Прва југославенска држава створена је крајем 1918. године уједињем дотадашњих краљевина Србије, Црне Горе и јужнословенаких земаља бивше аустроугарске монархије, а у склопу тог процесе постепено је организована југословенска војска и морнарица. Као део оружаних снага нове државе, морнарица је формално успостављена 20. децембра 1918. када је посебним указом постављена прва југословенска влада, а у њеном саставу министарство војске и морнарице, чиме је мо-рнарица дошла у надлежност новоуспостављеног министарства. Без обзира на овај формалан чин, Краљевска морнарица је сла-вила 31. октобар 1918. као дан свог оснивања, када су на ратним бродовима у Пули подигнуте југословенске националне заставе. Међутим, бродови су тек у марту 1921. званично предати морнарици у Тивту и речној флотили Краљевине СХС у Но-вом Саду, док је пуни југословенски суверенитет на мору остварен чак две године касније.

Укупна историја југословенске Краљевске морнарице била је у Титовој Југославији тенденциозно занемарена, посебно период после Априлског рата 1941. године, о чему су само понеки словеначки аутори објавили нешто података у складу с приликама у Титовој Југославији. То је добило свој одраз и у данашњој српској општој, али и стручној јавности, па је током обележавања стогодишњица Дана победе у Првом светском рату, Дана уједињења и Дана прве владе уједињене југосло-венске државе био сасвим изостављен вишегодишњи процес формирања прве југословенске, па тиме и прве српске морнарице. Преостало је да се бар поводом стогодишњице међународног признања и званичног подизања југословенске поморске за-ставе на ратним бродовима Краљевине СХС (3. марта 1921.) помену неке чињенице о једном морнаричком историјском континуитету, непрекинутом од Великог рата до поново осамостаљене Србије у овом веку. Тај континуитет обезбедили су првенствено морнарички кадрови српске и других југословенских националности у врло специфичним условима.

Излаз на море

 

 

 

 Аустроугарски цар је 31. октобра 1918. године током распада државе крајем Првог светског рата и због претеће побуне у морнарици предао флоту на Јадрану Југословенима, а Дунавску флотилу Мађарима, што победничке силе никад нису признале, као ни Државу Словенаца, Хрвата и Срба проглашену 29. октобра на југословенском делу аустроугарске монархије.

 

 Формирање прве југословенске морнарице трајало је дуже од формирања прве југословенске државе, а развој између два светска рата био је опет врло сложен и специфичан. Карактерисала га је стална сенка аустроугарског наслеђа и раскорак војно-државног врха и морнаричког руководства у концепцијама одбране такозваног приморског фронта.

Скоро пуне две деценије, морнарица је стално захтевала изградњу велике флоте састављене од лаких поморских снага, а држава и војска редовно узвраћали минималним буџетским и другим средствима за развој морнарице, без икакве заједничке реалне анализе историјских искустава и конкретне улоге морнарице у одбрани земље.

Посебно је занемарено искуство Србије из 1915-1916. године када је, уместо капитулације, повлачењем своје војске из окупиране земље и превозом савезничким бродовима на „острво спаса” сачувала њене борбене ефективе и наставила рат до коначне победе. 

 

 Тако је Краљевска морнарица дочекала улазак у рат априла 1941. као најмањи део оружаних снага, ранга једне бригаде са око 10.000 људи (авијација 30.000 у 4 бригаде, војска 600.000 у 8 армија).

Имала је у флоти на Јадрану 1 бившу крстарицу (командни и школски брод), 4 разарача (1 неоперативан), 8 моторних торпиљарки (1 полуоперативна, 1 неоперативна), 2 борбена чамца, 4 торпиљарке (уз још 2 школске), Подморничку флотилу са 4 подморнице (2 застареле) и неколико помоћних бродова, а у 3 сектора обалске одбране 11 минополагача и више помоћних бродова.

