи у романима из лектире за основну школу (мисли се на лектиру за ђаке од петог до осмог разреда). Завод је државни орган чији је задатак да се бави равноправношћу полова, а не да објављује студије које се залажу за забрану класичне школске лектире. Нисам уверен да је у Заводу било ко прочитао студију Јелене Стефановић. Студија је скраћена верзија доктората гђе Стефановић (упутница 2).

Малотиражни лист Данас (тираж 4000) је у свом викенд издању од 1. децембра 2018. објавио приказ поменуте студије под називом Феминистичко читање лектире (упутница 3). Ова студија са становишта радикалног феминизма критикује и погрешно тумачи шест неспорних романа за лектиру (курзивом су обележене стереотипне етикете које је ауторка доделила делима): 1. Бели господар: Робинсон Крусо, Данијел Дефо; 2. Нормативна мушкост: Доживљаји Тома Сојера, Марк Твен; 3. Гнев очева:

Хајдуци, Бранислав Нушић; 4. Патријархално-ратнички модел родних улога: Хајдук Станко, Јанко Веселиновић; 5. Традиционални наспрам еманципаторског модела женскости: Поп Ћира и поп Спира, Стеван Сремац; 6. Метафорична женскост: Мали Принц, Антоан де Сент Егзипери.

У биографији ауторке стоји: ,,Јелена Стефановић рођена је 1969. године у Ужицу. Завршила је Филолошки факултет Универзитета у Београду на групи за српску књижевност и језик са општом књижевношћу. Докторирала је на Родним студијама Универзитета у Новом Саду (Родни стереотипи у романима лектире другог циклуса основне школе). Има богато наставничко искуство, а радила је и у Министарству просветe као саветница за школско развојно планирање. Од 1997. године води програме стручног усавршавања наставника/ца, а од 2001. године различитим циљним групама држи семинаре из области родне равноправности. Тренутно је запослена у гимназији „Креативно перо“ и балетској школи „Лујо Давичо“ у Београду. Објављује стручне и научне радове из књижевности и методике наставе књижевности, а посебно је занима увођење родне перспективе у образовање“.

Докторска дисертација госпође Стефановић додатно напада још седам великих дела из допунске лектире (курзивом су обележене стереотипне етикете које је ауторка доделила делима): 1. Алфа мужјак: Глас дивљине, Џек Лондон; 2. Маскулини модел заштитника: Кроз пустињу и прашуму, Хенрик Сјенкјевич; 3. Доказивање мушкости: Дечаци Павлове улице, Ференц Молнар; 4. Идеално женско у хајдучкој дружини: Орлови рано лете, Бранко Ћопић; 5. Осетљиви сексиста: Ловац у житу, Џером Дејвид Селинџер; 6. Непоражена мушкост: Старац и море, Ернест Хемингвеј; 7. Клише мушкости: Атлантида, Дејвид Гибинс.

Већ и сами стереотипни наслови поглавља из студије и доктората, дати пре назива дела (курзив), сведоче о феминистичком слепилу ауторке, односно о њеном робовању предрасудама и стереотипима које шири радикални феминизам (gender feminism – џендер феминизам – џендеризам). Ауторка у својој студији и докторату „оптужује“ ауторе ових дела, великане домаће и стране књижевности – Бранислава Нушића, Стевана Сремца, Бранка Ћопића, Јанка Веселиновића, Ернеста Хемингвеја, Марка Твена, Антоана де Сент Егзиперија, Џека Лондона, Хенрика Сјенкјевича, Данијела Дефоа, Ференца Молнара, Џерома Дејвида Селинџера и Дејвида Гибинса да су женомрсци, да су им дела мизогина, да шире негативне стереотипе о женама, да намећу превазиђене родне моделе и доприносе одржавању полне неравноправности. Оптужује их да не цене жене, да их обезвређују и да намећу мушку хегемонију. Ауторка на исти начин оптужује и српски школски систем у коме ради. Међутим, ауторка још додатно оптужује српско школство, односно своју земљу Србију, тврдњом да је поменута лектира у супротности са задатком наставе српског језика, у супротности са наставним планом и програмом, и да се ученице и ученици не васпитавају у српским школама за живот и рад у духу хуманизма, истинољубивости, солидарности и других моралних вредности – већ супротно томе. Ауторка се залаже за потпуну ревизију лектире у Србији.

