Енди је сматрао да од Макормека Ђорђевић може добити неке корисне информације и боље схватити амерички однос према дешавањима у Југославији. До састанка је на крају дошло 21. фебруара 1995. у Вашингтону, у канцеларији амбасадора који је том приликом Ђорђевићу, између осталог, рекао:
„Срби као најјачи и најмногобројнији народ немају мудре вође. Заправо, ниједан народ их нема, што још више погоршава проблем. Ипак, Срби су најважнији фактор. Коначан расплет и карактер исхода углавном ће зависити од њих“.[1]
„Последњи бастион комунизма“
Тим састанком отпочела је њихова живахна преписка и сарадња. Ђорђевић је заправо преко Макормека покушавао да утиче на сенатора Џесија Хелмса (Jesse Helms), који је тада заузимао изузетно важну позицију председавајућег Одбора за спољну политику Сената. Амбасадор Макормек је одлично познавао Хелмса. Био је са њим у коректним односима и достављао му је Ђорђевићева писма о развоју догађаја у Југославији.
Тим писмима Ђорђевић је настојао да укаже на положај Срба, али и да реагује по потреби – тако је писмом од 9. јуна оштро реаговао на један чланак сенатора Хелмса за Волстрит џорнал под насловом „Применити Реганову доктрину на Босну“ који можете прочитати у оквиру његове књиге Царство за слободу: суверена Америка и њена морална мисија (Jesse Helms, Empire for Liberty: A Sovereign America and Her Moral Mission, Jesse Helms Center, 2001) овде.
Хелмс је у том тексту, између осталог, писао да су „босански муслимани борци за слободу у рату за ослобођење“, да је „српски циљ етнички чиста Велика Србија“, да „Срби врше геноцидну агресију према Босни“, „да босанским муслиманима треба послати оружје“ и слично. Ђорђевић је због свих ових навода и произвољних оцена, донетих у складу са струјом коју су следили амерички медији главног тока, изразио своје незадовољство и разочарање поготово што је и он сам „сакупљао новац у Калифорнији за његову прву изборну кампању за Сенат“ и „подржавао његову одлучну борбу против комунизма и других облика тоталитаризма“.[2]
Апеловао је на њега „да користи тачне и проверене чињенице, а не оне које пласирају Њујорк тајмс и Си-Ен-Ен“ које је окарактерисао као „велику лаж“. Међутим, сенатор Хелмс је, како је Ђорђевић тада закључио, постао „изгубљен случај“, и стога је прекинуо комуникацију са њим.
Поред чињенице да је усвојио добро познату антисрпску реторику, један од разлога зашто је Хелмс имао став који је имао јесте и његово одлучно противљење комунизму ког се Милошевићева власт није одрекла:
„Он је био кључна особа у Сенату, имао је огроман утицај у конзервативним политичким и интелектуалним круговима у САД. Не верујем да је био поборник новог светског поретка, међутим са сигурношћу могу рећи да је био убеђени и ратоборни антикомуниста. Врло је вероватно да је понашање Милошевићеве власти, која није одлучно прекинула са комунизмом и титоизмом, имало великог утицаја на сенатора и јавно мњење у Америци, да су Срби, и Милошевић лично, ‘последњи бастион комунизма у Европи’“.[3]
Распиривање ватре
Иако су Срби на бојишту практично били виђени као победници, они то преимућство нису умели да искористе на терену политике, у доброј мери захваљујући притисцима великих сила. Након што је првобитно одбијен мировни план Контакт групе, Караџић је почетком 1995. изјавио да прихвата да преговара под условом да се у ходу нађе решење за Сарајево и притом дао изјаву за Асошиејтед прес 11. јануара: „Уколико се не постигне прихватљив и праведан договор, Срби неће уступити ниједан део територије“. Поред тога тражено је да се коридор око Брчког прошири, као и да Република Српска има излаз на море.[4]
Лако је бити „генерал после битке“ и са ове временске дистанце доносити оцене о ондашњој ситуацији и приликама. Лако је после толико година и са свешћу о свим потоњим последицама тврдити шта је требало да се прихвати или одбије кад је у питању овај или онај план. Али тешко је отети се утиску да је све што имамо данас, па чак и више, Србима било понуђено и пре Дејтона. Караџић је након скоро годину дана од посете Ђорђевића и делегације КСУ Палама тражио оно што је тада глатко и без превеликог размишљања одбио…
Инсистирање наше стране да ће, како наводи Ројтерс од 29. марта, „употребити силу да исцрта мапу Босне уколико се политичке нагодбе за окончање рата убрзо не заврше“, дочеканo је, колоквијално речено, „к’о кец на десет“ у Сједињеним Државама код ратних хушкача и заговорника НАТО интервенције попут сенатора Боба Дола (Bob Dole).[5] Овакве изјаве само су распиривале већ разбукталу ватру:
„На почетку јануара, сенатори Џозеф Либерман (Jospeh I. Lieberman) и Дол предлажу у Сенату ‘Акт самоодбране 1995’, такозвани ‘C21’, у којем се тражи да Сједињене Државе 1. маја 1995. укину ембарго на испоруку оружја Босни и Херцеговини. ЦИА (априла 1995.) објављује извештај којим се ‘документује да су 90 одсто ратних злочина и етничког чишћења у БиХ извршиле снаге босанских Срба’“.[6]
Након ових изјава „било је потпуно јасно да је медијски рат у међународној јавности фактички већ изгубљен“:
„Јавна претња Караџића и Срба да ће окончати рат на бојном пољу под условима које они одреде биле су потпуно нереалне. Опасност од таквог гледања на ствари стално смо истицали, међутим ни у Београду, ни на Палама нису били вољни да прихвате наше сугестије. Комуникација између нас и матице била је једнострана: наше обраћање углавном је остајало без одговора“.[7]
А невоље су тек следиле…
Борба за истину
У Представничком дому, пред Комисијом за безбедност и сарадњу у Европи, познатом и као Америчка хелсиншка комисија, муслиманско-хрватски лобисти успели су да прогурају јавну расправу са темом „Геноцид у Босни и Херцеговини“(записник са те расправе видети овде и овде), која се одржала 4. априла 1995. Џон Делић (John C. Delic), тадашњи председник КСУ, одмах је послао оштро писмо председавајућем те комисије, посланику Кристоферу Смиту (Christopher H. Smith), и копредседавајућем, сенатору из Њујорка Алфонсу д’Амату (Alfonse D’Amato) због очигледно монтиране расправе на којој ће да се оцрне Срби.[8] Ђорђевић је такође Смиту послао писмо и у њему истакао да је ово сведочење „пародија и превара и још један доказ о извртању чињеница о грађанском рату у бившој Југославији“.[9]
