Никола Врзић 19/04/2019

Зашто јесте битан број учесника на демонстрацијама опозиције 13. априла и зашто, упркос том броју учесника на демонстрацијама, власт има обавезу да добро размисли о њиховим захтевима

Имали смо више среће него што смо се прибојавали, а можда и више среће него што заслужујемо. После 13. априла догодила се само мирна недеља, 14. април; политички живот у Србији није постао ненормалнији него што је био, но та релативно утешна чињеница не представља и гаранцију да смо сад незадрживо кренули ка некаквој нормализацији прилика у друштву…


ПОДГРЕВАЊЕ ЛУДИЛА
После мартовског упада демонстраната у зграду РТС-а, елем, при чему остаде неодговорено питање шта су уопште тиме хтели да постигну, а нису постигли баш ништа што би икоме од њих или нас као јавности донело икакву корист, почетком априла чинило се да процеси заиста одоше у … правцу који нам не би пожелео нико ко нам жели добро.

Уосталом, ево како је било. Функционери и присталице Савеза за Србију у групи хоће да уђу у Градску скупштину под изговором да желе да оставе писмо за градоначелника Зорана Радојичића, као да то није могао да учини и само један од њих, то јест ако је циљ заиста био да му се достави то писмо са захтевима да буду обустављене реконструкција центра града и изградња гондоле, и да буде смењен заменик градоначелника Горан Весић; власт узвраћа извођењем жена из градске управе пред улаз у Скупштину града, да им спонтано, а можда је то ипак била радна обавеза, не дозволе да тамо уђу, разуме се, уз пропратну цику и вриску и такорећи ритуално падање у несвест.

Савез за Србију најављује протестну шетњу до зграде „Пинка“ коме замерају на необјективном извештавању, а необјективност им није сметала док је била у њихову корист, власник „Пинка“ Жељко Митровић на то одговара прилогом политичкој дискусији у виду упозорења да су „пуњење моја два канадера и две цистерне канализацијом већ у току“.

Лидер Народне странке Вук Јеремић најављује радикализацију протеста кроз „различите форме грађанске непослушности којима би се парцијално блокирало функционисање режима“, таблоиди блиски власти на том трагу сазнају, или тврде да су сазнали, да лидери СзС-а Драган Ђилас, Вук Јеремић и Бошко Обрадовић намеравају да 13. априла „упадну у Скупштину Србије и тамо са својим сарадницима и посланицима отпочну штрајк глађу“ („Информер“).

На ту најаву власт одговара сопственом најавом која би, да је остварена, заслужила запажено место у историји светског политичког циркуса. Неће се опозицији дозволити да у скупштини штрајкује глађу против власти, него ће у скупштини власт штрајковати глађу против опозиције. Са штрајком власти поигравали су се сарајевски надреалисти пре тридесетак година и стварност је сад умало превазишла њихову пренаглашену, надреалну друштвену сатиру, таква је наиме ова стварност у којој живимо. Или је пак, ма колико то гротескно изгледало, ово била само диверзија којом су успешно осујећени наводни планови СзС-а?

Тек, да она протестна шетња до „Пинка“ у последњи час није сведена на праву меру тако што је отказана, јер ништа добро из те најављене конфронтације материјалом из канализације не би произашло – отишло је на крају тамо само неколико представника СзС-а – баш све би уочи 13. априла упућивало на бојазан да нам наредног јутра неће осванути само један обичан 14. април.


ИГРА БРОЈКАМА
Уочи 13. априла очекивања су била висока. „Овај протест ће бити кулминација свих наших окупљања“, пренео је Би-Би-Си на српском речи Борка Стефановића, лидера Левице Србије и једног челника СзС-а. Слично ће Стефановић и за „Блиц“: „То је највећи скуп досад, кад Србија треба да дође у Београд и кад сви масивношћу и јединством треба да извршимо притисак на власт да прихвати слободне изборе и слободне медије.“

И први потпредседник Јеремићеве Народне странке Мирослав Алексић, пренела је та странка, изјавио је да ће „велики митинг 13. априла у Београду бити преломни тренутак у борби за промене које власт не може да спречи. Режим покушава све како би опстао на власти, али нема им спаса, Србија се пробудила. Питање је дана када ће Вучић пасти с власти, а када ће тај дан доћи, зависи и од броја људи који ће 13. априла доћи у Београд.“

И Драган Ђилас, пренео је „Дојче веле“, очекивао је „велики број људи“ и да ће „свако моћи да види да је цела Србија у протесту због свега што нам се дешава и да ће то бити сјајна слика и порука“.

А шта се догодило?
Полиција је у(с)тврдила да се 13. априла на протесту окупило између 7.300 и 7.500 људи. Насупрот томе, вођа Покрета слободних грађана Сергеј Трифуновић, који се том приликом истакао тврдњом да власт насељава Мађаре по Србији па се после због тога извињавао, видео је пред собом читавих сто хиљада људи. Док је лидер Нове странке Зоран Живковић био кудикамо умеренији и проценио да је реч о око 35 хиљада демонстраната.