LOVE ME T(G)ENDER
Основна мањкавост студије Јелене Стефановић се састоји у томе што ауторка теми приступа са становишта радикалног феминизма, које је у нескладу са научним постулатима, у овом случају књижевности, биологије, генетике и еволуционе биологије. Џендеризам је псеудонаука, једнако као што је то била еугеника пре сто година. Да се подсетимо, лажна наука – еугеника, у прве три деценије 20. века сматрана је за праву науку, пре свега у САД и Уједињеном Краљевству, док су нехумане методе еугенике (нпр. присилне стерилизације „неподобних“) широко примењиване у те две државе. Еугенику је на крају преузела нацистичка Немачка – последице су познате (стерилизације, еутаназије, гасне коморе, концлогори, холокауст).

Потпуно је методолошки неприхватљиво и лишено научног основа да ауторка примењује стандарде радикалног феминизма на књижевна дела, од којих су нека настала и пре више стотина година – Робинзон Крусо (1719), Доживљаји Тома Сојера (1876), Хајдуци (1934), Хајдук Станко (1896), Поп Ћира и поп Спира (1898), Мали Принц (1943). У тим временима није постојала ни равноправност полова, а камоли родна равноправност, па се не могу са тог становишта осуђивати поменута дела и аутори. Када би осуђујући и пристрасан метод Јелене Стефановић применили, на пример, на дела и ауторе из доба антике, од тих дела не би остао камен на камену, због тога што је у време када су та дела настајала владао робовласнички систем, у коме нису постојала ни најосновнија људска права. Уз то, у доба антике сексуална злоупотреба деце није препознавана и осуђивана као данас. Псеудонауку често карактерише употреба нејасних, контрадикторних, преувеличаних или недоказивих тврдњи, претерано ослањање на потврду уместо на озбиљне покушаје оповргавања, недостатак отворености ка процени других стручњака, као и општи недостатак систематичних процеса за рационални развој теорија.

Промоција књиге „Свилена кожа и пилеће срце“ др Јелене Стефановић у Креативном перу (фото: Креативно перо)

Погледајмо шта о томе каже професор Антонић у књизи Искушења радикалног феминизма (кликом на линк са упутнице 4 испод овог текста можете прочитати цело дело):

„Радикални феминизам, са својом концепцијом о злом систему, није само епистемолошки недовољно поткрепљена теорија. Он је и социјално прилично агресивно учење. Наиме, родне феминисткиње не само да пледирају да говоре у име једне половине људског рода (на ову претензију указује и Гизела Бок, 2005: 375), већ као да би желеле да и тој половини човечанства пропишу шта тачно треба да ради, у шта треба да верује и које вредности треба да има. Јер, родне феминисткиње, као што смо видели у претходним поглављима, у основи тврде да боље од осталих жена знају шта су њихови стварни интереси, каква треба да буду њихова „аутентична“ осећања и којим преференцијама треба да теже. Реч је, једноставно, о „доктрини да су жене социјализоване да желе ствари за које родне феминисткиње верују да их не треба желети“ (Sommers, 1994: 257), односно о становишту да са „масама наизглед слободних жена неко тајновито манипулише“ (Sommers, 1994: 229). Феминисткиње третирају жене као „рђаво подизану децу чије се штетне жеље и незрели избори морају одбити“ (Sommers, 1994: 257). Оне и прижељкују „ауторитарне мере како би заштитиле жене од погрешних вредности и преференција које су им усадили ’господари патријархалног друштва’“ (Sommers, 1994: 257). У крајњој линији, родне феминисткиње захтевају да „жене, баш као и мушкарци, морају једнога дана да буду радикално реконструисане“, односно „депрограмиране“(Sommers, 1994: 257;258)“.

