Предраг Савић: „Прекњижавањем имовине СПЦ“ руше правни поредак и уводе безакоње
"Европску конвенцију о људским правима и основним слободама црногорска скупштина је ратификовала, а њене одредбе о праву на мирно уживање имовине, забрани дискриминације и о слободи мисли, савјести и вјероисповијести толико су другачије од оних из предлога Закона о слободи вјероисповести да је то погубно за правни подредак, владавину права и правну сигурност"
Зашто је Предлог закона о вјерској слободи најгори и најштетнији законски текст у модерној Историји ПРАВА
Пише: адвокат Предраг Савић, члан Правног савјета ИН4С-а
Ако посланици црногорског парламента усвоје Предлог закон о слободи вјероисповести биће то брутални, очити, рушилачки и удар на уставни и правни поредак ове најмање државе на Балкану, али и безочно ругање и изигравање општеприхваћених правила међународног права. То је својеврсни дискриминаторски и безочни удар на право на мирно уживање имовине, на слободу вјероисповијести и све остале вриједности из Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода!
Као човјеку који је учествовао у писању законских текстова, као бивши помоћник министра правде задужен и за нормативну дјелатност у Влади Србије, чини ми се да су поједине одредбе поменутог Предлога закона намјерно написане немушто, нејасно и противно свим правилима техничко-правне редактуре!
То је урађено да би се сакрила невиђена брука и неправда у правној историји! Тако се прикрива једина истина и план – да се имовина дискриматорски отиме искључиво од СПЦ и то – потоезом пера у Катастру. Тако отета би требала да се претвара, опет обичним „уписом“, у државну имовину под изговором да је то културна баштина.
Овакав Предлог закона био би проглашен за превише непоштен и неправедан и у вријеме револуционарне правде, када су доношени закони о: национализацији, конфискацији, секвестру и експропријацији! Када су, и по основу ових закона, одузимали имовину – имали су прецизнија и мање подла правна правила!
У тим поступцима подржављења имовине, у периоду од 1945. до 1968. године, у вријеме комунистичке диктатуре и терора значајну улогу су имали судови. У Црној Гори су смислили јединствен, sui generis начин, како да управни органи, по правилима управног поступка, уз евентуалну супсидијарну примјену правила парничног поступка, отму имовину СПЦ! Терет доказивања је пребачен на СПЦ, тј Митрополију црнгорско-приморску, а при том је нејасно шта се и како доказује. Рок за „прекњижбу“ права својине настале прије 1. децембра 1918. године је годину дана.
Усвајајући овакав предлог Влада Црне Горе прекршила члан 58. Устава Републике Црне Горе, који дословце прописује:
„Јемчи се право својине. Нико не може бити лишен или ограничен права својине, осим када то захтијева јавни интерес, уз правичну накнаду.“
Јавни интерес и правична накнада су појмови везани за експропријацију! Али, да они остану мртво слово на папиру побринула се Влада као предлагач Закона о (не)слободи вјероисповести!
Црногорске властодршце не интересује ни то што се СПЦ овим законом ставља у неравноправан положај, што јој се одузимају права која се гарантују другим традиционалним црквама, али и намећу обавезе које друге вјерске заједнице немају!
Ово правило о забрани дискриминације потиче још од књаза Николе и из Општег имовинског законика Црне Горе, у који је Влатазар Богишић унио одредбе које представљају претечу модерних европских законодавних рјешења по питању дискриминације. Наравно ту је и одредба из из члана 8. Устава Црне Горе која забрањује сваки вид дискриминације (па и вјерске и националне). Одредбе из поменутог предлога су у дубоком несагласју и са правним правилима из члана 14. црногорског Устава који каже да су вјерске заједнице одвојене од државе и при том равноправне и слободне у вршењу вјерских послова!
Још један правни апсурд – црногорска Скупштина планира да поменути Предлог закона усвоји обичном већином гласова! Устав Црне Горе у члану 91. став 6. каже да:
„Скупштина одлучује двотрећинском већином гласова свих посланика о законима којима уређује изборни систем и имовинска права странаца!“.
