Најновији чланци  

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 235 guests and one member online

  • Бранислав
   

Мајор Маџаревић или лекција о храбрости

 

Филип Маринковић, Крушевац

 

Био једном један Ваљевчанин[1], коме је 1916. године уручена Карађорђева звезда, пред војводом Живојином Мишићем, од регента Александра I лично, као и француска Легија части уручена од француског генерала Сараја, ордена претходно скинутих са сопствених шињела (уз поменута ордења, која је добио у рату, био је носилац и још две Карађорђеве звезде са мачевима, Албанске споменице, Сребрне и златне медаље за храброст, Ордена белог орла са мачевима, енглеског Ратног крста).

 

. .

 

Био једном један Михаило Маџаревић, официр, који је са 27 годинa постао најмлађи мајор, и који ће вечно остати упамћен у сећању на пробој Солунског фронта, по освајању највишег врха Кајмакчалана – Кучковог камена, приликом неутралисања митраљеског гнеза, у операцији којом је добровољно предводио своје ратне другове, уз првобитно противљење војводе Мишића, сматрајући тај гест самоубилачким, али и који ће га након тог подвига, сам унапредити у чин мајора. Ловац на живе језике, надимак који су му дали саборци, услед бројних  заровљавања непријатељских формација из разних препада и заседа (извео је на десетине таквих акција, па је Аустријска врховна команда уценила његову главу на 50.000 круна), а које су за циљ имале откривање положаја друге стране, постао је и жива легенда међу српском војском. Међу њима остао је упамћен као пример, и као војник кога је, приликом промовисања у чин поручника, услед двоструког преласка преко Саве и заробљавања непријатељских војника, 27. маја 1915. године, краљ Петар I Карађорђевић ословио и речима: Тићили ми се такви јунаци у мојој војсци.

 

За собом, оставио је и данас тешко доступну књигу својих сећања из рата, под називом Кроз сјај и сенке рата, скромно потписане само као мајор Маџаревић, из 1933. године (У Предговору наводи и да ова књига, кроз коју говоре легије погинулих за домовину, нека њима буде уместо воштанице).

 

Први балкански рат дочекао га је као деветнаестогодишњака, поднаредника српске војске, из ког је ушао у нови, Други балкански рат, и у ком је услед испољене храбрости на Брегалници, добио чин потпоручника (заробио је целу турску батерију). Уз нови чин, дочекала га је колера. Од ње се опоравио 1913. године, а већ наредне Аустроугарска напада Србију. Из Скопља, Маџаревић бива прекомандован у околину Лознице (добија други вод у селу Горњи Добрић). Већ ту, држећи одступницу, убија аустроугарског официра са раздаљине од четиристо метара. У питању је био оберлајтнант Фриц Мајер, који је приликом осматрања српских положаја све време држао непознату српску сељанку као живи штит. Недуго затим, бива рањен у селу Каменица, надомак Ваљева. Михаило Маџаревић неколико пута је рањаван у својој војничкој каријери, међутим, у својој аутобиографији  наводи да га прати срећа због амајлије коју му је мати ушила у шајкачу још 1912. године са речима нека те то, сине, чува од куршума (чиме аутобиографија и почиње). Иако сведочи о свом скептицизму према сујеверју, па чак наводи и да смешно ми је било. Колико је њих исто тако опремила мајка!, амајлија и љубав према мати постаје  један од лајтмотива аутобиографије и главна Маџревићева реликвија, већа од силних медаља за храброст. Иако приликом напада на Бугаре крајем 1913. губи амајлију, сматра да му је мајка донела вечиту срећу.У зиму 1913. године, она га је и посетила на фронту (преминула је непуне две године касније услед епидемије тифуса).

 

. .

 

 Одмах сутрадан, као командир предњег одељења, предводио је успешно заустављање Аустроугарског навирања код Зворника, приликом ког је и лично убио команданта батаљона, уз још четири официра, борбом прса у прса. Тада поново бива рањен, а услед заробљавања још великог броја официра, подофицира, редова и брдских хаубица бива одликован златном медаљом за храброст. Непрестано певање пушчаних плотуна, уз свакодневно читање молитава у строју, па онда силни јуриши у којима је увек био предводник или последњи који се повлачи након одступнице српске војске, непрестано се понављају у Маџаревићевим сведочењима.

