Немачка влада почела је са исплатом помоћи онима који су запали у тешкоће због кризе изазване ширењем вируса. Помоћ је намењена радницима и послодавцима, а посебна пажња посвећена је малим предузећима и самосталним занатлијама, уметницима и другима.
Међутим, иако легално живе и раде у Немачкој, многи људи са Балкана који остану без посла, остаће и кратких рукава. Наиме, право на државну помоћ услед корона-кризе у случају грађана који нису из Европске уније, имаће само они који поседују сталну дозволу боравка и рада.
Ина Арнауталић је графичка дизајнерка из Сарајева. У Немачкој је већ шест година, а пре годину дана запослила се у фирми која ради дизајн за један велики модни бренд. Она и њен шеф Штефан Херинг су готово преко ноћи остали без главног клијента и извора прихода: „Ми смо мала фирма коју чини двоје људи. Модна индустрија је била прва на удару и многи из бранше су изгубили посао“, каже Ина.
„Све се десило веома брзо, такорећи преко ноћи. Отказани су скоро сви пројекти које смо планирали“, објашњава Херинг за „Дојче веле“. Он је себе и Ину одмах пријавио на „скраћено радно време“, тај инструмент немачке Националне службе за запошљавање помаже онима који услед непредвидивих околности имају смањен обим посла и прихода. У овом случају, држава запосленима исплаћује 60-67 одсто зараде. До сада се за ову врсту помоћи пријавило око пола милиона фирми са преко милион и по радника.
„Одлука да Ину пријавим на скраћено радно време лично ме је погодила, јер то пре свега значи мања примања за њу. За разлику од мене и многих других Немаца, она нема сигурносну мрежу или план Б. Она мора да заради новац и сигурно не може да очекује превелику помоћ од породице. Њена боравишна и радна дозвола зависе од тога да је овде, да може да плати кирију и да ради“, наглашава Штефан.
Да је Ина којим случајем добила отказ, не би имала право на помоћ државе. Наиме, запослени и слободњаци који су остали без посла, а нису остварили право на неограничену радну и боравишну дозволу, немају право на државне „корона-фондове“ у Немачкој.
Тешки социјални случајеви
Савезно министарство за рад и социјална питања у писаном одговору за „Дојче веле“ објашњава да је једина опција за грађане са оваквим статусом да се јаве Националној служби за запошљавање: „Уколико страни држављани немају права на бенефиције предвиђене Законом о социјалним давањима, као прелазно решење, уколико је потребно, могу да се пријаве за помоћ за тешке социјалне случајеве“, пише у одговору Министарства.
На ту врсту помоћи могао би ускоро да буде приморан и Александар Дурутовић из Новог Сада. У Берлин је дошао у фебруару прошле године, а последњих неколико месеци развози новине.
„У почетку ништа нисмо радили, а сада је шеф нашао неки посао. Нас је шесторо радника, радимо шест дана недељно, па смо одлучили да свако ради по један дан“, каже Александар и додаје: „Прилично је неизвестан мој останак овде. Нема пара, нема посла, а живот и даље кошта.“
Радници са Западног Балкана који су у радном односу дуже од годину дана, а немају неограничену дозволу боравка, имају права на накнаду за незапослене у трајању од највише дванаест месеци.
Корона погодила и студенте
Криза у Немачкој погодила је не само раднике, већ и студенте. Многи традиционални студентски послови погођени су још првим ограничењима владе у борби против пандемије.
Сарајлија Ади Хрустемовић тек је завршио магистарске студије глуме на Позоришној академији у Минхену. Једна од првих мера у Баварској била је забрана окупљања, што је за многа позоришта значило да престану са извођењем представа.
Иако су му неки ангажмани услед пандемије отказани, званично је још увек студент и нема право на државну помоћ: „Онолико колико сам се информисао, ја са својим статусом не испуњавам услове да добијем ту врсту помоћи, с обзиром на то да нисам држављанин и да немам сталну боравишну дозволу“, објашњава за „Дојче веле“.
Студенти из Србије и других земаља региона без сталне дозволе боравка искључени су из државних пакета помоћи. Надлежно министарство у одговору за „Дојче веле“ и њих упућује на социјалну помоћ за тешке случајеве, која ће им бар покрити здравствено и социјално осигурање.
Ади је пре почетка пандемије потписао уговор са једним позориштем где би требало да почне да ради на лето. На питање да ли се боји да се то неће десити због мера које могу да потрају или будућих мера штедње, он одговара:
„Не бојим се, јер не знам како се потписани уговор може мењати. Нама је дошла и потврда из позоришта да нема никаквог разлога да се бринемо и да ће се, како ствари стоје, све одвијати по плану и програму. Али наравно, све се може променити, мада се надам да до тога неће доћи.“
Посебна правила за људе са Балкана који немају сталну дозволу боравка, било да су радници, слободњаци или студенти – не постоје. Како ће проћи кроз кризу, зависи искључиво од статуса који су до сада стекли, од послодаваца за које раде и од тога да ли ће их службеници службе за запошљавање препознати као тешке социјалне случајеве или не.