Први део текста можете прочитати овде.

Година 1992. почела је једним лепим изненађењем. Наиме, врло познати и утицајни амерички лист Филаделфија инквајрер објавио је, без икаквих измена, велики чланак под насловом „Ко је крив за цепање Југославије“ у коме су Мирослав Ђорђевић и Миле Перишић[1] покушали да необавештеним америчким читаоцима приближе историју Балкана и у кратким цртама објасне главне узроке кризе у Југославији. Тај чланак искористили су као пропагандно штиво и послали га на многе адресе.[2]

Затим је Конгрес српског уједињења на челу са Мирославом Ђорђевићем, осетивши велику опасност која се надвијала над Србијом, на Савиндан (27. јануара) 1992. свим главним представницима српског народа (патријарху Павлу, политичким лидерима у Србији, Црној Гори, Републици Српској и Крајини, престолонаследнику Александру и принцу Томиславу Карађорђевићу, председнику САНУ, председнику Удружења књижевника Србије, председнику Матице Срба и исељеника Србије, председницима политичких странака и читавој српској јавности у отаџбини и расејању) послао писмо од четири странице у коме су Срби из расејања предложили шест конкретних предлога које Србија мора да уважи како би побољшала своју позицију у свету.

У њему је наведено да је „ослобађање од комунистичког наслеђа основни предуслов српског препорода“ и да „српски народ нема бољи тренутак од садашњег да каже своју јасну и одлучну реч, коју ће разумети и послушати његови политичари, примити суседи и поштовати међународна заједница“.[3] На крају писма је чак предложено и организовање свесрпског сабора у Београду где би се коначно утврдило шта Срби желе и за шта треба да се боре.

Резултат свих ових напора био је такав да је на писмо одговорило свега неколико особа (међу њима нико из политичког врха и значајнијих институција), док је уместо свесрпског сабора, као што их је било много пута у нашој историји, уследило стварање треће Југославије (Савезне Републике Југославије, створене 27. априла 1992.) коју је Ђорђевић с правом назвао „Слобославија“ и „трећим гробом Срба у једном веку“. Оваквим поступком матице дијаспора је била у тој мери затечена и депримирана да је 3. маја 1992. издала саопштење за јавност у коме је, између осталог, писало:

„Одлука Србије и Црне Горе да образују нову и крњу Југославију и да очувају замисао југословенства суштински је бесмислена и за српство погибељна“.[4]

Већ из самих ових редова може се видети колики је био степен разочарања Срба у расејању који су још једном наишли на зид ћутања у Србији. Матица је поново показала своје маћехинско лице и игнорисала, са ове тачке гледишта, ништа друго до „вапаје“ наше дијаспоре и једну добру државотворну замисао.

Aли невољама ту није био крај, као ни покушајима дијаспоре да, упркос свему, „поправе ствар“.

Лобистичка офанзива

Како се временом све гласнија антисрпска пропаганда ширила по медијима који представљају званично гласило Вашингтона – попут Вашингтон поста, Њујорк тајмса, Волстрит џорнала, Си-Би-Ес-а (CBS), Пи-Би-Ес-а (PBS) и Си-Ен-Ен-а (CNN) – и како се све више могло чути да су Срби „једини“ или макар „највећи“ кривци за рат у Босни, тако је и КСУ схватио да без добре агенције за односе с јавношћу Срби неће имати шансу да се и њихов глас чује у све немилосрднијем пропагандном рату.

Тада је већ „српски случај“ био поприлично тежак за одбрану и многе агенције напросто нису хтеле ни да размотре опцију да нас заступају и раде у нашу корист. Међутим, након дугих преговора, КСУ је успео да ангажује лобистичку агенцију „Манатос и Манатос“ (Manatos & Manatos – M&M) из Вашингтона коју је држала позната америчка породица грчког порекла Манатос (Мајк и Енди). Етничко порекло породице Манатос вероватно је утицало да стекну симпатије према нама и прихвате да заступају наше интересе у САД. Такође, КСУ је септембра 1992. отворио и Канцеларију за српско-америчке послове у Вашингтону, чији је задатак био да прати радио, телевизију и штампу, те да буде нека врста везе између КСУ и агенције „Манатос и Манатос“.[5]

На њеном челу, као први директор, нашла се Данијела Сремац, овдашњој јавности позната по (неуспелој) кандидатури за председника Србије 2017. (изузетно занимљив чланак о њеном животу и борби за српске интересе у САД објављен у Вашингтон посту 1999. године под насловом „Усамљени бранилац“ можете прочитати овде.). Она је такође оснивач и председник Српског института у Вашингтону (основаног маја 2013.).[6] Међутим, одмах је наступио проблем финансирања будући да је КСУ морао да за услуге агенције издваја 200.000 долара на годишњем нивоу, а за рад Канцеларије 80.000. Према речима Ђорђевића, само пет одсто Срба у дијаспори било je мотивисано да финансијски помогне ово лобирање, па је онда јасно пред каквим се проблемима нашао КСУ, остављен и од матице и од огромне већине незаинтересованих Срба у Америци.