Иначе, поменути посланик Кристофер Смит се и данас налази у Представничком дому. Давне 1981. године први пут је изабран као посланик Дома из четвртог округа у Њу Џерсију и на тој позицији остаје и након недавно одржаних избора у Сједињеним Државама. Поред поменуте расправе, Смит ће српском народу остати у лошем сећању и по још једној ствари. Наиме, уочи двадесетогодишњице злочина у Сребреници 1995. године Представнички дом је 10. јула 2015. године једногласно усвојио резолуцију којом се тај злочин дефинише као „злочин геноцида“. Аутор и спонзор те резолуције био је нико други до поменути посланик из редова републиканаца Кристофер Смит.[10]
Ђорђевић је такође поново лично писао Клинтону желећи да изнесе истину о дешавањима у бившој Југославији и то писмо је, посредством Ендијеве агенције, однето директно у Белу кућу. За разлику од српског председника у матици, који никада није одговарао на многобројна писма Срба у расејању, амерички председник је то поново учинио.
Иако је његов одговор био куртоазне природе (истакао је „да ради на решавању проблема који су проузроковали конфликт, да је постизање мира и стабилности један од приоритета његове владе и да ће помоћи да се исправи несрећа коју је овај конфликт нанео Балкану и Европи“)[11], он врло илустративно говори о дијаметрално супротним понашањима двојице државника: једног, који би требало да заступа све Србе широм света и буде ажуран и одговоран у односу са исељеницима, и другог који је, историја је то показала, био осведочени непријатељ Срба. Овај други је, за разлику од овог првог, показао више разумевања (ма колико оно лажно било) према напорима наших људи у та тмурна времена, колико год то парадоксално, невероватно и разочаравајуће звучало са ове временске дистанце.
Још један значајан догађај збио се почетком маја 1995. када се поново јавио бивши амерички председник Џими Картер који је „отворено критиковао Контакт групу што не уважава мировне напоре Срба и што захтева од српског руководства да прихвати њихов мировни план као предуслов за директне преговоре.“[12] Међутим, Картеров апел је у круговима доносилаца одлука био игнорисан будући да су одлуке о завршетку рата већ биле донете.
Фронтално агитовање
Писати и слати писма, борити се, говорити, деловати за српску ствар након свих ових догађаја било је све само не лако. Била је то несумњиво патриотска борба, искрена и пуна љубави према својој земљи и свом народу. Како се крај ратних дешавања ближио крају и како је требало да се изврши коначно дељење карата, српска дијаспора у Америци, предвођена Конгресом српског уједињења, решила је да уложи своје последње напоре како би се, ако ништа друго макар чуо глас обесправљеног српског народа, унапред осуђеног на пропаст.
Због тога је стратегија била да се агитује у три најутицајнија америчка листа – Њујорк тајмсу, Вашингтон посту и Вашингтон тајмсу . Разлог је био једноставан – једино тако би Срби успели да покрију оне најутицајније делове америчког друштва: пословну, академску и политичку елиту (Њујорк тајмс), демократе и читаоце лево од центра (Вашингтон пост) и републиканце и читаоце десно од центра (Вашингтон тајмс). О томе колико су ови листови (посебно прва два) утицали на креирање јавног мњења тада (па и сада), излишно је говорити.
Да је постојала иоле смислена и координисана заједничка стратегија матице и дијаспоре то лобирање било би знатно успешније и ефикасније. Међутим, како то није било могуће због мноштва разлога које смо већ навели све се свело на то да дијаспора издваја свој новац из џепа. Цене огласа су се, у зависности од величине, странице и дана у недељи, кретале у распону од 15 до 70 хиљада долара . Махом су то била отворена писма председнику Клинтону штампана на трећини или половини странице.[13]
Тако се први оглас те 1995. године појавио у Вашингтон посту под насловом „Америка у рату – зашто?“, где су наведени разлози због којих Америка не би требало да улази у рат у Босни. Затим су уследила два огласа у Вашингтон тајмсу од којих је први изазвао велику пажњу америчке јавности.
Наиме, 8. септембра, на целој једној страници поменутог листа изашао је текст под називом „Клинтонов рат – америчка срамота“ у ком је, између осталог, истакнуто да Клинтон „чини ратни злочин, крши устав и вређа морал тиме што бомбардује Србе хришћане у Босни“ (повод је била друга по реду трагедија на пијаци Маркале и експлозија бомбе од 28. августа 1995. за шта су неосновано одмах окривљени Срби, а након чега је кренуло масовно бомбардовање српских положаја у БиХ).[14]
То писмо је потом 13. септембра раздељено свим члановима оба дома америчког Конгреса заједно са одличним чланком „Bomb, kill, bomb“ Абрахама Розентала (Abraham M. Rosenthal)[15] који се појавио (видети овде) у истом броју Њујорк тајмса кад и оглас КСУ (8. септембра). Колико је поменути чланак против Клинтона „погодио у мету“ довољно говори чињеница да је Ђорђевић убрзо добио анонимну телефонску поруку да ће му каријера бити угрожена, уколико настави да критикује председника и владу.[16]
Штавише, поменуто бомбардовање Срба било је повод за масовне демонстрације америчких Срба пред Белом кућом у Вашингтону, у Фениксу, Лос Анђелесу, Чикагу… Истовремено, 11. септембра те исте 1995. у утицајном Вашингтон посту појављује се чланак Хенрија Кисинџера под насловом „Bosnia: Only just beginning“(видети овде) у коме он позитивно оцењује идеју о подели Босне између три верске и етничке групе и где на крају предлаже решење:
„Једини одговорни исход је да се Босна дефинише као држава муслиманске заједнице и да јој се великодушно понуде границе, а да се другим заједницама дâ право на самоопредељење.“[17]
КСУ је, иако свестан да су најважније одлуке о БиХ већ донете у највишим америчким спољнополитичким круговима, направио на стотине копија чланка и послао их на многе адресе, наглашавајући управо ставове Кисинџера.