Речна флотила имала је командни брод, 4 монитора, 6 моторних чамаца, 6 минерско-баражних група и више помоћних пловила, а на Охридском, Преспанском и Скадарском је-зеру 2 патролна, 3 оклопна и неколико мото-рних чамаца. Морнаричка авијација имала је 10 хидроескадрила (6 ратних за садејство с фло-том и школскотренажне за секторе поморске одбране), сврстаних у 4 хидропланске групе са по 2 хидроескадриле и укупно 78 хидроави-она (од тога 32 школско-тренажна и 7 застаре-лих).

Највреднији део флоте били су нови бродови (разарачи и моторне торпиљарке) и 2 мање подморнице. Речна флотила имала је само на Охридском језеру 2 новија брода, а морнаричка авијација само 28 хидроавиона стварне борбене вредности (12 типа ДОХ, 16 типа СИМ-XИВ) за извиђање и борбу против подморница, док је још неколико апарата било употребљиво за ноћно бомбардовање и нападе на слабо брањене циљеве. 

 Према упутству за употребу флоте (из априла 1940.) као елабората ратног плана Р-40, флота је требала да осигурањем властитих минских препрека чува интегритет обале и поморског саобраћаја, да хидропланским и подморничким извиђањем открива намере непријатеља, да препадима угрожава непријатеља на отвореном мору и у његовим територијалним водама и да помаже операције копнене војске. Слични су били и задаци Речне флотиле на унутрашњим водама.

Међутим, у ратном плану Р-41 (из марта 1941.) који је у случају јачег притиска непријатеља предвиђао повлачење југословенске војске у Грчку, није било предвиђено и повлачење флоте, него њено потапање. Према плану почетних операција, морнарица је уочи рата положила мине на мору, Дунаву и Тиси, главнину флоте сконцентрисала у Боки Которској, а Речну флотилу дислоцирала на Дунаву и Тиси код Дубовца, Бездана и Старе Кањиже.

 

 У краткотрајном априлском рату, немачки напад на Југославију започео је у ноћи 6. априла запоседањем Ђердапа, а прве југословенске морнаричке жртве у другом светском рату пале су у неуспелим покушајима затварања канала Сип и Јуц потапањем са по 2 бетонирана шлепа у тегљу реморкера „Куманово” и „Витез” (мобилисани РXXВИИ), на коме је рањен и командант, поручник бојног брода И класе Јосип Гргић, у окршају са непријатељским бродовима и артиљери-јом. Борбу са непријатељским бродовима водио је још само монитор „Драва” одбивши 11. априла напад 4 мађа-рска патролна брода на граничној линији код Бездана, док су остале морнаричке борбе на Јадрану и у Подунављу вођене против непријатељске авијације.

У тим борбама истакао се 6. априла монитор „Морава” оборивши 1 немачки авион код Старе Кањиже, а монитор „Драва” оштећењем (до 11. априла) неколико и вероватним обарањем 1 непри-јатељског авиона код Бездана, као и артиљеријским напа-дима 6. 7. и 11. априла на аеродром у Мохачу.

У Которском заливу истакао се разарач „Загреб” обарањем 1 штуке, а у Шибенику минополагач „Змај” (оборио најмање 3 авиона) и моторна торпиљарка „Дурмитор” (оборио 1 штуку) током повлачењу 11. априла из Прокљанског језера.

У нападима непријатељске авијације потопљен је 6. априла 1 лучки реморкер у Зеленики, оштећени су помоћни брод „Спасилац” у Сплиту и 3 хидроплана у Кумбору и Доброти, десетковани 8. и 9. априла апарати 5. и 26. хидроескадриле на подручју ИИ хидропланске команде, а на монито-ру „Драва” рањени до 11. априла командант брода и око 17 морнара.