Али и поред свих ових недаћа, борба за одбрану српских интереса није престајала. Напротив, КСУ је решио да утиче на обликовање америчке политике према Србима путем највећих медијских гласила у САД. Тако је одвојио 25.000 долара и објавио оглас на целој страници утицајног и Србима ненаклоњеног Њујорк тајмса под насловом: „Америчка издаја Србије, педесет година касније. Да ли Хитлер побеђуjе?“ Оглас је објављен 12. јуна 1992. и одмах је умножен у више од стотину примерака и послат на многе адресе.

Крајем те године Ђорђевићу стиже писмо које сведочи о његовом угледу и контактима у САД. Дана 18. новембра 1992. године, уочи Треће скупштине КСУ, бивши амерички председник Роналд Реган (Ronald Reagan) је Конгресу српског уједињења послао писмо подршке у коме им је „пожелео успех у напорима за окончање узнемирујуће ситуације“ у Југославији. Ђорђевић је лично познавао председника Регана за кога је радио у време када се кандидовао за гувернера Калифорније.[7]

Али да се вратимо на улогу Њујорк тајмса – као вероватно најутицајнијег листа на свету – у демонизацији Срба и њихове борбе за своје интересе у југословенској кризи. Састанци са уредницима, новинарима, позиви, па и закупљивање читавих страница – ништа није помогло да се смањи или макар ублажи антисрпска политика тог листа. Због тога је Ђорђевић у име КСУ 1993. године писао тадашњем издавачу Њујорк тајмса Артуру Сулцбергеру млађем (Arthur Sulzberger Jr.)[8], и копије писма послао свим члановима Управног одбора компаније.

Уз протестно писмо послао је и – од Стратешког одбора КСУ веома добро припремљену – анализу под називом „Примери о изостављеним чињеницама и кривотворењу извора у извештајима из грађанског рата у Југославији у Њујорк тајмсу 1991-1992“.[9] Том приликом је наглашено како се Срби одлучно противе њиховој отвореној антисрпској пропаганди и србофобији. У хладном и љутитом одговору Ђорђевићу, Сулцбергер је негирао све наводе, истакавши како у Њујорк тајмсу нема србофобије и да не прихвата наводе КСУ.

Дана 25. јануара 1993. Ђорђевић пише и новоизабраном америчком председнику Билу Клинтону (Bill Clinton), наводећи пет основних грешака његовог претходника Џорџа Буша старијег, уз молбу да се потруди да их не понавља и да не дозволи „експертима“ и медијима да га гурну у ратну авантуру на Балкану. Клинтон му је одговорио 29. марта 1993. како „цени његов став о ситуацији у Југославији, како је забринут и како су мир и стабилност на Балкану један од његових најважнијих приоритета“.[10]

У јуну 1993. године уследила је још једна опасна антисрпска иницијатива, коју је КСУ, испоставиће се, успешно сузбиo.

У парламенту Калифорније, највеће америчке савезне државе, муслимански лобисти успели су да прогурају резолуцију којом се од америчког председника и Конгреса захтева да најстрожије осуде „систематска силовања“ жена од стране Срба у БиХ. У резолуцији се наводи цифра од 20.000 жена које је српска војска наводно систематски силовала, вршећи насиље и терор у муслиманским срединама, уз напомену да међу жртвама има чак и деце.

Захваљујући енергичној реакцији Мирјане Самарџије из Сан Франциска, угледне чланице (и потоње председнице) КСУ, резолуција је измењена тако да су све оптужбе на рачун Срба избачене. У финалној верзији текста уопште се не помиње српски народ.[11] (Мирјана Самарџија ће имати још једну запажену улогу о којој ћемо нешто више рећи у трећем делу текста.)

Треба истаћи да КСУ није деловао само путем слања протестних писама и лобирања у Конгресу и Стејт департменту, већ је његово деловање имало и свој конкретан хуманитарни аспект. Тако је у оквиру КСУ постојала група за скупљање новчане помоћи за медицинске потребе и лекове за Србију, Крајину и Републику Српску. Групу су предводила двојица лекара – др Павле Топаловић и др Ненад Јанићијевић, а њих двојица су, уз помоћ других чланова, до краја рата у матицу послали хуманитарну помоћ у вредности од чак 25 милиона долара (и словима – двадесет пет милиона долара!).

Како је материјална помоћ која се слала постајала све већа, тако су почеле да се јављају и проневере, па су Срби из Америке, желећи да избегну махинације са њиховим новцем, помоћ почели да шаљу углавном преко СПЦ, која је потом вршила дистрибуцију средстава онима којима су била најпотребнија.[12]

Јевреји и „изузетна исповест”

Поред медија и званичне политике Вашингтона, трећи чинилац који је учествовао у сатанизацији, оцрњивању и блаћењу српског народа били су добро организовани и издашно финансирани хрватски, муслиманско-бошњачки, па и албански лобији. За разлику од неснађеног Милошевића, Изетбеговић и Туђман су веома вешто и плански утицали на америчко јавно мњење и куповали услуге најпознатијих и најутицајнијих лобистичких кућа како би пласирали своје антисрпске наративе. На овом месту ћемо се посебно осврнути на два примера изузетно успешног и запаженог хрватског лобија.

