У децембру 2020. године у појединим домаћим писаним медијима, пре свега у београдском магазину Недељник који је обавио истраживања, појавили су се разни текстови о злату Краљевине Југославије, односно злату које „припада” династији Карађорђевић.
Наводи се да је престолонаследник Александар крајем 2018. године ангажовао лобистичку и консултантску кућу Парк стратеџис из Њујорка, коју води бивши амерички сенатор Алфонсо д’Амато, што је плаћено 260 хиљада долара, како би му помогла да америчке власти деблокирају злато Карађорђевића, које је у трезорима америчких Федералних резерви (централна банка САД) још од Другог светског рата. Трошкове лобирања краљевске породице из Србије сносио је сумњиви мултимилионер некретнинама Џон Џеј Кафаро из Охаја, који је неколико пута осуђиван због кршења прописа, а у документима се експлицитно наводи и „лобирање у корист Александра Карађорђевића”.
Наиме, реч је о злату Краљевине Југославије, где се наводно налази и део личног злата Карађорђевића. Написи у медијима о злату често мешају шта је имовина некадашње Краљевине Југославије са оним што је била лична имовина династије Карађорђевић. Да благо и данас постоји у америчким Федералним резервама, Недељник је открио захваљујући подацима о страном лобирању у САД који се, по америчким законима, објављују на сајту Сената.
Вест о лобистичким активностима српског престолонаследника заправо није нова, јер ју је пре скоро годину дана објавио амерички веб портал opensecrets.org, који је гласило америчког Центра за одговорну политику. Из једног од докумената o лобирању сазнаје се да је „Александар Карађорђевић као законити наследник поднео захтев америчким властима за приватну имовину која је припадала његовом претку, а која је поверена америчкој банци Федералних резерви Њујорка на чување током Другог светског рата”. Према наводима медија, не ради се о „чувању” имовине, већ је, у ствари, реч о заплењеном злату америчке владе на основу извршне наредбе тадашњег председника САД Френклина Делана Рузвелта.
Историјски подаци
Колико је тачно вредна имовина која се потражује није познато, али на основу више доступних извора може се сазнати колико је блага однето у САД на почетку Другог светског рата. Шта показују постојећи историјски подаци?
Златне полуге и остале драгоцености из некадашњих трезора Народне банке Краљевине Југославије имале су изузетно бурну историју и о монетарном злату саопштаване су разне импровизације.
На основу података које је сакупио историчар Миодраг Јанковић из више извора, Савет земаљске одбране Краљевине Југославије донео је одлуку да се златне резерве земље полако склањају из Београда. Први део златних резерви пребачен је у Енглеску, у мају 1939. године. У Енглеску је стигло 980 сандука у којима се налазило 3.379 златних полуга. Народна банка Краљевине Југославије у Лондону је већ имала 225 златних полуга, па је та резерва увећана на 44.886,61 килограма.
Према свим расположивим историјским подацима, уочи пуча 27. марта 1941. године, Краљевина Југославија поседовала је 84.574 килограма чистог злата (највећим делом произведеног из српских рудника, а делом куповином у иностранству). Поређења ради, уочи сукцесије, бивша СФРЈ 1991. године имала је 46,1 тону монетарног злата. СР Југославији припало је по кључу ММФ-а 36,5 одсто, што је 16,8 тона злата. Касније је 2006. године Црној Гори, по изласку из ДЗ Србија и Црна Гора, исплаћен припадајући део од 1,2 тоне злата. Данас Србија има највеће златне резерве у региону и оне су са некадашњих 15,6 тона, према најновијим подацима Народне банке Србије, повећане на 35,65 тона у јануару 2021.године.
После почетка Другог светског рата, када се очекивао напад на Енглеску, одлучено је да се злато хитно пребаци у САД. У Њујорк је из Енглеске транспортован 33.683,51 килограм злата. У енглеском трезору до краја рата је остало 11.203,10 килограма. Средином 1940. године организована су још два транспорта: злато је повучено из Швајцарске и упућено у Њујорк (344 сандука, односно 14.168,16 килограма чистог злата).