У Данасовом приказу студије Јелене Стефановић стоји: „Ауторка указује на родне стереотипе присутне у грађењу ликова (…) чиме се девојчице уче да прихвате своју подређеност. На овај начин, кроз наставни програм, школа репродукује превазиђене родне моделе и доприноси одржавању родне неравноправности. Посебно је занимљиво ауторкино тумачење односа према жени и љубави у роману Мали Принц, пошто се овај роман најчешће представља као мудра књига о љубави, а ауторка тврди како је Егзиперијева однос према жени у овом роману мизогин, а представа о љубави погрешна и опасна“.

Госпођа Стефановић у својој студији каже: „У романима из лектире доминира мушка приповедна перспектива, мушки поглед на свет. Женски глас и женско искуство не чују се, чиме се показује да нису довољно вредни. Лектира потврђује став да упркос деценијским континуираним напорима феминистичких активисткиња, и даље живимо у свету који је дефинисан кроз мушке представе, проблеме и искуства, а наша историја је заправо монолитна историја мушке хегемоније (…). На основу добијених резултата може се тврдити да романи за други циклус образовања репродукују родне стереотипе, односно да девојчицама и дечацима старијег основношколског узраста нуде превазиђене моделе родних улога и родних односа, у којима мушки ликови заузимају доминантну, а женски подређену позицију, што је у супротности са задатком наставе српског језика, наведеним у наставном плану и програму, да се ученице и ученици васпитају за живот и рад у духу хуманизма, истинољубивости, солидарности и других моралних вредности. У складу са тим, намеће се закључак о недостацима лектире као својеврсног канона, односно потреби ревизије тог канона (…)“. Радикална феминисткиња др Јелена Стефановић тражи да: „1. родна равноправност буде наведена међу циљевима и задацима наставног предмета српски језик; 2. садржај програма буде родно осетљив; 3. уџбеници за предмет српски језик буду родно осетљиви; 4. наставнице и наставници српског језика имају обуке на тему родне равноправности; 5. постоји систем праћења и вредновања увођења родне перспективе у наставу српског језика”.

Проблем је када неко оспорава нешто што је неспорно добро због својих предрасуда. Проблем је када та оспоравања и предрасуде објави издавач који је истовремено и државни орган. Добро је што постоји Покрајински завод за равноправност полова. Добра су сва залагања за полну равноправност. Лоше је када се објављују студије сумњивог квалитета, настале као израз личних предрасуда заогрнутих у залагање не за полну равноправност, већ контроверзну родну равноправност. Проблем је када феминистичко слепило оспори оно што је неспорно, а то су у овом случају дела светске и домаће књижевности. Проблем је када неко сабира „бабе и жабе“ и када под лупу непроверених и спорних норми савременог радикалног феминизма подводи дела књижевних великана. Лоше је када феминизам, макар и радикални, почне да подсећа на идеологију која је забрањивала и спаљивала књиге, или утирала пут томе.

Радикални феминизам је вешто прикривена мржња према мушкарцима – мизандрија (замаскирана борбом за равноправност полова). Још увек постоји и добар алиби за ту мржњу. Мушкарци су вековима насилно наметали женама неравноправност, углавном злоупотребљавајући своју физичку снагу и агресивност. Међутим, не може се једно страшно вековно насиље над женама исправљати увођењем нових, узвратних неправди и мизандрије. Продорност радикалног феминизма и џендеризма се састоји у томе што су замаскирани и представљени као залагање за полну равноправност, која још увек није успостављена свуда у свету. И онда да видимо тог „јуначког сина“ који ће имати нешто против џендеризма!