Наиме, Хрвати су већ у августу 1991. купили услуге светски познате лобистичке куће из Вашингтона „Рудер и Фин“ (Rudder & Finn)[13] која је поред њих заступала и (тадашњу) Републику Босну и Херцеговину, као и опозицију на Косову. У разговору са француским публицистом Жаком Мерлиноом (Jacques Merlino) октобра 1993. године, директор те агенције Џејмс Харф (James Harff) објаснио је њихов метод рада и истакао како су „између јуна и септембра (1992. године) организовали тридесет сусрета са главним медијским агенцијама, као и састанке босанских званичника са потпредседником Алом Гором (Al Gore), Иглбергером и десеторицом сенатора“.[14]

Упитан да наведе шта сматра њиховим највећим успехом, он одговара да је то чињеница да су придобили Јевреје на своју страну. Међутим, због важности његових речи, али и тражења узрока српске пропасти током деведесетих година, на овом месту ћемо навести његов одговор у интегралном облику. Обратите пажњу:

„Највише сам поносан на чињеницу да смо успели да придобијемо Јевреје. У питању је била веома осетљива ствар. Хрватску и босанску прошлост карактерише страшан антисемитизам. Хрвати су за време Другог светског рата били уз Хитлера и убили су у концентрационим логорима много Јевреја и Срба. Дакле, Јевреји су имали јаке разлоге да непријатељски гледају на Хрвате. Променити тај непријатељски став био је велики изазов за нас“.[15]

Затим је додао да је преломан догађај за тај успех била вест Њусдеја, коју је 2. августа 1992. године пренео Њујорк тајмс (али и Лос Анђелес тајмс, видети овде), о наводним „концентрационим логорима смрти“ које су Срби организовали у БиХ.[16] Због тога је плански створена слика о Муслиманима у српском логору који подсећају на Јевреје у Аушвицу. Харф даље објашњава:

„Ми смо победили зато што смо циљали јеврејску заједницу. Одмах је постала уочљива промена у наративу и језику медија, помињале су се речи које су имале високо емотивно значење, као што су: ‘етничко чишћење’, ‘концентрациони логори’ и сличне. То је евоцирало слике нацистичке Немачке и гасне коморе Аушвица. Емоционални набој био је тако моћан да нико није могао да му се одупре […] Када су јеврејске организације ушле у игру на страну Муслимана, одмах смо могли да формирамо мишљење јавног мњења и да изједначимо Србе са нацистима. Нико није разумео шта се догађа у Југославији. Већина Американаца вероватно се питала у којој се афричкој земљи налази Босна. У једном потезу ми смо успели да представимо једноставну причу о ‘добрим и лошим момцима’“.[17]

На питање Мерлиноа да ли су били сигурни да је то што пишу истина, будући да извор црпе само из једне вести објављене у Њусдеју, Харф је хладнокрвно одговорио:

„Наш посао није да проверавамо информацију, […] наш посао је да убрзамо проток информације коју пласирамо […] Ми смо професионалци. Ми смо добили посао и ми смо га урадили. Нисмо плаћени да будемо морални.“[18]

Штавише, у Интелиџенс дајџесту је 4. фебруара 1994. године овај интервју окарактерисан као „изузетна исповест“ која „у великој мери објашњава зашто Срби имају тако лош публицитет, упркос чињеници да нису једини грешници у грађанском рату у Југославији“.[19]

Било би наивно морално се згражавати над оваквим исповестима, јер је од давнина познато да је истина прва жртва сваког рата, и наши противници су то добро разумели. Чињеница да (гео)политичке околности у том тренутку нису биле наклоњене Србима не ослобађа нас одговорности што нисмо пре Хрвата покушали да ангажујемо неку лобистичку агенцију, играјући на карту заједничке страдалничке историје са Јеврејима или више него коректне дотадашње историје српско-америчких односа. Могуће је да у тој опакој борби ми не бисмо однели победу, али је врло вероватно да би исход југословенске кризе, чије последице и данас осећамо, био бар у некој мери мање фаталан по наше интересе.

Интервју са Харфом[20] је важан јер је у њему простим језиком из прве руке објашњен начин рада оваквих агенција: њих не интересује истина – интересује их новац који ће им помоћи да сами изграде сопствену „истину“ коју ће пробати да наметну јавном мњењу. А та њихова истина увек се своди на поједностављивање сложене проблематике на просту  причу о добрим и лошим момцима, прилагођену обичном Американцу. Потпуно је јасно ко је ту добио коју улогу. Поражавајуће звучи чињеница да су Хрвати придобили Јевреје на своју страну свега 50-ак година након геноцида који су извршили над њима у НДХ. То је била игра коју наше политичко руководство уопште није схватало нити је у њој имало намеру да учествује, и у томе свакако лежи један од узрока наше голготе деведесетих.