 

 

 На предлог и под командом капетана бојног брода Ивана Керна (команданта Шибенског одреда у априлском рату и иницијатора испловљења моторних торпиљарки), формиран је 1. маја 1941. Састав југословенских поморских снага у Александрији, први југословенски оружани одред у иностранству, оперативно укључен у савезничке морнаричке јединице. Имао је укупно 126 људи (од тога 29 хидроавијатичара), застарелу подморницу „Небојша” под командом поручника бојног брода И класе Ђорђа Митровића, моторне торпиљерке „Дурмитор” и „Кајмакчалан” под командом поручника бојних бродова И кла-се Франца Валентинчича и Божидара Вра-нчича и хидроескадрилу под командом поручника бојног брода И класе Владете Петровића.

 

 „Небојша” је имала 4 вежбе напада на подморницу са енглеским бродовима и већ 21. јула 1941. више није била спо-собна да рони. У октобру је пловила на тронедељне вежбе британских командоса у Суеском каналу и Црвеном мору, а за-тим је уследио невероватно дуг ремонт подморнице све до маја 1943. године. „Дурмитор” је 13. јуна 1941. имао једно конвоирање до Порт Саида, затим дежурства за спашавање енглеских авијатичара, а обе моторне торпиљарке су од 1. до 23. јула учествовале у британској интервенцији против вишијевских снага у Либану и Сирији. Из базе у Хаифи, у два наврата су 7-8. јула па-тролирале са британским разарачима против француских јединица у Бејруту.

 

 Моторне торпиљарке пред обалом Западне пустиње (Саксида)

 Због дубоког продора трупа немачког фелдмаршала Ромела у Египат, СЈПС је јуна 1942. евакуисан из Алексан-дрије у Порт Саид, заједно са савезничком морнарицом, а Морнарички одред СЈПС је евакуисан у Хаифу.

Приликом те евакуације, немачка подморница У-372 потопила је 30. јуна британски матични брод „Мидвеј”, а са њим и свих 12 небојшиних торпеда искрцаних због њеног ремонта у арсеналу.

Моторне торпиљарке биле су поново оперативне управо у том најкритичнијем периоду за одбрану Египта и од 15. до 25. јуна из Марса Матруха пловиле на прихват и ескорт бродова који су извлачили британске трупе из Тобрука, а од 8. до 23. августа смењивале се у ноћним патролама испред Александрије.

С немачких положаја код Ел Аламеина је 16. августа отворена ватра на „Дурмитор” док је трагао за посадом обореног енглеског авиона, а осим пар команди „брод на борбу” и „пази ваздух” извештаји из тог и каснијих периода били су углавном „без догађаја”.

Торпиљарке су од 21. септембра до 5. новембра ескортирале бродове између Александрије и Порт Саида, а после британског пробоја фронта код Ел Аламеина, конвоирање је вршено у правцу продора британске 8. армије (најдаље до Бардије). „Дурмитор” је у тим вожњама само једном имао подводни контакт и бацио 19. новембра 3 дубинске бомбе на претпостављену подморницу. До краја године моторне торпиљарке су скоро свакодневно ескортирале на рути Александрија-Порт Саид и повремено за Марса Матрух, а онда је, због британских приоритета у Арсеналу, опет уследио невероватно дуг ремонт све до 21. јула 1943. када су моторне торпиљарке наставиле ескортирање на истој рути.

 

 СЈПС се 19. новембра 1942. поново вратио у Александрију, а у то време решена је коначно и Каирска афера, па је 29. новембра морнаричко људство (осим хидроавијатичара, јер у Абукиру више није било оперативних југословенских хидроплана) враћено у СЈПС, који је у децембру (од укупно 248 припадника морнарице) имао 157 људи и у јануару 1943. образовао мали Морнарички одред у Јужној Африци.

Командант СЈПС обавештен је крајем 1942. да ће тек у августу 1943. бити доступна давно обећана нова јединица (корвета), а још давније одобрених 55 војника из Гардијског батаљона придошло је тек 1. марта 1943. у СЈПС.