Други оглас у Вашингтон тајмсу, под насловом „Американци у босанској мочвари – извештај о манипулацијама“, уследио је 25. октобра где је указивано на режиране случајеве против Срба, попут две трагедије на пијаци Маркале 1994. и 1995. године.
Нисмо били сами
Поред ових лобистичких иницијатива, КСУ је предано радио и на другим пољима, па је тако, на њихову иницијативу, основано тело звучног назива – Византијски савез Америке (Byzantine Alliance of America) који је водила успешна и поносита Српкиња, хуманитарка, црквена добротворка и жена од угледа у америчком пословном и финансијском свету Деса Томашевић Вејкман (Desa Tomasevic Wakeman). Савез, који су основале четири водеће православне организације у Америци: Јерменска алијанса, Уједињено хеленско-америчко друштво Северне Калифорније, Америчко-руски конгрес и наш КСУ, такође је био активан и слао писма члановима Конгреса залажући се за заштиту и разумевање положаја Срба.[18]
Ако томе придодамо и већ поменуто Друштво српско-јеврејског пријатељства које је активно бранило Србе и лобирало у нашу корист онда ћемо видети да су Срби, без обзира на можда наизглед минорну улогу ових организација, имали одређену подршку у САД и то се без икакве сумње приметило и у Вашингтону.
Наравно, проблем новца (па самим тим и њиховог функционисања) био је хроничан и можемо само да се питамо каква би њихова улога била да је све ово матица систематски подупирала и подржавала. Да је било слуха, стратешког размишљања, памети и разума, сигурно је да би утицај просрпских јеврејских кругова у САД био макар мало јачи, гласнији и утицајнији. То су теме за размишљање за неке нове генерације које долазе, а које би желеле да пробају да исправе овакве грубе грешке своје земље.
Да ствар буде још занимљивија, Срби су имали подршку и унутар америчких кругова[19] и појединаца који нису заборавили ни своје порекло, али ни заједничке српско-америчке светле тренутке током Другог светског рата. Поменућемо овом приликом једно значајно име које је стало у одбрану Срба, и још једну значајну прилику за ефикасније лобирање коју смо због свог немара и својих идеолошких заблуда пропустили да искористимо.
Пуковник америчке морнарице у пензији Мичел Пејџ (Mitchell Paige, срп. Михајло Пејић) прославио се у чувеној бици за Гвадалканал 1942. године у Другом светском рату, за шта је одликован највишим америчким војним одликовањем – Медаљом части (Medal of Honor). Он је рођен у Америци од српских родитеља пореклом из Крајине и био је, што је веома занимљиво, велики пријатељ са оцем Мирослава Ђорђевића – Драгославом Ђорђевићем.
Не заборављајући своје српске корене, а истовремено желећи да својим утицајем, као један од великих америчких хероја (о његовим подвизима прочитајте овде) из Другог светског рата, помогне Србима, пуковник Пејџ је 11. јуна 1995. написао писмо адмиралу Џејмсу Нансу (James Nance), шефу особља Одбора за спољне послове Сената, који је био десна рука већ спомињаног сенатора Хелмса, председавајућег тог Одбора познатог по његовој антисрпској реторици. Због значаја тог писма пренећемо овде неке његове делове:
„Наша велика нација починила је страховиту неправду према народу који се борио са нама у два светска рата, који је спасао више од пет стотина америчких пилота и претрпео огромне губитке. Њиховог вођу председник Труман одликовао је Легијом за заслуге, највећим одликовањем које се додељује странцима. Да, ја пишем о Србима и Србији. […] Сенатора Хелмса ценим као часног човека и патриоту. Његово писмо упућено мом пријатељу Драгославу Ђорђевићу (послато 25. маја у којем је тврдио да су Срби одговорни за спровођење највећег етничког чишћења у овом веку после геноцида над Јеврејима у Другом светском рату) уистину ме депримира, јер наставља серију нетачних информација о грађанском и верском рату у бившој Југославији. […] На сенатору Хелмсу, као председнику Одбора за спољне послове Сената, сада лежи огромна одговорност, која се не тиче само Устава, већ и морала. […] Он мора да сазна истину о Србима и Балкану – за своје добро, за наше добро, за добро Америке“.[20]
Пејџ је у свом писму врло добро указао на оно на шта наша матица због идеолошких препрека није могла да се ослони, а то су пријатељство и сарадња наша два народа током Другог светског рата. Јасно је и због чега – то смо поменули у првом делу овог чланка, али треба истаћи опет – Милошевић се налазио на потпуно другој идеолошкој страни од оне која је током поменутих ратних збивања директно сарађивала са Американцима и које је вечно задужила херојским спашавањем и евакуацијом њихових пилота са своје територије.
Наравно, говоримо о равногорцима Драгољуба Михаиловића и операцији „Ваздушни мост“ или „Халијард“ (о чему сам већ писао овде) из 1944. која је постала симбол пријатељских односа Србије и Сједињених Држава. Реч је о највећем спашавању америчких живота иза непријатељских линија у америчкој историји, које се данас, сваке године, редовно обележава на највишем државном нивоу на Галовића пољу у Прањанима, а које се амерички ветерани (видети овде) и војни кругови (видети овде) с поносом присећају.
