Да је у редовима своје младости имала генија науке пред којим је била блистава будућност, Србија је сазнала у невреме, у тренутку када је то сазнање било пропраћено трагичном вешћу о његовом одласку. Неприпремљену јавност, попут шамара ошинула је сажета информација: „Преминуо је један од најбољих младих српских физичара Михајло Спорић (22), а британски Универзитет Кембриџ, на коме је студирао, објавио је тродневну жалост.“ Уз фотографију насмејаног, наочитог младића, било је приложено и нешто штуро казаних података: „Освојио је бројне награде на домаћим и међународним такмичењима, и најважнију међу њима – златну медаљу на Међународној олимпијади из физике.

Поред два факултета које је уписао у Србији, студирао је и у Великој Британији, а Универзитет Кембриџ, који је прогласио тродневну жалост поводом његове смрти, установиће и награду у част Михајла – студента завршне године на одсеку природних наука и носиоца награде ИБ Тринити колеџа за природне науке.“

Тако смо, накнадно и површно, упознали Михајла. Остављено нам је да уз закаснели понос и дивљење сами надоградимо оно што није речено, а што се може досегнути упућеношћу у праксе устоличене у домовини, Михајловој и нашој. Посредовањем трагичног догађаја, не одолевамо подстицају за преиспитивања од којих су поједина мучна и узнемиравајућа.

Између осталог ту је и неизбежно питање:
због чега о младим, натпросечно даровитим и успешним појединцима, онима који јесу најдрагоценије персоналне грудве енергије и потенцијалне моћи у свакој нацији, ми знамо тако мало, боље рећи – ништа? Истовремено, док нам се, запањујућом пролиферацијом „података“, предочавају баналне појединости о животу многих једва пунолетних ријалити звезда, те свих распојасаних „познатих зато што су познати“ индивидуума, тишином је заклоњен простор у којем је живео, учио и радио Михајло Спорић, али и сви други налик њему. Тачно је да су оваква поређења излишна, јер је реч о неупоредивим световима, али је то релација у којој је контраст посебно упадљив. Медијска слепа мрља и друштвена незаинтересованост за све што се не уклапа у „нови српски постмодерни ријалити гламур“ чини се да је трајно стање овдашње јавне сцене. Понекад, инцидентно, бележи се промена, најчешће у тренуцима када из света стигне вест о успеху неког генија из Србије, али се надмоћ баналности над квалитетом брзо успоставља.

Отуда, уз жаљење поводом Михајлове смрти, навире и осећање стида, док нам се предочава да су „хладни“ Британци одговорили емотивним и посебним вредновањем нашег младог научника, истовремено када ми, његови сународници, бивамо затечени и збуњени. Јесмо ли у овој постиђености подстакнути подсвесним „сазнањем“ о кривици, пасивности и нечињењу, заправо националној недостојности у овој и многим другим, по духу и значењу сличним, ситуацијама?

Јесмо ли наново у свест призвали представу о срамној колективној равнодушности и пристајању на поредак у којем је нормално да Спорић буде анониман, а да се у фокусу медијске пажње неупитно налазе дежурни ликови таблоидних насловница – Стоја, Кија, Миљана…

Извесно је да је реч о атмосфери осмишљеног и негованог присуства матрице којом је социјални поредак уређен тако да губитништво постаје нормално стање српске нације.
Имамо ли као колективитет снаге да ову мрачну шему променимо? Да, уз пожељну удаљеност од празњикавих моралистичких и пропагандних проповеди (у јавном дискурсу, поготову у честим политичким мотивационим мудровањима, њих не мањка), учинимо помак неопходан да би се најдаровитији и најбољи међу нама у својој земљи осећали добро у једнакој мери у којој се данас тако осећају овдашњи привилеговани медиокритети? Кашњење у одлучном деловању овим поводом суочава нас са ситуацијом да нам и опскурни „важни“ ликови из домаћег политичког миљеа лепе етикете попут: „Срби су једини народ који се купује ладном прасетином, купус салатом, шатром на пољу амброзије и певаљком са коридора.“

Помињући за нацију штетна, понекад и трагична кашњења, стижемо до актуелних прошлонедељних разматрања политичких прилика. Уз подсећање на наводно српско кашњење у разумевању епохалних последица рушења Берлинског зида, аналитичари су нам истакли да смо као народ у опасности да фаталну грешку поновимо! И да ћемо то учинити закаснелим спознавањем чињенице да је „’француски зид’ против проширења ЕУ толико стамен да нико не би требало да гаји илузије да ће Србија за ’нашег вакта’ ући у ту заједницу“.

Поменута паралела није најсрећније изведена (однос Срба према догађају који је пре три деценије променио свет нешто је компликованији од упрошћене шеме о „неразумевању“), али поводом низа данас важних догађаја ова је бојазан, чини се, оправдана.
Поменимо парадигматични сусрет у Охриду где се прошле недеље разговарало о успостављању „малог Шенгена“, који „треба да омогући квалитетнији живот грађана, слободан проток роба и услуга“. Председнику Србије Александру Вучићу и премијерима Албаније и Северне Македоније, Едију Рами и Зорану Заеву, придружили су се представници БиХ и Црне Горе, Денис Звиздић и Драгица Секулић. Речено је да се планирају могућности „да се између Србије, Северне Македоније и Албаније путује са личном картом, да странци могу између ових земаља да путују без додатних граничних процедура“, али је забележено и да на истој конференцији за медије, где су представљене не само поменуте већ и друге благодети овог споразума, Еди Рама наглашава да и даље очекује да Србија призна Косово!

Јесу ли економски бенефити у овом случају заиста тако моћни да надјачавају могуће политичке штете и друге могуће губитке? Хоћемо ли каснити с разумевањем свих нетранспарентних чињеница ове стратешке игре у којој су, како се оцењује, поједини важни играчи невидљиви?

Премда је говорио у другачијем контексту, понешто примењиво и на овај догађај разјаснио је недавно писац Владимир Кецмановић: „Израбљују нас светски центри економске моћи, а наравно да овде они не могу да функционишу са даљинским управљачем. Постоји локална финансијска елита која учествује у том израбљивању, али суштина јесте у глобалном колонијализму.“

Дани за нама подсетили су нас и на време када нацији није била својствена склоност историјском кашњењу. Далеко време када су Срби историју мењали и сами је производили, евоцирано је 11. новембра, обележавањем датума склапања примирја у Великом рату. Уз друга сећања, поменут је и романтичан симбол – цвет Наталијина рамонда. Биљка вишеструке симболике (званичан симбол примирја), позната је као цвет феникс, јер „има запањујућу способност да васкрсава након што је потпуно осушена; довољна је једна кап воде да оживи“. Призвана су сећања да ова симболика говори о српском народу и искушењима кроз која је прошао у Великом рату. Наталијина рамонда на свој начин сведочи о васкрснућу Србије у приликама највећих искушења. Цвет феникс је стари симбол Србије, а према легенди – Феникс се, када је повређен, сам и лечи. Премда на ова подсећања Срби данас реагују дозом резигнације, могуће је уочити и да у јавној свести постоје и бивају све јасније назнаке веровања да ће се, као суђена будућност, испунити управо оно што је записано у необичном наслеђу јединственог цвета.

http://www.pecat.co.rs/2019/11/feniks/