 

То престаје, само у кратким предасима услед лечења од рањавања. Након тога, Маџаревић се увек враћа још смелији, па тако у мају 1915. године, са још шеснаест својих ратних другова (уз одбијање и негодовање команданта о извршењу предложеног задатка) прелази Саву и заседом заробљава непријатељске војнике, допрема их на српску страну (њих девет), и прикупља информације од суштинског значаја о непријатељским положајима. Након тог подвига, добија Карађорђеву звезду са мачевима. Недуго затим, Маџаревић је у новом преласку Саве заробио још осам аустроугарских војника. Маџаревић је умео да цени и храбре војнике са друге стране, па тако оставља податак да је једном приликом при одбрани Смедерева убио једног немачког кадета, који је неустрашиво појурио ка њима. О њему каже: Био је врло храбар [...] Људи смо сви. Можа је нека млада Немица у то време читала његово писмо пуно љубави и одвратности према рату. Нисмо га звали да дође ка нама. Зар му је мала била Немачка...

 

13. јуна 1915. године, по освајању Мишарске Аде и заробљавању четрнаест српских војника од стране Аустроугара, Маџаревић добија задатак да разради план (на предложени план искцравања непријатељу с леђа, командант пука Стеван Милетић констатује да је то сувише смело) и поврати Аду. То чини заједно са двеста четранест подофицира и два потпоручника, који чине предстражу и размењују паљбу са непријатељима са предње стране, док се Маџаревић налази са јединицом која се са леђа искрцава и заробљава сто тридесет и шест војника, од укупних сто седамдесет. Остали су страдали у размени ватре или су убијени услед непристајања на предају. Након успешног задатка, Маџаревић је позван да буде гост на ручку војводе Мишића лично.По доласку у Смедерево,  заробљава понтон са двадесет седам непријатељских војника. Иако је одступање српске војске у току, Маџаревић са својом четом приликом одступнице непрестано прави непријатна изненађења непријатељу.

 

По повратку Мишарске Аде, 1915. године По повратку Мишарске Аде, 1915. године

О путу по кршевима Албаније и доласку на Крф Маџаревић сведочи: Нисмо личили на људе. Пре на сенке [...] Арбанија беспутна, снег, најгоре годишње доба, а нигде ништа... Ни хране, ни огрева, ни крова над главом, ни постеље, ни Отаџбине [...] У утроби вола, који је пре неколико минута заклан, смештено је новорођенче. На сваком кораку мртви. Побеснели Арнаути пуцају из заседе. Снег, дуги редови изнуреног народа. Беспутне стазе. Вејавица, седи краљ иде пешице. Војводу Путника носе на носилима [...] Далеко је море. Испод мрачних облака гракћу вране, те злослутне вране.

 

 По доласку на Скадарско поље, Маџаревић оставља податак и о изнуреном регенту Александру I Карађорђевићу, који болестан чека операцију: Војници су шапатом и забринуто причали о овоме: чули смо да није хтео да оде и да нас остави. А нудили су му да га на лађи оперишу. Не, док се сви моји војници не укрцају, ја нећу. – Тада сам тек могао правилно да схватим шта значи свој Краљ.

 

. .

 

По реорганизацији на Крфу и Халкдикију, Маџаревић се налази на коти 1900, на Кајмакчалану.  На тзв. Плочи, Маџаревић се поново провлачи кроз прве редове и долази са леђа бугарској Мртвој стражи. По заробљавању бугарских војника, 29. августа, уследио је обилазак јединица на фронту краља Александра I, који га том приликом поздравља по први пут са капетане Маџаревићу! (у том тренутку, он има двадесет две године).

 

2. септембра 1916. године почиње општи напад и успешно заузеће Кајмакчалана. По речима Маринка Лугоње из Удружења за неговање традиције и културе ваљевског краја ту заслужује трећу Kарађорђеву звезду, након неутралисања митраљеског гнезда бугарских јединица – ручним бомбама. Након препада Бугара 13. септембра, српска војска подноси десет хиљада жртава при свом повратку у земљу, на самој капији у своју Отаџбину. Препадом са левог бока бугарског вода који је био развијен у стрељачки свод, и у борбама камама прса у прса, Маџаревић поново бива рањен, овог пута од српске бомбе. Маџаревић никога и не обавештава да је рањен, као ни да пуца из пушке са поломљеном руком и прстима. Многи у том препаду умиру и бивају заробљени, а Маџаревић бива интерниран у болницу. Четири дана касније, ту и сазнаје да је Кајмакчалан коначно заузет од српских трупа. Неколико минута пре своје смрти, капетан Бошко Булатовић, водник Друге чете првог батаљона петог пешадијског пука, први побија српску заставу на врх Кајмакчалана. У офанзиви 1918. и пробоју Солунског фронта и Доброг поља, Маџаревић са четом пролази кроз Рововску Косу, и гони непријатаље кроз Јужну Србију. Занимљиво је да је приликом пробоја и непрестаном провлачењу непријатељу са леђа, док се налазио на коти 312 и 313 код Рововске Косе, на осматрачници, био и надомак тога да усмртни бугарског краља Бориса, чија га је свита опазила у последњим тренуцима, и успешно евакуирала. Срећа у рату игра најглавнију улогу, додаје Маџаревић тим поводом.