На сличном правцу размишљања је и Мирослав Ђорђевић:

„Сва наша настојања, на почетку рата, и касније, у личним контактима са Ђинђићем, Коштуницом и Тадићем, да их убедимо колико је важно лобирање као вид утицаја на јавно мњење, била су безуспешна. Још пре распада Југославије, током сусрета са нашом Мисијом пријатељства и добре воље, Милошевић се залагао да српска дијаспора брани српску слику у свету и српске интересе. Међутим, никада ни Београд ни Пале нису схватили да ефикасно лобирање и утицај на јавно мњење морају да задовоље одређене услове: 1) јасно успостављене циљеве националне политике у Београду и на Палама који се артикулишу у главним центрима моћи – Вашингтону, Берлину, Лондону, Паризу и Москви; 2) јаку и познату лобистичку агенцију из Вашингтона; 3) успешну агенцију која се бави јавним мњењем; 4) мотивисану и информисану српско-америчку и европску дијаспору са пријатељима.“[21]

Очигледно је, након само једног наведеног примера, да су Хрвати успешно предузели сва четири корака и да је Србима преостао само „одбрамбени рат”:

„Без подршке Београда у том медијском рату, без сарадње у консултација са матицом, Срби у Америци имали су само једну могућност, а то је да воде искључиво ‘одбрамбени рат’ у јавности и информативно-лобистичку борбу у Вашингтону. Постоји мишљење према којем се, чак и да је Београд учинио све што је било потребно, ‘ништа не би променило’. Такође, чуо се и став да ‘како је било, тешко да је могло бити горе’. Тешко је, међутим, веровати да би, уз предузете напоре, могло бити горе“.[22]

Ребрендирање Туђмана

Други пример успешног хрватског лобија је присуство Фрање Туђмана на свечаном отварању Меморијалног музеја Холокауста у Вашингтону 22. априла 1993. године.[23] Србима су добро познати његови отворени расистички и антисемитски ставови[24] и чињеница да је умањивао не само број српских жртава у НДХ, већ и број страдалих Јевреја у Холокаусту. По природи ствари, он ту није имао шта да тражи, али и на овом примеру је демонстриран морални релативизам новог светског поретка.

Туђман је тако постао прихватљив глобалистичкој елити, без обзира што је половина његове владе била састављена од припадника хрватске дијаспоре, коју су махом чинили потомци истих оних усташа које су немилосрдно и садистички убијале не само Србе, већ и Јевреје током Другог светског рата. Штавише, према званичним подацима Меморијалног музеја Спомен-подручја Јасеновац, у том логору је, од усташке руке, страдало 12.982 Јевреја, од чега 1.560 деце. Међутим верује се да је тај број знатно већи. (У светлу овог догађаја, а као пример умешности хрватске дипломатије да „опере“ своју тескобну прошлост, треба истаћи да је почетком децембра ове године обзнањено да ће Хрватска 2023. године председавати Међународном алијансом за сећање на Холокауст.)

Ђорђевић није желео да све ово прође без икакве реакције са српске стране, па је писао свом бившем професору Томасу Лантошу (Thomas Lantos) са Државног универзитета Сан Франциско, код кога је био на постдипломским студијама. Поред тога што је Лантош био утицајни калифорнијски посланик Доњег дома Конгреса (у ком је био присутан од 1981. до 2008.) и самим тим добро обавештен политичар, он је био и Јеврејин пореклом из Мађарске, и једини члан америчког Конгреса који је преживео Холокауст. Међутим ништа од тога није утицало на његов став. Прихватио је праксу изградње новог светског поретка и тврдоглаво се држао антисрпске линије да су Срби националисти и агресори. Увидевши да су напори узалудни, Ђорђевић је прекинуо контакте са Лантошом.

На крају је у име КСУ 29. априла писао протестно писмо и Мејнарду Вишнеру (Maynard Wishner), председнику Америчког јеврејског комитета, али ту су напори наше дијаспоре стали кад су у питању Јевреји, јер даље упуштање у препуцавања и сукобе са јеврејским организацијама могло је резултовати исходом у којем би и припадници КСУ били проглашени за антисемите. Једино је одбор КСУ у Јужној Калифорнији – под руководством Душице Савић Бенгијат (Dusica Savic Benghiat)[25] – успео да организује групу Јевреја као подружницу КСУ под називом Друштво српско-јеврејског пријатељства (Serbian-Jewish Society of Friendship).[26]

Дејтон пре Дејтона

Претпоследња година рата била је уједно и последња прилика да српска страна, упркос свеопштој сатанизацији којој је била изложена, поправи свој положај, издејствује мир и из рата изађе колико-толико неоштећена. Данашњи положај Србије и српског народа вероватно би био нешто повољнији да смо успели да се изборимо за окончање ратних дејстава пре кобног лета 1995. у којем су се одиграли догађаји која су преломно утицали на исходе ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини. Но, хајде да видимо због чега ово поглавље носи наслов „Дејтон пре Дејтона“.

Четвртог марта 1994. године, Ђорђевићу је од Радована Караџића стигао званичан позив да га са својом делегацијом посети на Палама како би га информисао шта се дешава у Вашингтону, као и о настојањима дијаспоре да се оконча рат и постигне мир у БиХ.[27] Ђорђевић је позив прихватио, позвао Момчила Мому Тасића и професора Жарка Билбију да му се придруже на путу за Пале, а затим назвао Ендија Манатоса (Andy Manatos) да им организује састанке у Стејт департменту и Конгресу, као и састанке са Лијем Хамилтоном и Деном Бартоном, да виде шта Вашингтон жели од Срба у БиХ.