Иако нам је идеологија новог светског поретка наменила улогу, односно улогу жртве великог геополитичког похода на исток, питање је какав би исход био да смо пре почетка југословенске кризе више потенцирали на „Халијарду“, да смо разумели и више улагали у само лобирање у „срцу система“ (Конгресу, Стејт департменту, медијима главног тока) и да су, на крају крајева, дијаспора и матица само – нормално комуницирали. Дакле, питање је да ли бисмо прошли како смо прошли да смо државу ставили изнад партије и идеологије, а не обрнуто.
Било како било, КСУ је наставио са својом кампањом, па је тако Ђорђевић константно слао писма сенаторима, попут Фила Грама (Phil Gramm), и посланицима, попут Ричарда Армија (Richard Armey), који је био тадашњи вођа посланичке већине у Представничком дому, у којима их је молио да не подржавају раније поменутог ратнохушкачког сенатора и једног од познатијих америчких „јастребова“ Боба Дола, који је спроводио непрекидну антисрпску кампању и позивао на бомбардовање Срба у БиХ.[21]
Како би појачала лобирање, делегација КСУ је, посредством агенције „Манатос и Манатос“ отишла у дводневну посету Конгресу где им је намера била да професори Жарко Билбија и Роналд Хачет (Ronald Hatchet), директор Међународних студија на Универзитету Свети Томас у Тексасу, објасне политичку ситуацију у БиХ најзначајнијим политичарима у Конгресу, а поготово онима у одборима за спољну политику у оба дома.
Охрабрени успешним пријемом у Конгресу, Срби су желели да упуте писмо тадашњем америчком државном секретару Ворену Кристоферу (Warren Christopher) и ангажују један број послника да лобирају за постизање мира у Босни. Енди Манатос је разговарао са Лијем Хамилтоном, а Ђорђевић са посланицима Билом Бејкером (William [Bill] Baker)[22] и Деном Бартоном да буду иницијатори те акције са чиме су се они сложили. Колики је углед Мирослава Ђорђевића и његовог КСУ био у Конгресу довољно говори чињеница да је поменуто писмо прихватило и потписало 146 посланика Представничког дома, након чега је оно, 4. августа 1995. године, уручено државном секретару. У њему је позвано на „успостављање непосредних мировних преговора међу зараћеним странама и апеловано на избегавање уплитања америчке војске на Балкану“.[23]
И сада замислите тих 146 посланика које смо у том хаотичном тренутку успели да придобијемо и то без подршке државе; без систематског лобирања, након вишегодишње медијске антисрпске пропаганде и опште сатанизације којој смо били изложени, и само на основу личног угледа наших људи у Сједињеним Државама. И замислите да је макар једна од побројаних ствари била другачија и да је ишла нама у корист. Јер, само писмо било је доказ да Срби ипак нису били сами и без савезника у Конгресу, али наша је несрећа што нисмо као држава прстом мрднули да овај број – а самим тим и наш утицај у Конгресу – повећамо и тако побољшамо сопствени положај у најмоћнијој држави света.
Подвиг Српкиња
На овом месту ћемо поменути још једну важну иницијативу коју су током 1995. осмислиле и успешно спровеле три Српкиње, три чланице КСУ из Сан Франциска, захваљујући којима су спасени многи животи, исправљена велика неправда и скренута пажња на бројна страдања српског народа која су остала скрајнута и у сенци. Следећи догађај веома је важан јер показује на једном месту истину, хуманост и патриотизам – све чему је наша дијаспора током тешких времена тежила и све оно што ју је свих тих година красило.
Наиме, Мирјана Самарџија, Деса Томашевић Вејкман и Мирјана Мишић су се удружиле како би подстакле америчку јавност да увиди да су и Срби били жртве у рату у Југославији. Оне су основале Америчко-српско удружење жена (АСУЗ) са циљем да успоставе дијалог са Међународним трибуналом за ратне злочине у Хагу и да тако покушају да се изборе за затварање логора у БиХ у којима су држани и малтретирани Срби.[24]
Све је кренуло тако што је главни тужилац новооснованог Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу Ричард Голдстон (Richard Goldstone) фебруара 1995. био гост и главни говорник на једном скупу Савета за спољне послове у Сан Франциску. У једном повољном тренутку, њих три су му пришле и обавестиле га о тешкој ситуацији у логору „Силос“ у насељу Тарчин (општина Хаџићи, близу Сарајева), у којем су припадници Армије БиХ држали и мучили српске цивиле. Голдстон о томе, наводно, није знао ништа и предложио им је да га детаљније писмено о томе обавесте.
Након тог састанка и разговора, настало је поменуто удружење, формално ван КСУ, како би се бавило само овим проблемом. Самарџија, Томашевић Вејкман и Мишићева саставиле су извештај, послале га Голдстону, док су копије уручене посланицима у Конгресу, као и надлежним службама у Стејт департменту.
Затим је Ђорђевићев пријатељ, поменути посланик Вилијам Бил Бејкер, преузео на себе обавезу да ступи у везу са такође помињаним послаником Кристофером Смитом, председавајућим Хелсиншке комисије, а овај је 6. јула звао амбасаду БиХ у Вашингтону у вези са логором у Тарчину. Ђорђевић је такође извештај предао Дену Бартону који га је са пропратним писмом проследио Стејт департменту, а затим и државном секретару Ворену Кристоферу и то у два наврата – 7. јула, па поново 4. августа. Затим је затражио од Стејт департмента да ради на томе да се Срби ослободе. Када је одговор стигао, у њему је нетачно писало да је Тарчин „само затвор за криминалце“.[25]
У међувремену, сви ти напори дали су резултат – трибунал је ступио у контакт са АСУЗ и замолио их за сарадњу. Стручњаци из Хага су затим дошли у САД како би узели изјаве сведока који су током рата били у логору, а који су касније као избеглице ушли у Сједињене Државе. АСУЗ је затим – што није био нимало лак процес због безбедносних разлога – пронашао и идентификовао бивше логораше и одредио четири локације на којима ће се тим трибунала срести с њима. Колико је ово била добра и корисна иницијатива показује и чињеница да је Голдстон, током истраге, дознао не само за Тарчин, већ и то да су логоре „Челебићи“ и „Мусала“ у Коњицу водили војници под командом виших ешалона Армије БиХ.