Ако се Министарство унутрашњих послова, на чијем је челу Небојша Стефановић, може оптужити за пристрасност у процењивању броја окупљених, онда се таква оптужба засигурно односи и на представнике опозиције; полицији може да буде важно да из неполицијских разлога умањи број опонената власти, али опонентима власти, исто тако, из сопствених политичких разлога засигурно је важно да тај број представе већим него што је заиста био.

Признајући да нисмо вични овако креативном пребројавању демонстраната – нити имамо интереса да то чинимо, већ нам је једино интересантно да покушамо да дођемо до истине како бисмо из тога извели релевантне закључке – окрећемо се иностраним изворима. У најкраћем, они су (изненађујуће?) сагласни, или готово сагласни, с проценом коју је изнео МУП.

Америчка агенција „Асошијетед прес“, тако, наводи да су се „на протестном скупу против популистичког председника Србије Александра Вучића“ окупиле „хиљаде људи“ – дакле, испод десет хиљада – а сличну процену, о „хиљадама људи“ на митингу „за који су се организатори надали да ће бити највећи“, доноси и амерички Радио Слободна Европа. Исту бројку од више хиљада наводи и аустријски ОРФ. „Око 10.000 људи је у Београду демонстрирало против аутократе Вучића“, проценио је немачки „Ханделсблат“, баш као и „Шпигл“ и швајцарска агенција „Кејстон-СДА“ која је уз то оценила и да је тај број био „испод очекивања“.

При чему је већ и из ових оцена, да је Вучић популиста и аутократа, очевидно да није реч о иностраним новинарима који су из неког разлога наклоњени актуелном српском председнику, па због тога намерно желе да умање број његових опонената који су се 13. априла окупили на митингу испред Скупштине Србије.

Ако се, дакле, сложимо да се на митингу окупило десетак хиљада, па, ето, и нека хиљада демонстраната приде која им је свима некако промакла, не можемо а да не дођемо до закључка да громогласно најављивано окупљање није испунило очекивања његових организатора. Па и да је, уместо моћи опозиције, демонстрирало њену немоћ, или неспособност, да анимира чак и сопствене присталице, а о ширим слојевима становништва да и не говоримо.

Овај закључак додатно поткрепљује подсећање на резултате прошлогодишњих градских избора. Тада је за листе Драгана Ђиласа и Вука Јеремића, Бошка Обрадовића, за „Жуту патку“, ДС, Бориса Тадића, споменутог Живковића па све до председника општине Стари град Марка Бастаћа, а сви су они сад окупљени под протестним слоганима „1 од 5 милиона“ и „Сви као један“, у Београду гласало преко 236 хиљада људи; а на њихов кључни протест, и то све са гостима из унутрашњости Србије, изашао је тек двадесети део од тог броја.

ДИЈАЛОГ И ФАШИСТИ
Да ли је овакав одзив на позив на митинг утицао на промену планова његових организатора? Јер, у већ цитираној изјави за „Дојче веле“, уочи 13. априла, Драган Ђилас је изнео очекивање „да Србија буде у сталном протесту од суботе, до тренутка када ће ова власт прихватити да отвори дијалог са опозицијом о изборним условима“. Од тога, као што сада знамо, није испало ништа – ред говора, ред шетње па поново говори, и скуп се разишао. С веома малом шансом да наредни скуп буде иоле масовнији, а тиме и ефикаснији.

Суштинско је, међутим, питање због чега је, поново, испало много буке ни око чега? Да ли је незадовољство у Србији, ипак, мање од незадовољства оних који протестују? Или незадовољни нису незадовољни само влашћу, већ и овим делом опозиције који управља протестима?

Треба имати у виду и да од самог почетка протести нису били грађански као што су се лажно представљали већ политички, будући да је њихова организаторка Јелена Анасоновић прошле године била на Ђиласовој одборничкој листи.

Тек, без обзира на неуспех онога што је требало да буде нарочити успех дела опозиције окупљеног око СзС-а, актуелној власти би – не зарад власти него зарад стабилности Србије – најбоље било да се суздржи од прекомерног ликовања и доношења исхитреног закључка да јој нико ништа не може па јој се зато може шта год пожели. И да, уместо што учеснике протеста листом проглашава за фашисте и/или тајкуне, ову прилику искористи да великодушно пружи руку за искрени дијалог о поправљању, иначе све теже подношљивог јавног дискурса у Србији од кога нам друштво неће постати здравије, напротив. За шта је власт, баш зато што је на власти, одговорнија од опозиције. Па ако буде одбијена, макар ће бити јасно ко је за то крив.

Наравно, нисмо довољно наивни да бисмо се понадали да ће се ово заиста и догодити.

www.pecat.co.rs/2019/04/trinaesti-april/