Најновији чланци  

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 34 guests and no members online

   
Објављено: 10.05.2021.год.

Борци који су напали Рајхстаг, у првом плану редов Григориј Булатов, фото: Александар Капустјански/Sputnik / Russia beyond

 

 

 

 


Стаљинградска битка је била преломни тренутак у конфронтацији СССР-а и Трећег рајха. После ње је многима у свету постало јасно да је нацистичка Немачка осуђена на пропаст, пише 
Russia beyond.

1. Битка код Москвe

 

 

У октобру 1941. године СССР је био на ивици катастрофе. У борбама око града Вјазме, само 200 км од Москве, Црвена армија је изгубила милион људи – изгинулих, рањених или заробљених. Вермахту је тако отворен пут према главном граду.

Свеже дивизије из Сибира, са Урала и руског Далеког истока, нису још биле пристигле да се придруже одбрани Москве, па је совјетска команда задржавала непријатеља свим расположивим средствима. И поред тога, Немци су незадрживо напредовали, тако да су 2. децембра јединице Друге тенковске дивизије заузеле насеље Красна Пољана удаљено свега тридесетак километара од Кремља.

Немачка команда је била уверена да је слом Црвене армије неминован. Уздајући се у последњи одлучујући напад, она је игнорисала чињеницу да су немачке трупе услед сталних совјетских контранапада биле исцрпљене и преоптерећене, а тенковске и моторизоване дивизије су тешко савладавале многобројна минска поља на прилазима граду. Поред тога, почели су проблеми са снабдевањем и масован помор коња изазван недостатком сточне хране на почетку зиме.

Петог децембра су Западни фронт Георгија Жукова и Југозападни фронт Константина Тимошенка кренули у велику контраофанзиву, што непријатељ никако није очекивао. Задобивши снажан ударац, исцрпљене немачке трупе су почеле великом брзином да повлаче од престонице, а понегде је њихово повлачење прерасло у панично бекство. Тек почетком јануара 1942. године Немцима је пошло за руком да стабилизују фронт.

„Офанзива на Москву је пропала. Све жртве и напори наших храбрих трупа су биле узалудне“, написао је у својим „Успоменама једног војника“ генерал Хајнц Гудеријан. Стратегија блицкрига је доживела крах. Одбачене 100-250 километара од Москве, немачке трупе више нису представљале озбиљну претњу за совјетску престоницу.

2. Стаљинградска битка 

 

 

Услед слома совјетских трупа код Харкова у мају 1942. године Вермахту се пружила прилика да крене у велику офанзиву у правцу нафтних налазишта на Кавказу и Стаљинграда, крупног совјетског индустријског центра који је уједно био и важно саобраћајно чвориште на Волги. Губитак овога града био би права катастрофа за Црвену армију.

Стаљинград је готово потпуно уништен у масовним бомбардовањима и непрекидним жестоким уличним борбама. Пружајући очајнички отпор Немцима, јединице 62. армије су биле принуђене да се повлаче према реци, где су последњим снагама држале минијатурне парцеле на подручју фабрика „Црвени октобар“ и „Барикаде“.

„Били смо вашљиви и гладни, али у неком тренутку смо постали острвљени тако да ја већ нисам више имао нимало сажаљења ни према себи, ни према Немцима... Тукли смо се крајњом жестином за сваки комад зида, а ноћу смо и ми и Немци пузећи покушавали да се провучемо кроз фабричке пролазе и тунеле. Нама је био циљ да нађемо храну и муницију, а Немцима да нас потисну у реку. Непрекидно су избијали окршаји мањих група прса у прса“, 
написао је касније редов 138. стрељачке дивизије Миља Розенберг.

Совјетске трупе су сачекале да се немачка 6. армија потпуно „заглави“ у граду, а онда су 19. новембра 1942. снажно удариле у њена крила која су бранили лоше наоружани Румуни. Пробивши њихове одбрамбене положаје, Црвена армија је затворила обруч око групације непријатељских снага које су бројале 330.000 војника. Била је то једна од најкрвавијих битака у историји човечанства. Обе стране су укупно имале око два милиона убијених и рањених.

Слом код Стаљинграда је снажно уздрмао Трећи рајх и његове савезнике, који су кришом почели да траже начин како да се извуку из конфликта. Турска је коначно одустала од агресивних планова које је имала у погледу Совјетског Савеза. Назирао се коренити преокрет у Другом светском рату.

3. Курска битка 

 

 

У лето 1943. године Немци су се спремали за велику офанзиву на централном делу совјетско-немачког фронта, на подручју града Курска. Вермахт је на том правцу потукао Црвену армију и надао се да ће повратити стратешку иницијативу у рату, изгубљену после Стаљинградске катастрофе.

Немци су рачунали на фактор изненађења, али је он овога пута изостао. Совјетска војна обавештајна служба је благовремено открила припреме непријатеља за офанзивну операцију „Цитадела“, и чак је сазнала да је њен почетак планиран за 5. јул.

У бици код Курске избочине са обе стране је учествовало два милиона људи, 4.000 авиона и 6.000 тенкова, тако да је то била највећа тенковска битка свих времена.

На главним правцима напада Немци су наишли на чврст отпор совјетских трупа и за недељу дана су напредовали само десетак километара. „Битка је била толико тешка и напорна да се ја још увек добро сећам како сам пред крај дана сматрао да бих се обрадовао ако бих био рањен или убијен“, 
написаће касније командир минобацачке чете Јевгениј Окишев: „Толико су нерви већ били напети, а уз све то и јака врућина, нема хране... Наши ровови су били на узвишењу око кога је са свих страна био брисан простор који су контролисали Немци“.

Подневши немачки напад Црвена армија је кренула у велику контраофанзиву и потукла ослабљеног непријатеља. Вермахт је коначно изгубио иницијативу у рату против СССР-а и почео да се повлачи на запад. „И на Источном фронту више није било мирних дана“, истакао је Хајнц Гудеријан у „Успоменама једног војника“.

4. „Багратион“