Истражитељи трибунала су, након што су претходно два пута били одбијени од стране Сарајева, и услед непрекидних притисака, успели да издејствују да жене из удружења посете логор у Тарчину, сретну се и разговарају са заробљеницима. Од тог часа, оне су непрестано апеловале да се логор затвори и људи пусте на слободу, али је он остао да ради чак и након Дејтонског споразума. Међутим, ове храбре Српкиње нису одустајале, већ су прешле на нови план.
Удружење је преко рођаке Десе Томашевић Вејкман, Тине Томашевић, која је радила у канцеларији демократског посланика из Калифорније Рона Деламса (Ron Dellums), Афроамериканца и човека који је чак 14 пута биран у Представнички дом Конгреса, успело да упозна америчке званичнике са случајем логора у Тарчину. Након што су се састале са њим и објасниле му саму проблематику, Деламс је био заинтересован да нам помогне и стога је, обратите пажњу, лично написао писмо председнику Клинтону, кога је познавао. У писму је, између осталог, навео:
„Ми не смемо користити двоструке стандарде у потрази за правдом“ и „Сједињене Америчке Државе морају да инсистирају да се логор у Тарчину затвори“.[26]
„Пошто није добио одговор од Клинтона, Деламс је копију писма председнику циркуларно послао свим члановима Конгреса. Под све већим притиском Конгреса, Бил Клинтон је интервенисао код Изетбеговића који је истрајавао у намери да се логор за српске цивиле не затвара. Клинтон је одбацио његове разлоге за одржавање тог и других логора и захтевао да се сви затвореници ослободе. Тако је логор у Тарчину напокон затворен 27. јануара 1996. и сви логораши пуштени су на слободу“.[27]
Такође, један од затвореника из Тарчина био је избеглица у Сан Франциску и наше жене су га одвеле код посланика Деламса како би се упознали и како би му се овај лично захвалио због слободе. Био је то емотиван сусрет на коме је и сам посланик Деламс, ганут његовом судбином, заплакао.[28]
То је, укратко, била прича о Тарчину. Доскора неприметна и непозната и ужој и широј јавности ове земље. Али не више. Јер овакав успех, један од највећих који су наши исељеници успели да остваре, заслужује да се о њему пише и говори са великим пијететом и пре свега с поштовањем према нашим храбрим женама којима није било тешко да читаву причу покрену. Ово је још један пример колико смо могли и какве су биле наше могућности, али и још једна тема за размишљање шта смо све тек могли да учинимо да је матица желела да сарађује са својим кћерима и синовима у расејању.
Елем, значај овог постигнућа, како истиче Ђорђевић, био је вишеструк:
„Показао је (а) да су и Срби такође били жртве а не само агресори и убице, како их је америчка и западна пропаганда представила свету; (б) да је светска јавност била изманипулисана; (в) да српски челници у Србији и БиХ уопште нису схватили значај пропаганде и демонизације Срба и (г) да је одбијање матице да сарађује са дијаспором нанело огромну штету Србији и Србима“.[29]
Врло кратко, врло прецизно и потпуно јасно речено.
Лобирање око Дејтона
Ако је ситуација по Србе до 1995. била изузетно неповољна, готово безизлазна, шта онда рећи након Сребренице и „Олује“, етничког чишћења Срба из Крајине и доласка непријатељских војника у непосредно окружење Бањалуке? Било је јасно да ће након свих ових дешавања коначно морати да дође до мира и да супротстављене стране силом морају бити доведене за преговарачки сто. Тако је, као што је познато, и било. О Дејтону је било доста радова, пуно се писало и пише се и даље, а како нам нека најновија дешавања поводом 25. годишњице његовог доношења показују, тек предстоје офанзиве да се његови темељи, а са њима и сама Република Српска, уруше и тако дефинише нека нова, грађанска Босна и Херцеговина. Њиме се нећемо превише бавити на овом месту.
Хајде да видимо како су текли последњи, и у правом смислу те речи донкихотовски напори српске дијаспоре да се постигне решење прихватљиво за све, али и да се још једном осврнемо на крај марта 1994. и одбијени „Дејтон 1“, ако се тако може рећи.
„Средином октобра, пред почетак мировне конференције у Дејтону, Одбор КСУ у Сан Дијегу у јужној Калифорнији, организовао је састанак са Њутом Гингричем (Newt Gingrich)[30], председавајућим Доњег дома Конгреса, током његове посете граду“. У том разговору са њим, Срби су тражили да „Конгрес заузме став који би, на неки начин, спутао владу и Холбрука да раде без икаквих смерница и ограничења“.[31]
Негде у том периоду (25. октобра), објављен је већ споменути оглас у Вашингтон тајмсу, да би, два дана пред почетак мировних преговора у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон код Дејтона (30. октобра), Представнички дом усвојио једну важну резолуцију према којој преговарачи у Охају „не треба да рачунају на то да ће копнене снаге САД подржати било какав споразум о крају грађанског рата у Босни и Херцеговини“.[32] Такође, у резолуцији стоји и „да оружане снаге Сједињених Држава не би требало да буду распоређене на терену на територији Републике Босне и Херцеговине ради спровођења мировног споразума све док Конгрес не одобри такво распоређивање“ (видети овде).