Погледајмо шта о томе каже професор Антонић у књизи Искушења радикалног феминизма:

„Ако бисмо желели да будемо цинични, као Сомерсова, могли бисмо да кажемо да радикалне феминисткиње за сада, на срећу, још не траже логоре за преваспитавање жена и мушкараца са патријархалном свешћу (Sommers, 1994: 259). Оне „само“ хоће да преузму целокупни систем васпитања – и у школи и у породици – и тако „усаде“ неке друге вредности у нова поколења жена (и мушкараца). Оне „само“ хоће „другачије друштво“ у ком, како иронише Сомерсова, владају „легије Великих сестара, којима је држава дала моћ да забране свакој жени, која жели да се уда и остане код куће са децом, да оствари своје замисли“ (Sommers, 1994: 257). У случају прве амбиције, то је „неприхватљиво патронизирање“ (Sommers, 1994: 260) у којем се недоказани патернализам над женама – барем када је реч о савременим европским и америчким друштвима – хоће исправити увођењем несумњивог патернализма „елите феминисткиња“ и над женама и над мушкарцима (McElroy, 2002а: 21). У случају друге амбиције, реч је о залагању за јачање ауторитарних и бирократских елемената модерне државе. И због једног и због другог, родни феминизам је у опасности да неће моћи да задржи епитет хуманистичке и демократске социјалне доктрине. Због озбиљних методолошких и концептуалних недостатака – критикованих у три претходна поглавља – он тешко да може сачувати епитет научне теорије“.

ДЕФИНИЦИЈЕ – ЗНАЧЕЊА
Уобичајена и „политички коректна“ дефиниција родне равноправности гласи: „Родна равноправност (такође равноправност полова или једнакост полова) је начело социјалне филозофије које по ужој дефиницији подразумева једнакост мушкараца и жена у друштвеном и политичком животу. Начело родне равноправности и недискриминације по ужој дефиницији је једно од темељних људских права“. Шира дефиниција, по Европској повељи о родној равноправности, каже: „Родна равноправност претпоставља да у једном друштву, заједници или организацији постоје једнаке могућности за жене, мушкарце и особе другачијих родних идентитета да допринесу културном, политичком, економском и социјалном напретку, као и да имају једнаке могућности да уживају све користи и добробити од напретка једне заједнице”. Из уобичајене и „политички коректне“ дефиниције родне равноправности се види да је то само наметнути синоним за полну равноправност. Из шире дефиниције постаје јасно и због чега се намеће тај синоним – западни естаблишмент сматра да су „особе другачијих родних идентитета“, посебни полови, односно родови.

У српскохрватско-eнглеском речнику Мортон Бенсон („Просвета“, Београд, 1989) стоји:

род, рода, родови: 1. sex (see: пол III) 2. (грам.) gender; мушки (женски, средњи) ~ masculine (feminine, neuter) gender; којег је рода ова именица? of which gender is this noun? 3. family; relative; бити род некоме“…итд. Као што видимо реч „род“ је и синоним за реч „пол“. То смо знали. Чули смо и за родове у граматици. Постоје и родови у класификацијама флоре и фауне. У Великом речнику страних речи и израза (Клајн, Шипка, „Прометеј“, Нови Сад, 2007) стоји: ,,-ген (лат. genus: род, племе, врста, према грч. genos) као други део сложенице значи „везан пореклом“, „који потиче од“, итд. Мизогинија (старогрчки: μισογυνία) је мржња према женском полу. Реч потиче од грчких речи μῖσος (misos/мржња) и γυνή (gynē/жена). Мизандрија (старогрчки: μισανδρία) је мржња према мушком полу. Реч потиче од грчких речи μῖσος (misos/мржња) и ἀνδρός (andros/човек).

Радикалне феминисткиње под појмом род – џендер (gender) подразумевају само друштвени склоп женскости и мушкости (у ствари ум), одвојен од појма пол (sex), за који сматрају да се односи искључиво на анатомске, биолошке и физиолошке карактеристике жена и мушкараца. Овакав став је погрешан и због тога што је дуалистички, што строго одваја друштвени (културолошки) склоп (ум) од телесности (биофизиологија).