Морнарички одред се 10. марта вратио из Хаифе у Александрију (у предграђе Декхеила), а 87 људи привременог Морнаричког одреда „Е” (Енгланд) под командом поручника бојног брода И класе Милана Зупанчича отпутовало је 22. марта за Енглеску као будућа посада корвете. Следећег дана требало је да подморница „Небојша” исплови на своју прву патролу на Блиском истоку, али је то одгођено и после једномесечних свакодневних АСДИЦ вежби са британским разарачима испред Александрије, кренула је тек 30. маја 1943. у Бејрут на попуну залиха за краћу двонедељну патролу у Егејском мору за артиљеријске нападе на непријатељски поморски саобраћај. Међутим, у Бејруту је дошло до експлозије батерија и подморница је враћена у арсенал Порт Фуада, а Британци коначно одустали од „Небојше” и вратлили 11. јуна брод Југословенима.

Иначе, на основу америчког Закона о зајму и најму из 1941. године, југословенска влада у Лондону се тек у мају 1943. споразумела са савезницима о додели ратних бродова за јачање СЈПС. Тог месеца завршен је рат на тлу Северне Африке, а у Портсмаут је 22. маја стигао ПМО „Е” после пута до Дарбена (Дурбан) неудобним паробродом Цитy оф Парис, где се прикључио мали одред СЈПС из Јужне Африке (25 људи), а затим удобнијим паробродом Арунделл Цастле до Ливерпула. Брод је 16. маја гађала непријатељска подморница, а следећег дана авион типа Цондор, али без погодака (2 торпеда прошла су испред прамца), док су артиљерци СЈПС учествовали у одбрани брода као послуга крменог п.а. топа и 3 бродска митраље-за. Уследила је опет врло дуга основна обука и тек од августа на корвети ХМС Маллоw. Она је у претходној служби (заје-дно са ХМС Роцхестер) потопила 19. октобра 1941. немачку подморницу У-204, а први југословенски командант на доде-љеној корвети био је поручник бојног брода И класе Михајло Лепетић. 

 Крај рата у Северној Африци омогућио је да СЈПС из нове масе заробљеника у савезничким логорима добије 300 добровољаца и то већином ранијих припадника италијанске морнарице, па је команданту СЈПС дозвољено у августу 1943. да лично ургира у Лондону за доделу давно обећаних ратних бродова. Опет је добио само обећања, али у Енглеској га је затекла капитулација Италије и предаја италијанске флоте на Малти, па су Британци предложили да се СЈПС-у прво врате југословенске јединице заплењене априла 1941. године.

Међутим, партизани су 18. октобра формирали Морнарицу НОВЈ, па је та чињеница, због грађанског рата у домовини, битно утицала на даљу судбину Краљевске морнарице у иностранству. Командант СЈПС је почетком новембра организовао у Италији прикупљање добровољаца за СЈПС и прегледао југословенске бродове на Малти, које је затражио и Штаб МНОВЈ после британске дозволе да партизани реквирирају југословенске трговачке бродове у Италији. Тако је поручник бојног брода И класе Сергије Бајков једва 23. новембра успео да преузме пароброд „Куманово” у Таранту за смештај и превоз нових припадника СПЈС. Око 300 добровољаца довео је на Малту поручник бојног бро-да ИИ класе Благоје Ушчумлић и преузео 8. децембра 1943. Краљевске торпиљарке „Т 1” и „Т 5”, Краљевске бродове „Орао”, „Мељине”, „Мљет”, „Бели орао” и „Вила”, пароброд „Анте Старчевић” и 6 моторних чамаца бивше финансијске ко-нтроле (касније још 3).

Бродови су преузети у врло лошем стању због британског упозорења да ће их у противном предати партизанима, па су 1. јануара 1944. развили заставе Краљевске морнарице, а и корвета у Енглеској је после крштења 11. јануара ушла у састав СЈПС као Краљевски брод „Нада”.