СПЦ је формално и материјално гладано страно правно лице, са сједиштем у Београду!
Кад је у питању релевантно домаће право Закон о основним својинско-правним односима Црне Горе у члану 28. прописује начине стицања и престанка права својине на сљедећи начин:
„Право својине стиче се по самом закону, на основу правног посла или насљеђивањем. Право својине стиче се и одлуком државног органа, на начин и под условима одређеним законом.“
Стицање по закону регулисано у члану 29. истог Закона прописано је овако:
„По самом закону право својине се стиче стварањем нове ствари, спајањем, мијешањем, грађењем на туђем земљишту, одвајањем плодова, одржајем, стицањем својине од невласника, окупацијом и у другим случајевима одређеним законом.“
Сурову и сирову прекњижбу немогуће је ваљано угурати и уградити у било које савремено законодавство, па ни у црногорско. Са одредбама из предлога Закона о вјерским слободама руши се правни поредак из члана 9. Устава Црне Горе који прописује да су „потврђени и објављени међународни уговори саставни дио унутрашњег правног поретка и имају примат над домаћим законодавством и непосредно се примјењују када односе уређују другачије од унутрашњег законодавства“.
Европску конвенцију о људским правима и основним слободама црногорска скупштина је ратификовала, а њене одредбе о праву на мирно уживање имовине, забрани дискриминације и о слободи мисли, савјести и вјероисповијести толико су другачије од оних из предлога Закона о слободи вјероисповести да је то погубно за правни подредак, владавину права и правну сигурност!
Читајући предложене одредбе из Закона о слободи вјероисповијести изгледа да нико од предлагача никада није имао у рукама Европску конвенцију и Устав Црне Горе.
Још у осамнаестом вијеку, ширећи дух просветитељства, француски филозофи супротстављали су се сваком облику правне неједнакости међу људима и залагали су се, између осталог, за слободу мишљења, говора, штампе, вјерску толеранцију.
Монтескје у свом познатом дјелу “О духу закона“ (Da l’esprit des lois) из 1748. године дефинише слободу као право да се чини све што закони дозвољавају. У конкретном случају, Закон о вјерским слободама потире достигнути степен слобода и права гарантован међународним стандардима. Као такав он је неуставан, незаконит и супротан кључним рјешењима из Европске конвенције. Поред тога је неправедан, неморалан и штетан да штетнији не може бити по правни поредак и владавину права!
Најзначајнији регионални акт о људским правима у сваком погледу је Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода, која заједно са Европским судом за људска права представља најразвијенији механизам за заштиту људских права, не само на европском континенту, него на глобалном нивоу. И баш на основи одредби из члана 33. Европске конвенције и држава Србија има право да покрене поступак пред Европским судом у Стразбуру и тражи да се утврди да су предметним одредбама Закона о вјерским слободама крши загрантована темељна права из Европске конвенције.
Начелом супсидијарности у Европској конвенцији изражена је обавеза сваке државе потписнице, па и Црне Горе, да обезбиједи поштовање људских права унутар сопственог правног поретка, кроз законодавставо, правосуђе и администрацију. У дјелотворној заштити људских права примарну улогу има држава, а тек потом
допунску, супсидијарну улогу има имају међународни механизмни заштите. С овим начелом у вези је и начело инкорпорације. На који ће начин државе инкорпорирати Европску конвенцију у свој национални правни поредак и какву уставну форму ће државе дати својим прописима о људским правима зависи од државе потписнице.
То не значи да у овом случају држава потписница Црна Гора има право да изврће руглу и изиграва одредбе Европске конвенције, стварајући досада невиђену правну пародију! У тој опасној пародији и рашомонијади Влада Црне Горе кључна права и слободе и општеприхваћена правна правила међународног права назива – митовима!
Поступајући по представкама и тумачећи одредбе Конвенције Европски суд је створио богату правну праксу и значајне преседане којих се придржава не само Суд, него и судови држава потписница приликом утврђивања права. Утицај одлука Европског суда на национално законодавство и правосуђе је несумњив, а одлука се његове спороведе под пријетњом санкција, међу којима је искључење из чланства Савјета Европе.