Први састанак имали су са Мајклом ван Душеном (Michael van Dusen), шефом особља Одбора за спољне послове Представничког дома (Ђорђевићевим старим познаником са којим је имао добре односе), па их је у Стејт департменту примио Александар Вершбоу (Alexander Vershbow)[28], специјални помоћник америчког председника и виши директор за европска питања при Савету за националну безбедност, који их је обавестио да САД желе да се рат заврши што пре „на начин прихватљив за све“, али и упозорио да ће свака страна у сукобу морати да се одрекне неких својих циљева како би се дошло до решења. Вершбоу им је том приликом, на изненађење чланова наше делегације, рекао како Караџићу могу да пренесу поверљиву поруку да су САД спремне да подрже следећи предлог:

1. Деоба територије Босне и Херцеговине по којој би Срби добили 49 одсто;

2. Србима се нуди Брчко и коридор око Брчког који би био проширен довољно да Република Српска може да по међународним правилима и стандардима изгради железничку пругу према Србији, као и међународно загарантован коридор за ваздушни саобраћај одговарајуће ширине;

3. Пошто се схвата да је за Србе виталан интерес да имају излаз на Јадранско море, предлаже се коридор од Херцеговине до Јадрана јужно од Дубровника;

4. Сарајево остаје град под међународном контролом док се ситуација не смири и не успоставе нормални услови за живот грађана БиХ.[29]

Такође, додао је да су енклаве Горажде, Жепче и Сребреница неодрживе за Муслимане и да би требало да припадну Србима. Поменута је и могућност да делегација по завршетку посете сврати у Вашингтон и информише званичнике о резултату посете.

Затим су уследили састанци са Деном Бартоном и Лијем Хамилтоном у Конгресу. Обојица су били људи од ауторитета и високо позиционирани чланови Одбора за спољне послове Представничког дома Конгреса (Хамилтон је у том тренутку био председавајући Одбора и уживао је велики лични углед). Осим тога, обојица су били људи од поверења наше делегације. Управо из тог разлога им је и пренет резултат посете Стејт департменту и затражено мишљење о озбиљности и искрености неочекиваног предлога. Хамилтон је након срдачног пријема рекао да ће проверити колико је понуда Стејт департмента Караџићу веродостојна и искрена. На крају тог дана и након обављеног састанка у Белој кући и разговора са Стејт департментом, а пре њиховог лета за Лондон, Хамилтон је позвао српску делегацију и саопштио им:

„Одговор на ваше важно питање за мене је врло убедљив, и позитиван је. Пожурите у Босну и реците својима да прихвате предлог. Кажите им да никада неће добити бољи предлог“.[30]

На читаоцу је да сам закључи да ли су и колико те речи биле судбоносне.

Делегација је пре одласка на Пале кратко посетила Лондон не би ли са што више адреса скупила неопходне информације за Караџића о рату у Босни и мировним плановима. Мома Тасић и Мирослав Ђорђевић састали су се са принцом Александром на вечери, на којој је био присутан и др Џонатан Ајл (Jonathan Eyal), директор Краљевског института за одбрану и безбедносне студије (Royal United Services Institute [for Defence and Security Studies] – RUSI). Делегација се такође сусрела и са сер Алфредом Шерманом (Sir Alfred Sherman), бившим политичким саветником Маргарет Тачер, Грегоријем Коплијем (Gregory Copley), главним уредником публикација „Одбрана и спољни послови“ (Defense & Foreign Affairs) и другима. Закључак свих ових сусрета био је да Србија мора што пре да се отараси Милошевића, да се „усидри“ и сачека да из „буре“ изађе што је могуће мање оштећена.[31]

Делегација је најпре стигла у Београд код Миодрага Милета Перишића, организатора посете, а одмах сутрадан и у Републику Српску, на Пале, код Радована Караџића. Том приликом му је предат и меморандум под називом „Срби у Босни 1994 – сугестије, предлози и савети групе америчких Срба“, а затим је детаљно, након радне вечере са политичким и војним врхом РС, представљен предлог из Вашингтона.

И одмах су настала неслагања. Део плана који се односио на Сарајево није био прихватљив за руководство РС, које је веровало да Срби имају право на њега јер је то пре рата био највећи српски град после Београда. У старту је било јасно да српско руководство има захтеве и принципе од којих неће одустати и да амерички предлог нема јасну подршку. Тон разговора је био такав, тврди Ђорђевић, да су он и његови сарадници стекли утисак да је Караџић већ разговарао са неким из српског руководства о америчком предлогу и да је већ постојао утврђен став да се предлог одбије. Сума сумарум – предлог на крају није прихваћен.[32]

Сутрадан изјутра Ђорђевић се састао насамо са Караџићем јер је сматрао да ће овај на састанку у четири ока бити непосреднији и отворенији, а и занимало га је шта је главни разлог због којег је одбијен амерички предлог. Ђорђевић истиче да му је Караџић тада одговорио: „Ми желимо да се ујединимо са Србијом. Имамо већ план општина сређен за нову српску државу и изборе“.[33] Пре самог растанка замолио је Ђорђевића да испита могућност да Хенри Кисинџер (Henry Kissinger) буде саветник Владе Републике Српске. Овај је ту обавезу прихватио, али само ако му Караџић пошаље званично писмо које би га овластило за такав наступ. На крају се испоставило да је то био његов последњи сусрет са председником Републике Српске Радованом Караџићем.

