ВЕСТИ

Ако је судити по реакцијама, изгледа да су многи тек ових дана почели да схватају речи председника Владе којима им је крајем прошле недеље пожелео „пријатан викенд“.
Не треба им замерити јер је суштину ствари господин Вучић веома вешто запетљао, помињући у свакој трећој реченици кинески зид од „недодирљивих“ 25.000,00 динара и заштиту најсиромашнијих и најугроженијих. Како у ове две групације спадају готово сви запослени и готово сви пензионери, јер неки су се препознали у нумеричком делу његове приче, а сви остали као најсиромашнији и најугроженији (што је статистички доказана истина), то испаде да ће овим смањењем плата и пензија, безмало, сви бити заштићени.

Алал вера!

Чују се чак и гласови како ову идеју треба што пре патентирати и заштитити као интелектуалну својину, да се неко други не би овајдио на туђој муци.
Али ту су министарство финансија, министар Вујовић па и предсдник Владе у „малом“ проблему. Наиме, по важећим законским прописима, идеја као таква не може се заштитити патентом као обликом заштите интелектуалне својине, јер се не сматра готовим производом све док своју употребљивост не докаже у пракси. О могућем решењу овог „проблемчића“ нешто ниже у тексту.

Да би доказао како ће у пракси функционисати „новоизумљена“ и спасоносна српска формула, господин Вучић све то опширно објасни на примеру плата и пензија од 26.000,00 – 28.000,00 динара, саопштивши како ће се смањење овде кретати од 100,00 – 440,00 динара, уз напомену да за оне са највећим примањима још увек није утаначен коначан модел.

Рачуница тачна, нема шта, смањење прихватљиво, људи одахнуше.
И ове бројке постаће свакако саставни део „патент-идеје“.

Испусти председник Владе само једно, да се детаљније позабави формулом за оне са примањима већим од 40.000,00 динара,(првенствено пензионера), иако је био и више него свестан да ће држава у њихове џепове завући руке све до лаката.
Ваљда би било логично, праведно и пре свега искрено пружити некакво разјашњење баш њима, а не потрошити десет минута ТВ емисије „плачући“ над узимањем од сто динара.
Али логика, правда и искреност су, као и многе друге ствари, одавно напустиле ове наше просторе. У јатима, попут птица селица. За разлику од птица бојим се да ћемо на повратак ових других још дуго, дуго чекати.

Од господина Вучића не чусмо ни једну реч о стеченим правима (шта то беше?), о законским прописима, Уставним одредбама везаним за плате и пензије.
Да ли је то случајно испуштено и заборављено или се неко ставио изнад свега тога, сматрајући " L'État, c'est moi“( " Држава, то сам ја"), или... следи још нешто.

У ово прво не верујем, у друго прилично сумњам, последње (још нешто) оправдано очекујем.
Поучени примером из праксе са којим су их суочили војни пензионери, творци формуле по којој пензионери спасавају економски посрнулу државу, луксуз недоречености, површности и нових главобоља овога пута себи неће дозволити.
Није господин Вучић случајно рекао да још увек није све коначно. После пуштања овог пробног балона уследиће цементирање позиција кроз неколико наручених истраживања јавног мњења, рангирање и наводно вртоглав раст популарности неких странака и њихових лидера, а потом оно најважније, измене једног броја постојећих, као и доношење нових закона, како би се након тога, у њихов рам ставила коначна верзија „спасоносних“ мера.
Тек тада ће идеја моћи на практичну проверу, након чега следи патентирање у циљу заштите интелектуалне својине. Није искључено да на бази ових изума настане и нека докторска дисертација, ко зна.
И када све буде „урамљено“, озакоњено и бетонирано, неће се моћи поновити „коло“ које пре више од шест година поведоше војни пензионери, и „игранка без престанка“ коју власт преко својих „танцера“ (читај Фонда ПИО и судова) још увек игра с њима.

Сигуран сам, да би ова мера смањења плата и пензија имала смисла, праву тежину, вредност, па и истинску подршку, само када би била орочена на одређени временски период, и када би одузета средства била проглашена за позајмицу, на чије би се враћање по истеку тог периода држава обавезала.
Искрено верујем да би био мали број оних који би томе имали шта приговорити.

Овако, она представља голу отимачину, бесомучно гажење по вишедеценијском раду једног броја пензионера, тотално обесмишљавање рада, стручности и мотивације дела запослених, уз истовремено интелектуално и материјално понижавање и једних и других какво одавно није виђено.
И на крају оно што је најцрње и најувредљивије, све ће то озаконити, „урамити“ и на зид срама окачити, творци теорије по којој су пензионери главни кривци ове близине суноврата, урадиће то они од којих многи, иако већ одавно у петој или шестој деценији живота, свој радни стаж мере тек једноцифреним бројевима.
Туга.
И рече господин Вучић:
"Neću da kupujem ljubav i glasove građana Srbije. Želim da kupim bolju budućnost za naš narod i našu decu".
И рекох поново ја:
„У ово прво не верујем, у друго прилично сумњам, а оно последње (што није рекао), тек очекујем“.