Исправан приступ подразумева неодвојивост, јединство ума и тела, јединство друштвеног склопа са биофизиолошким. Са становишта два пола (изван назора радикалног феминизма), појам „род“ је потпун вишак, због тога што је истоветан са појмом „пол“(није шија, него врат). Друга велика грешка је то што џендеризам многобројне природне разлике жена и мушкараца (еволуционе, генетске) изван оних телесних, проглашава културолошким, промењивим и приказује их као продукт репресивног система патријархалне доминације мушкараца над женама („хегемонијски маскулинитет“). Родна равноправност је истоветна полној равноправности. Међутим, суштина проблема је у томе што заступници „врлог новог света“, они који би да пониште полове, да пониште женску и мушку природу, сматрају да не постоје само два рода – мушки и женски, и сматрају да не постоје само два пола – мушки и женски, већ више полова и више родова. Укратко, они сматрају да су подгрупе ЛГБТИКу заједнице, свака понаособ ( „Л“-„Г“-„Б“-„Т“-„И“ -„Ку“), посебни полови и родови, одвојени од женског и мушког (LGBTIQ – иницијали представљају – lesbian, gay, bisexual, transgender, intersex, queer; односно лезбејке, геј, бисексуалне, трансродне, интерсекс и квир особе – квир у енглеском значи чудан). То потврђује и цитат из Европске повеље о родној равноправности: „Родна равноправност претпоставља да у једном друштву, заједници или организацији постоје једнаке могућности за жене, мушкарце и особе другачијих родних идентитета“. Такође то потврђује и генеза радикално феминистичког појма џендер.

Пре упознавања са генезом појма џендер, супротставимо ставовима ауторке цитат из књиге Искушења радикалног феминизма професора Антонића.

„Основне разлике у неким обрасцима понашања, укусима или емоцијама између мушкараца и жена највероватније свој корен имају у природним разликама насталим током процеса биолошке еволуције (Pinker 2002; Buss, 2005; Sax, 2005). Као што показују истраживања (Swim 1994; Beutel and Marini 1995; Eagly 1995; Baron-Cohen 2007), већина популарних представа о разликама у склоностима и понашањима жена и мушкараца – које феминисткиње често дисквалификују као „полне стереотипе“ – у основи није нетачна. Мушкарци су, у поређењу са женама, нешто насилнији, борбенији, склонији ризику, заинтересованији за успутни секс, док су жене, у поређењу с мушкарцима, нешто осећајније, брижније, склоније стабилности и заинтересованије за децу и породицу. Те разлике се, међутим, у браку и породици хармонично надопуњују, чинећи да спој мушкарца и жене буде функционална целина, виша од њених саставних делова.

Из овог угла посматрано, јачи осећај жена за старање о другима – који своју еволутивну основицу има у нешто већој специфичној брижности за децу и породицу (види четврту главу) – може објаснити њихово веће интересовање за занимања као што су васпитачица, социјална радница или медицинска сестра. За разлику од њих, мушкарци – који су, по еволуционистима, стотинама хиљада година били првенствено ловци – показују веће интересовање за „борбена“ занимања, као што су предузетник, полицајац или таксиста. Такође, већа склоност жена ка сигурности, миру и постојаности – неопходна за одгајање деце – упућује жене на то да и у оквиру истих занимања чешће бирају сигурније и мирније послове који подразумевају мање стреса, нижи степен такмичарске агресивности, мање путовања и одсуствовања од куће (Epstein, 2002: 38–39)“.

НАСТАНАК ПОЈМА „РОДНО“(GENDER)
Госпођа Стефановић на страни 21. (у фусноти) студије, говори о настанку појма „род” и „родно“ и каже:

„Појам род у науку уводе психолог Роберт Столер (Robert Stoller) и ендокринолог Џон Мани (John Money) педесетих година XX века. Мани се бавио разврставањем двополно рођене деце, док је Столер проучавао психологију хермафродита и транс-сексуалаца (Radulović 2009: 51–52). Столер је утврдио да род има већи значај за развој и свест јединке о себи, а од његових истраживања пошла је феминистичка теоретичарка Кејт Милет (Kate Millet), која је овај појам увела у феминолошка истраживања“.