 

29. Август, 1916. године 29. Август, 1916. године

Уочи 1. септембра 1918. године сва војска је била у покрету поводом последњег чина и коначне победе. Нисмо ништа јели нити пили. Војници су чекали наређење за покрет. Носталгија је најтежа болест.  Бугари и Немци непрестано одступају, а Маџаревић преко Куманова па Криве Паланке, Лесковца, Крушевца, Рековца, Крагујевца, Аранђеловца, Лазаревца, Ваљева и Лознице осваја са својим ратним друговима окупиране територије. Последњу битку његовог пука у Великом рату, води против Немаца код Рековца. Приликом ослобођења  оставља податак о расположењу српске војске приликом ослобађања. Све стаје у само једну реченицу: О, лепа Србијо! – плакали су војници од радости, љубећи земљу.

 

По завршетку рата оснива свој дом у Бијељини, и 1919. године жени се Видосавом Шавић (у браку добија сина Момчила и ћерке Душанку и Љубицу). Ту и бива премештен у Гвоздени пук. Последња реченица у књизи Крозј сјај и сенке рата завршава се речима: Рат је остао у мојим успоменама као сан – сан који не би требало више да се поново, иако сам ја у својој 27. години постао мајор за ратне заслуге.

 

 

 

Док су војници из тада непријатељски редова добили да владају Југославијом, мајор Маџаревић је по принудној демобилизацији 1920. године (иако слављени широм света, многи јунаци из Великог рата који су све дали држави, по његовом завршетку постајали су просјаци, неспособни да издржавају своје породице, услед конгломератских афинитета свог некадашњег саборца и хероја у рату, а сада краља Југославије, државе у којој су побеђени и поражени морали имати исти статус по завршетку рата. Ипак књига Кроз сјај и сенке рата, штампана тек 1933. године, на насловној страни има фотографију краља Александра I, испод које пише - наша узданица) радио тешке физичке послове, носећи џакове у једној чукаричкој шећерани, а у Другом светском рату, приликом одбијања да приступи Недићу и Љотићу и тако постане командант Жандармерије, бива интерниран и у логор Бањица, а касније у Немачку. Одбија да живи у комунистичкој творевини аустроугарског војника 25. пука вражје дивизије, Јосипа Броза Тита, и остаје у Америци, у Либертвилу, где је такође, по речима Драгослава Бокана, радио напорне и прљаве физичке послове, до своје смрти 1965. године. Сахрањен је у порти српског православног манастира Светог Саве у овом америчком граду.

 

 

 

[1] Текст почиње као типичан увод бајке јер његовог аутора биографија Михаила Маџаревића подсећа на готово натприродног, митског јунака. За разлику од одређених нација које измишљањем  или лажирањем догађаја, и који при утемељењу колективне свести о надмоћности производе имагинарне јунаке са натприродним особинама сличним оним из бајки (са неколико дистинкција попут модела оружја или принцеза које су оскудније одевене) попут Рамба, Универзалног војника или Џон Вика – Михаило Маџаревић је стваран. Као и сви његови саборци. Србија не мора да измишља своје јунаке. Довољно је само да их не заборави.

 

 

 

Кроз сјај и сенке рата, издање из 1933. године Кроз сјај и сенке рата, издање из 1933. године

 

.
 
 
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
.
Милорад Радојчић Ваљево This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
 
МИХАИЛО МАЏАРЕВИЋ – ЈУНАК РАТОВА 1912–1918.
(48. СТРАНА)
Aпстракт:
 
Необична је животна и ратна прича мајора Михаила Маџаре-вића, једног од најхрабријих учесника ратова 1912-1918. из ваљевског краја.
 
Починио је многе подвиге и окупатору задавао бројне проблеме, па је у рату често хваљен, истицан за пример, одликован и унапређиван.
 
У 27. години постао је мајор, па се веровало да је пред њим успешна официрска каријера.
Међутим, непуних десет година касније је пензионисан и све је кренуло наопако. Због кратког радног стажа добио је малу пензију а да би издржавао петочлану породицу морао је да ради у Шећерани на београдској Чукарици.
 
За време Другог светског рата отеран је у Немачку у заробљеништво, одакле је отишао у САД, те се дуго није знало шта се са њим збило.
 
У овом чланку покушаћемо да осветлимо његов животни пут и херојско ратовање у намери да га отргнемо од заборава и сачува-мо за садашња и будућа покољења.
 
Кључне речи: ваљевски крај, подофицир, официр, Дринска дивизија, храброст, сналажљивост, ратни подвизи, одушевљења, одликовања, ванредна унапређења, заробљеништво, емиграција....