Непосредно пред бомбардовање Београда, Народна банка Краљевине Југославије је код Федералних резерви у САД имала 41.666 килограма злата (тада је једна унца злата – 31,103 грама вредела око 34 америчка долара). Данас ова количина злата вреди око 2,7 милијарди долара. Тих дана, тачније 18. марта 1941. године, Народна банка продала је 20.002 килограма злата за 11.225.000 долара, а новац је депонован код Бразилске банке. У трезорима у земљи остао је 10.703,41 килограм: у ужичком подземном трезору 9.611,30 и у Сарајеву 1.089,80 килограма. Злато које је остало у Сарајеву заплениле су тада усташе.
Државно злато из Ужица сељено је неколико пута. У ствари, прво је наређено 7. априла 1941. године да се злато из ужичког трезора (204 сандука) премести у Мостар. Када је 10. априла 1941. године проглашена Независна Држава Хрватска, ово злато је 14. априла хитно пребачено у Никшић (и склоњено у пећини Требјеса). Али ни ту није остало, већ је сутрадан 15. априла пребачено на аеродром код Никшића (Крапино поље), ради пребацивања у иностранство. Пошто није постојала могућност да се целокупно злато транспортује у иностранство, оно је остало на аеродрому.
На никшићком аеродрому остало је 190 сандука државног злата. У авионе је, због мале носивости и превеликог броја „путника”, укрцано свега 14 сандука, са 674 килограма злата. Пучистичка влада понела је осам сандука (385 кг), а генералитет шест (289 кг). Од злата које је остало у Никшићу, 100 килограма је украдено у хаосу око бекства владе. Италијани су отели 176 сандука или 8.393,22 килограма. Немци су у манастиру Острог запленили четири сандука са 188,45 килограма. Четници су пронашли и узели један сандук злата, а ОЗНА после рата пет сандука и пренела их у Београд. После капитулације Италије 1943. године, Немци су запленили и југословенско злато које је било код њих. Америчке трупе су га у мају 1945. пронашле и одузеле и после Лондонског споразума враћено је Италији, која је вратила Југославији целокупно заплењено злато на основу Уговора о миру 1947. године.
Злато које су пучисти од 27. марта 1941. године донели у Енглеску морали су да депонују у Енглеској банци. Од тога злата исплаћиване су плате министрима и службеницима у њиховим владама у Лондону, као и месечне принадлежности краљици Марији, краљу Петру II и његовој браћи краљевићима Томиславу и Андреју, све до 1952. године. Пучистичке владе (укупно шест – почев од генерала Душана Симовића до Ивана Шубашића) имале су на располагању депозит Народне банке Краљевине Југославије у банци Федералних резерви у Њујорку у износу од 24.587.814,08 долара. На том рачуну после рата остало је неутрошено свега 662.757,13 долара. Они су у емиграцији – Енглеској и Америци, како је процењено, потрошили преко 20 милиона ондашњих долара.
Према неким историјским подацима, Југославији је после Другог светског рата враћено највише злата у односу на све друге земље у Европи. Италија је вратила 8.393 килограма, од Немачке је добијено 2.172,87 килограма, тако да је Народна банка Југославије реституисала 10.526,87 килограма монетарног злата. Ако се изузме злато у Лондонској банци, око 11.000 килограма, као и оно које је НБЈ продала за девизе, око 20.000 килограма (за индустријализацију и електрификацију земље), Југославија је код Федералних резерви у Њујорку имала 41.666 килограма чистог злата. Али после ослобођења, из Њујорка није враћено сво злато.
Наплата бомбардовања
После дугогодишњих истраживања Репарационе комисије после Другог светског рата, утврђено је да су у власништву ФНР Југославије остала 49.033 килограма од предратних 84.574 килограма монетарног злата. Из ове разлике у количини злата, од 35.541 килограма државног монетарног злата, после пучиста, највише су узели Американци. Иако је комунистичка Југославија постигла споразуме са многим земљама о обештећењу за национализовану имовину њихових држављана у Југославији, отплатом у вишегодишњим ратама, САД су захтевале да се плати њихова енормна процена национализоване имовине Американаца, која је вишеструко прелазила процену југословенских власти.