О (не)квалитету студије сведочи чињеница да ауторка уопште није проверила погрешне наводе о Столеру и Манију, које је вероватно преузела „копи-пејст“ методом из неког извора. Тиме је радикална феминисткиња која је докторирала на „родним студијама“, показала да уопште не познаје три „родитеља“ феминистичких појмова род, родно, родна равноправност. Довољно је било да на интернет претраживачу провери ова три имена и погледа кредибилне одреднице на Википедији на енглеском. Које нетачности стоје у студији Јелене Стефановић?

Џон Мани није био ендокринолог, већ психолог и сексолог (види упутницу 5.). Ендокринолог и педијатар је био Манијев колега, Клод Мижон, сарадник из болнице Џонс Хопкинс. Џон Мани је био контроверзна личност, умешана у многобројне скандале. Прво, на основу својих сумњивих истраживања, саветовао је многобројне родитеље да своју децу са аномалијама или повредама полних органа подвргну операцијама промене пола. Чувен је случај Дејвида Рајмера, Манијевог пацијента, коме је, док је био беба, лекар при обрезивању грешком одсекао пенис. Мани је родитељима саветовао промену пола, иако је Рајмер рођен као здрав дечак. Рајмер се убио у 38. години живота, несрећан због промене пола (живео је као Бренда). Две године раније убио се и његов брат близанац који није променио пол. Родитељи су кривили Манија за несрећу њихових синова. Уз то, Манија је оптужило Удружење интерсексуалаца Северне Америке (Intersex society of Northern America) да је лагао и прикривао неуспехе процедура које је предлагао као део лечења (упутница 6.) и да су, уз прикривање неуспеха, обављене хиљаде операција промене пола над децом (објашњење – интерсексуалне особе су особе рођене са аномалијама полних органа).

Такође, Џон Мани је имао извитоперене и благонаклоне ставове спрам педофилије, тј. оправдавао је педофилију тиме што је тврдио да постоје две врсте педофилије – љубавна педофилија и садистичка педофилија (сам је сковао те изразе). Сматрао је да „љубавна педофилија“ није за осуду и да није патологија!? То је човек који је сковао социјални појам – џендер, тј. род и родно, и увео их у употребу. У једном интервјуу Џон Мани, отац џендеризма, је дословно изјавио: ,,Када бих видео случај у коме је десетогодишњег или једанаестогодишњег дечака снажно еротски привукао мушкарац од двадесет или тридесет, и ако је њихов однос потпуно узајаман, и ако је веза истински потпуно узајамна… тада то не бих назвао патолошким у било ком погледу“. Грозно! И то је отац „родне равноправности“ – пропагатор и бранитељ педофилије!

Роберт Столер уопште није био психолог, већ психијатар (упутница 7). Он је изучавао сексуалност, сексуалне перверзије и проблеме полног идентитета, превасходно транссексуалност.

Кејт Милет, „мајка“ родног феминизма, је била радикална феминисткиња (упутница Била је бисексуалка и лезбејка, са дијагнозом маничне депресије (биполарни поремећај). Више пута је покушала самоубиство. Умрла је природном смрћу прошле године, оплакана од своје супруге и многобројних радикалних феминисткиња.



(НАСТАВИЋЕ СЕ)



УПУТНИЦЕ:
1.ravnopravnost.org.rs/wp-content/uploads/...-pilece-srce-web.pdf

2. bit.ly/2URoygl

3.www.danas.rs/nedelja/feministicko-citanje-lektire/

4.fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:2783/bdef:Content/get

5.en.wikipedia.org/wiki/John_Money

6.www.isna.org/faq/reimer

7.en.wikipedia.org/wiki/Robert_Stoller

8.en.wikipedia.org/wiki/Kate_Millett



*Небојша Бакарец је политички аналитичар и одборник Српске напредне странке у Скупштини града Београда. Ексклузивно за Нови Стандард.



Напомена: У тексту су изнети лични ставови аутора који не морају нужно одражавати ставове редакције Новог Стандарда



Извор Нови Стандард