Делегација у саставу Жарко Билбија, Мома Тасић, Мирослав Ђорђевић, Миле Перишић се након свега на Палама сагласила да је „став руководства Републике Српске наиван, нереалан и да ће, по свој прилици, бити штетан“.[34] Такође, закључили су да „Караџић и његови сарадници чине озбиљну грешку што одбијају предлоге Вашингтона“, и да је Хамилтон, нажалост, био у праву када је рекао да Срби никада неће добити бољи предлог.

Професор Жарко Билбија[35] је неуспелу посету Палама сумирао на следећи начин:

„Упркос свему што знам о својим земљацима, зачудило ме је колико наше руководство не разуме, не само нијансе данашње геополитике, већ ни њену суштину“.[36]

Миле Перишић је, с друге стране, сматрао да нема сумње да је Милошевић знао за састанак дијаспоре и Караџића и да је мислио да ће то утицати на његову контролу предстојећих догађаја. Сујета је, изгледа, поново превладала националне интересе – Милошевић, према свему судећи, никако није желео да руководство Срба из БиХ директно учествује у мировним преговорима са страним силама, јер би ти тиме он био искључен из истих. Самим тим би изгубио сваки значај и у САД и у Европи. Другим речима, Милошевић је у том тренутку своју судбину свесно или несвесно поистоветио са судбином српског народа. На крају је склапањем Дејтонског споразума (из којег је у потпуности искључио руководство РС) постао „миротворац“ и гарант стабилности на Балкану.

Када су се чланови српске делегације вратили у Вашингтон и известили Хамилтона о исходу састанка, он је био изненађен чињеницом да руководство Републике Српске „није оставило макар одшкринута врата за даљи разговор“.[37] Слично је реаговао и Бартон рекавши да су очекивања Срба из БиХ о уједињењу са Србијом – илузорна. Затим је уследио буран састанак са Теријем Снелом (Terry Snell), директором Канцеларије за Источну Европу и Балкан у Стејт департменту, који је био алтернатива за заузетог Вершбоуа. Састанку је присуствовао и Стјуарт Џонс (Stuart Jones), службеник задужен за односе са Србијом.[38] Снел и Ђорђевић су расправљали о бројним питањима попут статуса Сарајева, ратних злочина и енклава, да би на крају састанка Снел изјавио како је депримиран извештајем, да нема ништа против нас, али да је Караџићев одговор разочаравајући. Све у свему, Вашингтон је одговор руководства са Пала примио веома негативно.

На крају, Ђорђевић се јавио Хенрију Кисинџеру по Караџићевој молби и у писму од 24. марта 1994. га упитао да ли би он желео да Караџићу и његовим сарадницима буде саветник. Кисинџер је на ово питање одговорио рекавши „да се одувек држао праксе да никада не буде консултант било којој држави и да понуду не може да прихвати“.[39]

„Срби су добили рат у Босни”

Ђорђевићев лични углед и везе које је током година изградио у Вашингтону су итекако утицали да се српски глас колико-толико чује у местима где се у том историјском тренутку одлучивало о судбини не само Балкана, него и целог света. Добар пример је дебата о конфликту у бившој Југославији у Представничком дому која је одржана 11. маја 1994. године. Упркос великим притисцима антисрпског лобија да не учествује у дебати, Ђорђевић је преко Хамилтона успео да обезбеди своје присуство.[40]

На супротној страни се налазио Едвард Дамић (Edward Damich), професор права на Универзитету „Џорџ Мејсон“ и председник Националне федерације хрватских Американаца, који је представљао Хрвате и Муслимане, док је у својству „неутралног“ сведока учествовао Владимир Матић, бивши помоћник министра спољних послова СР Југославије. Поред њих тројице, сведоци су били и Ворен Цимерман, последњи амерички амбасадор у Југославији и Џин Киркпатрик (Jeane Kirkpatrick), професорска Универзитета Џорџтаун и бивша америчка амбасадорка у Уједињеним нацијама (1981-1985). Председавао је Ли Хамилтон, председавајући Одбора за спољне послове Представничког дома.

Покушавајући да брани српске интересе и да издејствује да Америка заузме колико-толико избалансиран став према рату у Југославији, Ђорђевић је био под константним нападима целе сале, али нарочито Цимермана (који је још тада, током сведочења, „пророчки“ говорио о могућем отцепљењу Косова од Србије и стварању „Велике Албаније“), Дејне Рорабакера (Dana Rohrabacher), који је рекао да Срби „спроводе геноцид и понашају се као нацисти“ и Френка Меклоског (Frank McCloskey)[41], проминентног заступника босанских муслимана, „јастреба“ који је позивао на америчку војну интервенцију против Срба у БиХ (видети у чланку Чикаго трибјуна овде), које је видео као главне кривце и агресоре.

С обзиром да је сведочење трајало два сата (од 10 ујутру до поднева), на овом месту не можемо рећи све што је тада било речено, стога вас упућујем да сами прочитате читав записник (U.S. Policy Toward Bosnia and the Balkans: Hearing Before the Committee on Foreign Affairs, House of Representatives, One Hundred Third Congress, Second Session, May 11, 1994, U.S. Government Printing Office, 1994) на овом линку.