Наиме, власт у Вашингтону је проценила да је конфискована имовина њихових грађана у Југославији вредна 17 милиона долара. Иначе, стварна вредност ове одузете имовине после Другог светског рата износила је између три и пет милиона долара. Американци су захтевали да ФНРЈ то исплати од злата које је чувано у њиховим Федералним резервама. После овог захтева Вашингтона, југословенске власти сачиниле су приговор (који је припремио правни стручњак професор Милан Бартош), где је речено да је реч о „депозиту у нужди” и да он не сме да се дира. Међутим, овај приговор је одбијен и Американци су из југословенског депозита од 41.666 килограма монетарног злата узели 15.649,22 килограма.
САД нису тада наплатили у злату само имовину коју су комунистичке власти конфисковале америчким грађанима 1948, већ и све оно што су током рата, нарочито последњих годину- две, слали као помоћ (оружје, униформе, храна, возила, авиони и др.) партизанима и Југословенској војсци у отаџбини. Наводе се и подаци да су Американци после Другог светског рата чак успели да наплате сваки литар горива за своје летеће тврђаве и све бомбе које су пред крај рата 1944. године бацили на српске и друге градове у Југославији, када је било више хиљада, углавном, цивилних жртава.
Према истраживањима историчара и публицисте Милоша Тимотијевића, злато које је налазило у трезорима Федералних резерви САД, а сматрано државном југословенском имовином враћено је Југославији 1948. године. Тада су југословенске власти потписале два споразума са САД. Према првом споразуму, део злата у вредности од 17 милиона долара искоришћен је за одштету америчким држављанима којима је у Југославији одузета имовина. Према одредбама другог споразума, САД су деблокирале југословенско злато у вредности од 47 милиона долара, али су по нагодби задржале 17 милиона долара у злату, што је тада износило око 15 тона злата. Данас би то злато вредело око 965 милиона долара (унца злата у јануару 2021. износила је око 1.900 долара).
Ако је проблем злата Краљевине Југославије решен 1948. године и није се постављало питање да ли у америчким трезорима има личног злата српске краљевске породице, наводне лобистичке активности престолонаследника Александра делују изненађујуће. И док се породица Карађорђевић не оглашава, један члан Крунског савет (Драгомир Ацовић), према наводима неких писаних медија, недавно је рекао да „први пут чује за тако нешто… и да би знао да је један такав процес у току”.
Проблем је што се не зна колико је тачно било личног злата породице Карађорђевић. Познато је да су Карађорђевићи имали сопствено злато у приватном власништву које није припадало држави. После рата југословенске власти правиле су процену имовине краља Петра II, али у њиховим извештајима не помиње се приватно злато Карађорђевића у САД. Касније, према једном истраживању које су власти урадиле 1953. године, поред остале имовине краља Петра II помиње се само његово поседовање 200 килограма злата у швајцарским банкама.
Чињенице и пропаганда
Најпознатији власници концесионих права на бројне руднике били су чланови династије Карађорђевића. Наводи се да су Карађорђевићи лично имали у власништву два најпродуктивнија рудника злата, који су производили значајне количине злата – Бор и Мајданпек. Међутим, увидом у списак за повраћај њихове имовине, нису наведена ова два рудника злата. Али постоји захтев Карађорђевића за повраћај фабрике за прераду златне руде у Глоговици, лабораторије за прераду злата Нересница, лагера за испирање злата у реци Пек, као и рудника Бродица и Железник за ваљање златне руде, у општини Неготин. Према тумачењу Агенције за реституцију, они неће имати право на обештећење када су у питању рудници, јер су рудна богатства државна својина.
Треба поменути и да је некада постојао један од најбогатијих рудника злата у источној Србији – Света Барбара (Благојев камен). Отворен 1904. године некада је био власништво краља Александра Првог Карађорђевића све до његове смрти 1934. године, а потом постаје деоничарско друштво. Нешто касније добија нови назив Акционарско деоничарско друштво из Париза. Њиме су газдовали Французи све до 1953. године када је због нерентабилне производње затворен.