Вашингтон пост је тог истог дана писао да „Представнички дом овом резолуцијом ограничава улогу САД на Балкану“ и „да се њој противи Ричард Холбрук сматрајући је штетном за Сједињене Државе“.[33] Како наглашава Ђорђевић:
„Гингрич је овог пута испунио наша очекивања. Тим ставом Конгрес је индиректно, али јасно дао на знање влади да мировни споразум треба да буде тако склопљен да се не намећу услови који би приморали америчку војску да их спроводи силом“.[34]
Поменути оглас из Вашингтон тајмса је, путем агенције „Манатос и Манатос“, прослеђен најважнијим члановима Конгреса уз молбу да се заступа став да „у случају да Америка пошаље своје војнике у БиХ, њихова улога и дужности морају тачно да се утврде и ограниче“. Тако је КСУ, помоћу 6о чланова Конгреса који су нам били наклоњени (а колико их је данас?), покушао да изврши последњи притисак на владу да се, у случају да дође до ангажовања америчких трупа у БиХ, успоставе правила понашања.
Када је усвојен Дејтонски споразум којим је окончан крвави рат у бившој Југославији, и када је обелодањено шта је која страна добила, професор Жарко Билбија, Мома Тасић и Мирослав Ђорђевић су се подсетили оног Вершбоуовог предлога из марта 1994. и упоредили га са оним што је решено у том тренутку:
„Што се тиче територије, однос је остао 51 проценат за Муслимане и Хрвате и 49 процената за Србе. Значајни губици били су, како смо могли да установимо у том тренутку, следећи: Сарајево је било изгубљено, изузетно важно питање стратешког коридора између Републике Српске и Србије, Брчко је остало нерешено, Горажде је припало Муслиманима, са коридором који га је спајао са Сарајевом, Република Српска није добила излаз на море јужно од Дубровника“.[35]
У кратком периоду између 22. новембра (дана након завршетка преговора у Дејтону) и 14. децембра (дана званичног потписивања Дејтонског споразума у Паризу) КСУ[36] је настојао да одржи притисак на владу САД, па је тако писмом од 27. новембра тражено од три сенатора и седам чланова Представничког дома „да поново хитно упуте захтев влади, или непосредно, или доношењем још једне резолуције у Конгресу, да се за војску САД у Босни и Херцеговини, а индиректно и корпус НАТО снага, успоставе обавезујућа правила понашања“.[37]
Предлог је био скоро исти као из октобра, а носио је формалан назив „Кодекс понашања Мисије у Босни и Херцеговини или како спречити губитке САД“. Акцију, коју је у Сенату предводила сенаторка из Тексаса Кеј Бејли Хачисон (Kay Bailey Hutchinson), а у Дому посланик Ден Бартон из Индијане, подржао је и један од ретких гласова разума у САД у то доба и човек са огромним ауторитетом и интегритетом, Ли Хамилтон, лидер демократских (!) посланика у Одбору за спољне послове Представничког дома.[38]
Сама чињеница да је он био део исте странке као и Клинтон већ пуно говори – и о угледу наших људи у Америци, али и нашој несрећи што ова земља није учинила апсолутно ништа да помогне да Ли Хамилтон можда још срдачније заступа наше интересе у САД. Можда би све било знатно другачије…
Уместо закључка
Вероватно је да добар део вас сада, након свега прочитаног у претходна три дела текста, све што може да изговори јесте – штета, велика штета! И вероватно је да сада у себи, када „премотавате филм“ и размишљате о свим тим пропуштеним приликама, изговарате оно наше чувено „шта би било кад би било“. Ех, да! Дежа ви, зар не? Будите искрени и реците колико пута сте то помислили гледајући силне неуспехе наше фудбалске репрезентације и рачунајући хоћемо ли сада, када смо изгубили своју одлучујућу утакмицу, ипак проћи даље, ако други (па и трећи) одиграју за нас и у нашу корист. Као да нам је суђено да с накнадном памећу говоримо о стварима које смо могли раније да постигнемо…
Руку на срце, када погледамо какве смо све прилике пропустили и шта смо све претурили преко главе у тих пет ратних, па затим и ових 25 наредних година – добро и постојимо, и као држава и као народ. И ако сте се макар мало забринули читајући овај текст, добро је! Ако сте били љути, изненађени или шокирани због свега прочитаног, добро је! То је добар знак, јер вам је стало до Србије и свог народа. А овој земљи су као сувој земљи киша потребни баш такви људи.
На протекле догађаје не можемо да утичемо. Можемо да их тумачимо, да их изучавамо, да о њима пишемо анализе, студије, организујемо конференције, дебатујемо, али их не можемо променити. На садашњост, међутим, и те како можемо и морамо. Ова анализа је заправо имала за циљ да направи основу за такву врсту друштвеног дијалога какав, нажалост, данас не постоји у Србији ни о једној теми. Та основа се састоји у учењу на сопственим грешкама, а њих је, као што сте могли да видите, било у изобиљу. И време је да сада, баш сада, када смо се са њима детаљније упознали, пробамо да их разумемо и своје будуће деловање усмеримо тако да их више никада не поновимо.
Јер, Србија је много погрешила и, мирне душе то можемо рећи, дебело се огрешила о свој народ у расејању. Наша земља се, почевши од 1945. године, према Србима широм света – а поготово у Сједињеним Државама – понашала маћехински и тврдоглаво одбијала њену пријатељски пружену руку. Док је тадашња СРЈ сваким новим даном тонула све дубље и дубље, дијаспора се предано борила против антисрпске хистерије, противничких лобија и њихових разноразних штетних политичких иницијатива, писала, молила, путовала, сведочила, све то дебело својим новцем платила, изнова и изнова пружала руку матици, а да никада пријатељски стисак њене руке није осетила.