Мирослав се састајао и са нама добро познатим Ричардом Холбруком (Richard Holbrooke) и покушавао да му објасни историјску позадину грађанског рата у Југославији, настојећи да га упозна са трагичном историјом српског народа. Међутим одмах је било јасно да ће Холбрук следити политику својих претпостављених. Његов однос према српском народу можда најбоље одражава једна изјава коју је дао листу Њојоркер 6. новембра 1995: „Ти момци [Срби] немају никакву идеологију, они су убице и сероње“.[42]

Сазнавши да ће председник Русије Борис Јељцин (Boris Yeltsin) доћи у посету Сједињеним Државама и да ће крајем септембра говорити у Уједињеним нацијама, Ђорђевић је решио да му пошаље писмо, иако је унапред знао да су мале вероватноће да ће га овај прочитати. Ипак, 21. септембра 1994. написао је писмо које је посредством посланика Дена Бартона достављено руској амбасади у Вашингтону.[43] У њему је покушао да објасни узроке грађанског рата у Југославији и како се постојећа ситуација може одразити на Русију у будућности. Тако је, између осталог, истакао:

„Правилно решење српског питања може имати значајан и дугорочан утицај на Русију. Међународна заједница успоставила је опасне преседане који неће дати мира Русији у блиској будућности […] И Русија, као и Србија, суочиће се са проблемом како да сачува и прошири свој национални, културни и верски идентитет у оквиру новог светског поретка. Према томе, господине председниче, молим Вас да будете промишљени и опрезни у проценама и изјавама у односу на Србију и Србе.“[44]

Колико је све ово било тачно, ако погледамо из данашњег угла, просудите сами.

Ђорђевић и КСУ покушали су да створе још једну прилику за мир за Србе. Тако су решили се обрате бившем америчком председнику Џимију Картеру (Jimmy Carter) и његовом Центру за мир (који је имао одређених успеха током кризе на Хаитију 1994. и који је успешно посредовао између САД и Северне Кореје те исте године) „да као непристрасни и неутрални посматрачи утичу на преговоре под окриљем Контакт групе“.[45] КСУ је преко Ендија Манатоса, који је врло добро познавао Картера и био у његовој влади, покушао да доведе бившег председника на Пале да саслуша српску страну која је у Вашингтону оцрњена и означена као главни кривац за неуспех у мировним преговорима, а затим да се састане са представницима Контакт групе и да заједно са њима дође до прихватљивог решења.

Писмо је, на препоруку Манатоса, Картеру послато 11. новембра 1994. са Ђорђевићевим потписом на крају. У њему, између осталог, стоји:

„Као амерички грађанин и отац сина који би ускоро могао да буде позван у рат на Балкану, мене суштински забрињава чињеница да је наша земља склона да се дубоко уплете у грађански рат који може ускоро да обухвати цео Балкан […] Верујем, господине председниче, да Ви треба опет да употребите своје способности да зауставите нашу земљу да крене овим опасним путем.“[46]

Међутим, Картера је већ контактирао Караџић, предухитривши КСУ, који је касније сазнао да је иницијатива о укључивању Картера у преговоре потекла од др Борка Ђорђевића, пластичног хирурга из Палм Спрингса у Калифорнији. КСУ је тако, случајно или не, елиминисан као иницијатор овог важног покушаја. У сваком случају, Картер се средином децембра, након добијеног одобрења од стране Била Клинтона, отиснуо у своју мисију.

Под притиском јавног мњења, Картер је, на захтев Клинтона и Стејт департмента, био приморан да промени план посете и уместо на Пале оде најпре у Загреб.[47] Тамо се састао са Туђманом, па је са својом групом отишао у Сарајево, где се састао се са Изетбеговићем, па је тек на крају отишао на Пале. Од Картеровог мировног покушаја, као што је опште познато, није било ништа, али уколико вас интересује како су преговори на Палама текли, то можете прочитати у одломку књиге др Борка Ђорђевића Стаклени мир – Џими Картер и опасни Срби који су објавиле Вечерње новости.

На крају, према Мирославу Ђорђевићу, постојале су две шансе за постизање мира пре самог Дејтона:

а) Након посете КСУ Палама крајем марта 1994;
б) Након што су Срби пробили одбрамбени обруч Петог корпуса Армије БиХ 23. новембра 1994. и после три дана заузели Бихаћ.

Штавише, амерички министар одбране Вилијам Пери (William Perry) je у емисији „Сусрети са медијима“ на Ен-Би-Си телевизији 27. новембра 1994. признао да су „Срби ефикасно добили рат у Босни и ваздушни напади НАТО-а не би могли да промене тај исход […] Срби су доказали војну надмоћ на терену“.[48]  Чинило се, истиче Ђорђевић у књизи, да су велике силе биле „одлучне да се рат заврши“.[49]

Међутим, након великог притиска западних сила, српско руководство је ипак попустило и прихватило да се повуче из Бихаћа. Историчарима остаје да се баве питањем да ли је тада заиста пропуштена прилика да се рат оконча под условима који би били мање неповољни за Србе од оних који су добијени у Дејтону, након кобног лета 1995. године.