Иако су оптуживани да су однели злато, да су све стекли на народној грбачи, да су паразити којима ништа не треба вратити од одузете имовине, чињеница је да Карађорђевићи нису „побегли са народним парама”. Такве оцене су неосноване и заснивају се на пропаганди, коју су више деценија лансирале комунистичке власти против својих непријатеља. Познато је да је краљ Петар II из Никшића одлетео само са личним пртљагом, а кнез Павле са породицом, 27. марта 1941. године, такође само са личним пртљагом, укрцан је у воз који га је одвезао у Грчку.
Ако би америчка лобистичка кућа (ако се уопште води поступак о злату) убедила америчке власти да злато које постоји у Федералним резервама треба да се деблокира, поставља се питање да ли би Карађорђевићи могли да докажу да је то злато њихово власништво, а не Краљевине Југославије.
Зато би америчке власти и породица Карађорђевић требало да изађу у јавност и кажу о чему се ради, како би се отклонила дилема да ли постоји злато као лична имовина династије или је реч о државном благу. Заправо колико злата потражује данас Александар Карађорђевић можда ће се сазнати када и ако амерички државни органи одлуче да објаве одлуку о захтеву српског престолонаследника.
Уколико би америчке власти евентуално деблокирале око 15 тона монетарног злата Краљевине Југославије, које држе у својим трезорима, оно не би припало Србији, како то неки сматрају, већ наследници Краљевине, а то је Југославија настала 1945. године. Пошто Југославија више не постоји, следећи корак би био подела тог злата на државе наследнице Југославије (СФРЈ), односно бивше југословенске републике. Подела заједничког злата би се онда, вероватно, вршила по истом кључу ММФ-а као и после распада СФРЈ 1991. године. Српски део златних резерви би, подељен по том критеријуму, износио око пет тона, које би ушле у састав монетарних резерви Народне банке Србије. После ових операција, Карађорђевићи би морали да доказују да ли у том злату, које би припало Србији, има и онога које је њихово власништво.
Поједини домаћи адвокати сматрају да се мора тачно разјаснити коме припада та имовина (злато), која се налази у САД. Влада Србије требало би да донесе неку одлуку о томе, јер се у реституцији није конкретно појавило ово злато, мада су Карађорђевићи поднели захтев за повраћај бројне друге вредне имовине у Србији и другим бившим југословенским републикама. Међутим, на питање колико је реално да држава врати Карађорђевићима све оно што потражују, адвокати Александра Карађорђевића одговарају да је „учињено све да им се не врати ништа“. Закони су тако скројени да се ништа не врати – нешто је проглашено културним добром, задужбином, а држава је забранила и повраћај предузећа и онога што је продато. Готово је немогуће утврдити вредност оног чиме је некада располагао краљ Петар II.
Тајна сефа 555
Посебну пажњу изазива тзв. депо 555 у Народној банци Србије, познатији као „Титов сеф”, са драгоценостима велике вредности. Све ствари из депоа 555 пописала је некадашња Државна комисија, на основу одлуке Председништва СФРЈ од 30. марта 1982. Попис ствари је извршен 29. априла 1982, две године после Титове смрти, и предат на чување Трезору Народне банке Југославије са ознаком „државна тајна”.
Ову ознаку скинуо је, у фебруару 2013. године тадашњи председник Републике Србије Томислав Николић, на предлог трочлане комисије (коју су чинили саветник председника Републике, један сведок и судски вештак), која је отворила и прегледала сеф. Комисија је тада децидирано навела да покретности из овог сефа не спадају у Титову заоставштину и подржала налаз вештака да је то било власништво Карађорђевића, али ни до данас се не зна комплетан списак сефа. У сефу готово свака ствар носи иницијале или печат краљевске породице Карађорђевић. Отварање сефа извршено је без заинтересованих страна будући да није присуствовао нико од чланова породице Броз, нити њихови адвокати. Они су изразили чуђење да нико од породице или адвоката није позван да присуствује отварању сефа, а ни списак пронађених ствари још нису добили. Убеђени су да су највредније ствари из овога сефа нестале још почетком деведесетих година прошлог века.