Дијаспора је писала – матица није одговарала, дијаспора је предлагала – матица није прихватала, и шта год да су амерички Срби покушали, били су игнорисани и верујем да их је то највише погађало. Па чак и кад је било назнака да ће се нешто изменити након Милошевића, и када је било неких састанака и сусрета – све је остало само „ветар и прашина“, док је огорченост расутих Срба само расла. Њима се и даље нико не обраћа, њих и даље нико не пита за мишљење, нити их консултује за било шта. Када дођу овде нико их, осим наше цркве, не дочекује. О њима се ништа, или врло мало зна, и као и даље постоји та неподношљива идеолошка стигма због тога што су били на супротној страни од оне која је, највише захваљујући геополитичкој подели карата, победила у Другом светском рату, и чији потомци и идеолошки наследници и данас обитавају у добром делу и власти и опозиције.
То је врло уочљиво свакоме ко мало детаљније прати нашу политичку сцену, критички анализира ствари, трезвено мисли и резонује својом главом. Другим речима, уколико Србија жели „да стане на ноге“ она мора и симболички и суштински да се, дубоко у себи, одрекне братствојединствено-титоистичко-југословенске догме. Након два неуспела јужнословенска брака, ма колико неки од њих у одређеном историјском тренутку били успешни или утицајни, време је да се окренемо себи, а то значи и запостављеној, заборављеној и одбаченој српској дијаспори, на свим меридијанима. И тај заокрет, који је тихо почео да се помаља међу млађим генерацијама, морамо да убрзамо, јер ће бројним поделама изнутра начетој Србији бити све теже у годинама које следе.
Треба да схватимо да више нисмо СР Србија и да њен грб мора да се што пре уклони изнад улаза у Председништво; да 7. јул није Дан устанка; да 29. новембар није Дан републике; да се онај простор између ВМА и БИА са дрворедом у облику речи „Тито“ додатно пошуми како би се закамуфлирао његов садашњи изглед; да се открију многе историјске истине и отворе бројни архиви; да дијаспори пружимо економске олакшице за инвестиције и престанемо да их „рекетирамо“; да им омогућимо већи број бирачких места приликом избора у матици; да се са уважавањем и поштовањем односимо према својим државним симболима, што значи да престанемо да користимо државну заставу како нам се прохте, већ да застарелу заставу, избачену из употребе крајем 2010. године, избацимо и суштински и користимо само нову и једину званичну коју имамо.
Уосталом, уђите на сајт Владе Србије и погледајте фотографије министара. Иза њихових леђа стоји баш та стара застава. И то је само један у мору примера. То је несхватљиво и недопустиво, и ниједна (озбиљна) држава себи то не сме да допусти. Џаба нам нови празници и споменици, ако најзначајнија политичка институција у земљи не поштује сопствену заставу и уопште не обраћа пажњу на то.
На крају, морамо да прихватимо Србе из расејања као своје, не стигматизујући их ни по једном основу и не претварајући се да су нам драги само онда када путем дознака шаљу милијарде евра у Србију. Ту негативну тенденцију – незахвалност – морамо да искоренимо, јер то никада није красило овај народ. То је најмање што матица може да учини за Србе у расејању, након свега што су они учинили за њу.
Прво и основно, ако је могло да се оснује Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог (?), сасвим је сигурно да је могло да се поново оснује и Министарство за дијаспору. Ако хоћемо да дефинишемо своје националне интересе и боримо се за њих, ако желимо да очувамо јединственост српског бића у читавом свету, ако желимо да спречимо да се нове генерације у дијаспори отуђе и удаље од српског језика и српског идентитета, ако желимо да оживимо наше усахле, а некада респектабилне, културне центре широм света, па, на крају крајева, ако желимо и да пројектујемо своју какву-такву „меку моћ“ и утицај тамо где нам се таква прилика пружа, онда нам је неопходна једна оваква институција. Не можемо се вечито ослањати само на СПЦ и очекивати да она ради посао државе.
Имамо младе, школоване, паметне и успешне људе. Има их прегршт, свуда око нас, али се не виде и не чују! Уверен сам да би велика већина њих оберучке и с пуно елана прихватила да ради у државном, али не и у страначком интересу. Исто тако знам да је ова идеја готово неостварива у нашој земљи, али чврсто верујем да ако постоји воља и то би могло да се уреди. Јер ово је надстраначка ствар, ствар од стратешког и националног значаја. Но, чини се да те воље нема.
То се јасно видело када је некадашње министарство најпре сведено на Канцеларију за сарадњу с дијаспором, па онда на Управу за сарадњу с дијаспором и Србима у региону при Министарству спољних послова која је све донедавно, до именовања француско-српског хуманитарца Арноа Гујона на место в. д. директора, неколико година уназад остајала без свог представника. Скрајнута и заборављена од очију јавности.
Све и да Гујон успе (а у чему му желимо сву срећу) да макар мало оживи и „васкрсне“ Управу и њен рад, ефикасна борба наше земље за наш народ у расејању не може да се адекватно, систематски и стратешки води без засебног и издвојеног министарства, па макар оно било и науштрб једног ресора без портфеља које се у нашем схватању политике доживљава као „страначки постизборни плен“ пар екселанс. На крају крајева, ако мање од седам милиона Срба у Србији има чак 23 министарства (према садашњем сазиву), може ли скоро пет милиона Срба у дијаспори и региону да има макар једно? Имамо ли слуха за тако нешто или ћемо и даље да наставимо са лошом праксом?
На крају, али не и најмање важно, недавно саслушање осведочених албанских лобиста у Одбору за спољну политику Представничког дома Конгреса, јасно је показало какав смо пораз доживели деведесетих, и какви нас притисци око Републике Српске и Косова и Метохије тек очекују када Џозеф Бајден (Joseph Biden) преузме дужност председника Сједињених Америчких Држава. Некада смо и ми имали своје заступнике у оба дома, лобисте који су то били само захваљујући личним познанствима са угледним члановима наше дијаспоре у САД. А данас? Кога имамо данас у Конгресу? (О борби дијаспоре након Дејтона и у новом миленијуму неки други пут).