(НАСТАВИЋЕ СЕ…)

Радомир Јовановић је један од оснивача Центра за међународну јавну политику и бивши стипендиста (садашњи алумниста) Задужбине (Фондације) „Студеница“. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________

Упутнице:

[1] Миодраг Миле Перишић био је министар за информисање у влади Милана Панића и бивши потпредседник Демократске странке, од 1994. до 2000. године. Био је један је од највећих заговорника за укључење наше дијаспоре у политички, економски и културни живот Србије. Више о њему можете прочитати овде.

[2] Ђорђевић, цит. дело, стр. 186

[3] Ђорђевић, цит. дело, стр. 190

[4] Ђорђевић, цит. дело, стр. 188

[5] Ђорђевић, цит. дело, стр. 200

[6] Институт окупља утицајне представнике српске и грчке дијаспоре који живе у Сједињеним Државама „ради јачања, одбране и промоције српских интереса“. Међу истакнутим личностима које учествују у активности Института су Давид Вујић, Предраг Пајић, Бранко Терзић, Обрад Кесић, Јасмина Вујић. Видети више овде.

[7] Ђорђевић, цит. дело, стр. 228

[8] Од 1997. постаје председник компаније и на том месту ће остати до 31. децембра 2020. године, када ће га заменити његов син Артур Грег Сулцбергер (Arthur Gregg Sulzberger). Иначе, Њујорк тајмс је више од 120 година у власништву породице Сулцбергер.

[9] Ђорђевић, цит. дело, стр. 241

[10] Ђорђевић, цит. дело, стр. 242

[11] Ђорђевић, цит. дело, стр. 243

[12] Ђорђевић, цит. дело, стр. 201

[13] Више о њиховом начину рада можете прочитати у чланку британског Индепендента из 1992. овде, или погледати у шокантном документарном филму овде.

[14] Ђорђевић, цит. дело, стр. 245

[15] Ђорђевић, цит. дело, стр. 245

[16] Интересантно је да је аутор ове вести био познати и утицајни новинар Рој Гатмен (Roy Gutman), кога ћемо касније (у трећем делу наставка текста) упознати као једног од учесника на јавној расправи у Представничком дому из априла 1995. о Сребреници.

[17] Ђорђевић, цит. дело, стр. 246

[18] Ђорђевић, цит. дело, стр. 247

[19] Исто

[20] Интервју се може наћи у књизи Жака Мерлиноа „Није добро да све југословенске истине буду изречене“ (фра. Jacques Merlino, Les vérités yougoslaves ne sont pas toutes bonnes à dire, Albin Michel, Paris, 1993.)

[21] Ђорђевић, цит. дело, стр. 247

[22] Ђорђевић, цит. дело, стр. 250

[23] Ђорђевић, цит. дело, стр. 236

[24] Уосталом, то признаје и сам Харф у свом интервју Мерлиноу, видети овде.

[25] У једном од најпознатијих и најтиражнијих јеврејских гласила у Сједињеним Државама, недељнику Јеврејски часопис (The Jewish Journal), можете наћи (овде) чланак из маја 1999. који говори о борби Душице Савић Бенгијат за одбрану српских интереса и доживљају НАТО бомбардовања.

[26] Ђорђевић, цит. дело, стр. 240

[27] Ђорђевић, цит. дело, стр. 269

[28] Александар Вершбоу је амерички дипломата и доскорашњи заменик генералног секретара НАТО-а (2012-2016). Такође, био је и амерички амбасадор при НАТО-у, у Русији, и у Јужној Кореји.

[29] Ђорђевић, цит. дело, стр. 272

[30] Ђорђевић, цит. дело, стр. 275

[31] Ђорђевић, цит. дело, стр. 280

[32] Ђорђевић, цит. дело, стр. 288-289

[33] Ђорђевић, цит. дело, стр. 290

[34] Ђорђевић, цит. дело, стр. 292

[35] Жарко Билбија изгубио је око и десну шаку у борби против партизана као четник-омладинац у редовима војводе Момчила Ђујића (Ђорђевић, цит. дело, стр. 293)

[36] Ђорђевић, цит. дело, стр. 293

[37] Слично је говорио и Џејмс Бејкер након чувене посете Југославији јуна 1991.

[38] Ђорђевић, цит. дело, стр. 300

[39] Ђорђевић, цит. дело, стр. 305

[40] Ђорђевић, цит. дело, стр. 307

[41] Према речима Ђорђевића, он је био и албански лобиста будући да му је албански лоби давао знатну помоћ током избора за Конгрес САД (видети више у Ђорђевић, цит. дело, стр. 330)

[42] Ђорђевић, цит. дело, стр. 343

[43] Исто

[44] Ђорђевић, цит. дело, стр. 344

[45] Ђорђевић, цит. дело, стр. 345

[46] Ђорђевић, цит. дело, стр. 346-347

[47] Енди Манатос је успео да се накратко сретне са Картером на аеродрому и да му уручи меморандум КСУ под називом „Интерес САД и политика у бившој Југославији“ како би се бивши председник пре посете БиХ упознао са њиховим ставом (видети више у Ђорђевић, цит. дело, стр. 352-353)

[48] Ђорђевић, цит. дело, стр. 349

[49] Ђорђевић, цит. дело, стр. 349

Насловна фотографија: CLIO/Архива КСУ/Нови Стандард

Извор Нови Стандард