У сефу је похрањено 11 платнених врећа са разним драгоценостима. Комисија председника Србије тада је пописала, између осталог, 30 килограма злата у полугама, грумену, опиљцима и праху, као и полуге од сребра и платинасте плочице. За њих је вештак закључио да су вероватно из рудника злата „Глоговица – Нересница”, који је припадао краљу Александру. Пронађено је и више од 2.600 златника и 150 комада накита, неки са ликом краља и краљице. У врећама је нађено и ордење, медаље, плакете, сребрно посуђе, употребни предмети од злата, укључујући круну краљице Марије, нумизматичка збирка… Велики број драгоцености из овог сефа има жиг који указује да су припадале краљевској породици: краљу Александру и краљици Марији, али и кнезу Павлу и кнегињи Олги.
Златне полуге имају знак – слово А, што значи да су вероватно припадале краљу. Поједини накит има ознаку М, па се претпоставља да је припадао краљици. Све оно што је купљено после 1934, односно краљевог убиства у Марсељу, припадало је кнежевском пару, јер је краљица тада живела у Енглеској, а у Белом двору су били кнез Павле и кнегиња Олга.
Првом основном суду у Београду, где Брозови воде оставинску расправу о Титовој имовини, стигао је 2013. године поднесак наследника Карађорђевића, који први пут на овај начин траже да виде шта се налази у чувеном депоу 555 у НБС. Чланови Крунског савета, сматрају да Карађорђевићи не би требало да се мешају у оставинску расправу Брозових, већ да од државе траже да се, пре свега, утврди чије је оно што се налази у депоу 555. Ако је заиста тамо много ствари које су, извесно, припадале династији Карађорђевић, требало би краљевској породици и да се врате.
Оставинска расправа Брозових почела је још 14. децембра 1983. године на захтев Жарка Броза, Титовог сина. Нови моменат десио се 2000. године, када је Уставни суд прогласио неуставним Закон о управљању друштвеном својином које су имовина Јосипа Броза. Отворен је нов процес, у коме треба утврдити шта су Титове личне ствари. Оставинска расправа Брозових траје, са прекидима неколико деценија, а трајаће још дуго, јер се чак не зна ни шта је Титова имовина коју наследници треба да деле. До сефа у Народној банци Србије дошло се случајно, током истраге која је имала за циљ да се утврди тачна имовина Јосипа Броза. Тада се јавила НБС са дописом да код њих постоји неки сеф, у које је нешто депоновало некадашње Председништво СФРЈ.
Садржај сефа 555 Карађорђевићи су тражили и у поступку реституције, а будући да су посебне захтеве поднели наследници краља Петра II, принчева Томислава и Андреја, и кнеза Павла и кнегиње Олге, Агенција за реституцију мораће да рашчисти шта је чије и да ли се може вратити у натури или ће ући у укупан износ обештећења.
Јавности, до сада, није саопштено шта је државна комисија пронашла у врећама из депоа 555. Шта се налази на списку, комисија не може да објави све док Влада Србије не скине ознаку тајности са тог предмета. У сваком случају, у сефу који је отворила и пописала трочлана комисија налазе се, углавном, све ствари са списка. Тек када се судски поступак заврши, јавност ће бити у могућност да види шта се тачно налази у тајанственом сефу.
По садашњем закону, породица Карађорђевић може бити обештећена по правилима која важе за све грађане Србије. Према тумачењу Агенције за реституцију, износ обештећења лимитиран је на само 500.000 евра по старом власнику, који се деле на наследнике, на период од 12 година у форми обвезница.
Дејан Јововић је научни саветник и редовни члан Научног друштва економиста Србије. Ексклузивно за Нови Стандард.
Насловна фотографија: Akos Stiller/Bloomberg
Извор Нови Стандард