Неоспорна је чињеница да су неке ствари у вези Срба и Србије већ раније одређене и да ту никаквих значајнијих померања неће бити у догледно време, али да ли то значи да не треба да размишљамо о томе да систематским радом са наредним генерацијама у дијаспори (који мора почети сад и одмах) можемо у будућности остварити неки значајнији успех? Значи ли то да нам лобирање у Стејт департменту и Конгресу више не треба и да је све једном и засвагда решено? Да су тако размишљали Ђорђевић, Тасић, Билбија, Самарџија и други уважени чланови наше дијаспоре деведесетих, катастрофе са којима смо се суочили и њихове последице сасвим сигурно би биле још горе.
Зато ова земља мора да крене да размишља у овом правцу. Нека се изгради још 50 болница, асфалтира на стотине километара ауто-пута (што све треба поздравити!), али ако сада не почнемо стратешки и државотворно да размишљамо, бојим се да нам се не пише добро. То размишљање нужно подразумева укључивање наше дијаспоре у политички и економски живот наше земље.[39]
Куцнуо је задњи час за свесрпски договор. Све будуће националне одлуке (поготово оне у вези са статусом наше јужне покрајине), не можемо и не смемо доносити без наших људи у иностранству и готово читаве једне Србије ван њених граница. Дубоко сам уверен да, ако будемо решени да коначно пружимо ту руку дијаспори, коју никада нисмо пружали до сад, да ће они разумети нашу поруку и жељу да у неизвесну трећу деценију 21. века уђемо заједно, а не одвојено, сложни, а не завађени и подељени.
Ми можемо, а Илија Гарашанин, кнез Михајло Обреновић, Милован Миловановић, Стојан Новаковић и други, показали су нам да умемо да размишљамо стратешки и у националном интересу.
Питање је само јесмо ли коначно спремни на тај одсудан корак?
(КРАЈ)
Радомир Јовановић је један од оснивача Центра за међународну јавну политику и бивши стипендиста (садашњи алумниста) Задужбине (Фондације) „Студеница“. Ексклузивно за Нови Стандард.
________________________________________________________________________________
Упутнице:
[1] Ђорђевић, цит. дело, стр. 360
[2] Ђорђевић, цит. дело, стр. 362
[3] Ђорђевић, цит. дело, стр. 363-364
[4] Ђорђевић, цит. дело, стр. 365
[5] Недавно је, у току ове године, Боб Дол добио чак и своју бисту у Приштини (видети овде), у знак захвалности због заступања косовских Албанаца у Конгресу и залагања за независност јужне српске покрајине. Званичан повод била је тридесетогодишњица посете делегације америчког Сената Приштини коју је водио поменути сенатор.
[6] Ђорђевић, цит. дело, стр. 366.
[7] Ђорђевић, цит. дело, стр. 368-369
[8] Поред самог назива расправе, главни разлог критике тицао се и избора сведока, који су махом сви били велики србофоби. Један од њих био је, у претходном делу чланка већ помињани, новинар Рој Гатмен познат по оној вести о наводним српским „концентрационим логорима“ у БиХ.
[9] Ђорђевић, цит. дело, стр. 374
[11] Ђорђевић, цит. дело, стр. 374
[12] Ђорђевић, цит. дело, стр. 375
[13] Ђорђевић, цит. дело, стр. 377
[14] Ђорђевић, цит. дело, стр. 378
[15] Розентал је био амерички новинар који је био извршни уредник Њујорк тајмса од 1977. до 1988. године, а каснији колумниста истоименог листа (1987-1999).
[16] Ђорђевић, цит. дело, стр. 378
[17] Ђорђевић, цит. дело, стр. 391
[18] Ђорђевић, цит. дело, стр. 379
[19] Поред Пејџа и поменутог Розентала било је и других новинара, интелектуалаца и политичара који су имали објективан однос према Србима. Поменућемо овде, рецимо, Патрика Бјукенена (Patrick Buchanan) и Џона Помфрета (John Pomfret) који је имао неколико занимљивих и важних чланака (видети овде и овде).
[20] Ђорђевић, цит. дело, стр. 381
[21] Ђорђевић, цит. дело, стр. 381-382
[22] Посланик Бејкер је лични пријатељ Мирослава Ђорђевића са којим се зна још од дана када су заједно радили у Младим републиканцима Калифорније (видети више у Ђорђевић, цит. дело, стр. 329-330).
[23] Ђорђевић, цит. дело, стр. 383
[24] Ђорђевић, цит. дело, стр. 393
[25] Ђорђевић, цит. дело, стр. 395
[26] Ђорђевић, цит. дело, стр. 397
[27] Исто
[28] Ово је Мирјана Самарџија навела у свом писму Мирославу Ђорђевићу од 25. априла 2014. године које је он навео у својој књизи.
[29] Ђорђевић, цит. дело, стр. 398
[30] Ђорђевић је за Гингрича тврдио како је и он био жртва пропаганде и како је „следио стадо“ у односу на питање Југославије. Такође је истицао да је „пратио његову каријеру“ и „подржавао га од првог дана када је добио прве изборе“, али да је након свега забринут због његових необјективних ставова (видети више у Ђорђевић, цит. дело, стр. 332-333)
[31] Ђорђевић, цит. дело, стр. 409
[32] Ђорђевић, цит. дело, стр. 410
[33] Исто
[34] Исто
[35] Ђорђевић, цит. дело, стр. 420,
[36] Конгрес српског уједињења, према речима Мирјане Самарџије, „више не постоји“ (видети овде).
[37] Ђорђевић, цит. дело, стр. 421
[38] Ђорђевић, цит. дело, стр. 421-422
[39] Имамо много успешних људи, банкара, професора, научника, врло утицајних личности чији потенцијал можемо да употребимо у борби за наше интересе (видети овде и овде). Тај утицај није занемарљив. Чак су и наши црквени великодостојници врло цењени па је тако епископ источноамерички г. Иринеј читао молитву на отварању Представничког дома Конгреса (видети овде). Све то можемо и морамо много боље да искористимо.
Насловна фотографија: CLIO/Архива КСУ/Нови Стандард
Извор Нови Стандард