Право на имовину гарантовано је чланом 1. Првог Протокола уз Европску конвенцију о људским правима који је отворен за потписивање 20. марта 1952. године. Протокол 1. је ступио на снагу двије године касније 18. маја 1954. године, и он је судском праксом Европског суда у Стразбуру сада највећа препрека за уставност и законитост одредби Закона о слободи вјероисповијести.
Поменути протокол предвиђа:
„Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.“
Судска пракса је проширила ово правно правило и под правом на мирно уживање имовине створен је један концепт руковођен идејом да намјера Конвенције није да гарантују илузорна, теоријска права, него права која се ефикасно спроводе и штите, Суд се заузима за принцип практичних и дјелотворних права. Европски Суд је у свом тумачењу створио аутонмни концепт имовине, независан од формулација које су заступљене у националним правима.
Аутономни појам имовине изграђен у пракси Суда превазилази садржину коју појам својине има у традиционалном значењу утемељеном на римском праву и домаћем праву Црне Горе, јер донекле се приближава широм англосаксонском концепту, с обзиром да не обухвата само право својине, већ читав низ имовинских права.
Све то никако не иде у прилог црногорским предлагачима Закона о вјерским слободама. Јер када се упореди концепт имовине који они заступају у предметном предлогу Закона са ставовима из тако створеног модерног европског концепта права на мирно уживање имовине, изгледа се црногорски закодавац није мрднуо из прошлог вијека, тј. 1918. године, за коју покушава да веже важење неких од предложених норми!
Становиште о природи имовине Европски суд је обогатио и правом на легитимна очекивања на имовину (имање) из Протокола 1 члана 1. Ту је правило о кажњавању државе и фактички забрана неоснованог ослобађање и амнестирање државе од ризика грешке, када су у питању слична ограничења и атаци као у случају Закона о слободи вјероисповијести.
Европски суд је изградио и богату праксу у вези забране дискриминације из члана 14 Евроспке конвенције када у питању статус вјерских заједница и појединаца. За нас у региону најпознатији је случај Савеза цркава Ријеч живота против Хрватске, из 2010. године, гдје је Европски суд пресудио да је прекршен члан 9 Конвенције који гарантује слободу мишљења, савјести и вјере и члан 14 Конвенције.
Суштина спора је била у тврдњи да је Влада са другим вјерским заједницама закључила споразум, али не и са Савезом цркава под именом Ријеч живота. Сличност са актуелном ситуацијом у Црној Гори и избјегавањем споразума о имовини једино са Митрополијом је више него уочљива. Европски суд пресуде доноси на основу своје судске праксе и преседана!
У области духовних слобода и права проучавају се многе пресуде у којима су државе потписнице незаконито ограничавале слободу исповиједања вјере. Најжешће пресуде су доношене против Грчке и Турске, а суштина тих одлука, могла би се сажети у једном од образложења пресуде у којој се истиче:
„Плурализам, толеранција и отвореност духа су ознаке демократског друштва!“
Суд је, образлажући овакво полазиште, изразио мисао која каже да у демократији не морају увек преовладати ставови већине!
Оно што извјесно нико и никада још у модерној Европи, а ни у пракси Европског суда у Стразбуру, није имао случај да се прекњижавањем уписа у Катастру стиче имовина, нити да се одлуком владајуће партије и режима ствара нова вјерска заједница тј. Црква.
Зато и овај текст представља још један позив држави Србији да, у складу са чланом 33. Европске конвеције, покрене поступак против Црне Горе, јер је то најбржи и најефикаснији начин да се, ако буду усвојене дискриминаторске, неуставне, противзаконите, немуште, штетне и нецивилизацијске одребе Закона о слободи вјеросиповести, исте и укину!
Усвојен или не, овај Предлог закона изучаваће се као негативан примјер у филозофији права, и посебно аксиологији права, која се бави вриједностима које остварује право. Наш чувени професор, др Радомир Лукић, наводи да су основне вриједности права прије свега правна сигурност и правна дјелотворност (ефикасност). Имајући у виду то учење, евидетно је да ће поменути Закон о слободи вјероисповијести бити једно од мјерила правног насиља!