Како и зашто се Србија одрекла дијаспоре (1)

„Историја Срба у 18. и 19. веку је била историја пропуштених прилика, закаснелих деловања и погрешних одлука“
Мирослав Ђорђевић

Ратови, санкције, ембарго, несташице, бонови за храну и гориво, редови за хлеб, шверц нафте и цигарета, хиперинфлација, немаштина, криминални обрачуни, па на крају и бомбардовање… све ово су асоцијације на мрачне деведесете године протеклог века у југословенској Србији. Мрачне, да мрачније не могу бити! Кроз све то смо, сетним гласом „доктора за љубавне проблеме“ Петра Божовића из оне, сада већ култне филмске сцене „прошли… и шта нам фали“?

Па, доста тога.

Много смо пропатили, много великих прилика пропустили и много младих живота изгубили. За све наше заблуде и погрешне одлуке, за сву нашу неслогу и идеолошку заслепљеност платили смо велику, исувише велику цену. Цену која са собом носи и етикету „лоших момака“ због које нам се у добром делу света ни најмањи национални успех не прашта и врло често оспорава. Неправде и напади које данас трпимо врло често су само камате које готово свакодневно плаћамо на име старих дугова, за које смо мислили да смо их се решили.

Будући да и даље трпимо велике политичке притиске због свега што се дешавало крајем прошлог миленијума, време је да се запитамо да ли је све могло бити другачије. Време је да се запитамо шта је могла бити алтернатива и да ли се безизлазно стање у коме се данас налазимо може икако поправити. То питање је утолико важније уколико га себи постављају припадници млађих, и све више национално свесних генерација који нису одгајани у духу комунистичког једноумља и братствојединствене идеологије, и који на Југославију – како на идеју, тако и на државу – гледају без икакве личне и емоционалне задршке или идеолошке резервисаности.

Дакле, време је да се као народ погледамо у очи, оставимо по страни све наше изговоре којима врло често прибегавамо када желимо да оправдамо своје сопствене поразе, и упитамо се – у чему смо то ми, како и због чега грешили и погрешили?

Како је српска дијаспора у Америци покушавала да нашем тадашњем политичком руководству укаже на бројне грешке које су чињене, и како је лобирала за наше интересе? Због чега јој матица није пружила руку и помогла када је требало? Да ли би све било другачије по нас да је Београд умео и желео да препозна историјски тренутак промене света након пада Берлинског зида и да ли би наши односи са Сједињеним Државама (а самим тим и наш међународни положај) били далеко бољи него што су то данас? Због чега нам је хитно потребно обнављање везе између дијаспоре и матице, и са њом повезана потпуна деконструкција мита југословенства и титоизма у Србији? То су само нека од питања на која ћемо у овом троделном тексту покушати да нађемо адекватне одговоре и понудимо евентуална решења.

Последњи комунисти

Пре свега треба рећи да се ондашња земља пред своју најсудбоноснију деценију, деценију пуну превирања коју је један син краљевог официра (о ком ће касније бити више речи) с пуним правом назвао „деценијом илузија“, нашла у историјском жрвњу и великом идеолошком раскораку између пораженог комунизма и наводног – а касније ће се испоставити лажног – национализма у матици, са једне стране, и са друге стране искреног антикомунистичког патриотизма у дијаспори[1], чији су главни протагонисти били деца и потомци бивших краљевих официра и припадника Равногорског покрета Драгољуба Драже Михаиловића.

То семе српског раздора посејано 1945. године (па и раније) наставило је да клија и расте и онда када је наизглед уклоњена последња препрека да оно престане да буја – након Брозове смрти 1980. Након његовог „изненадног“ одласка са овог света, дошла је политичка гарнитура која је, испоставиће се, само наставила да спроводи и баштини дотадашњу безобзирну, потпуно маћехинску политику према српској дијаспори, која је по страни оставила предрасуде, сујету и остале пропратне негативне елементе српског менталитета, и која се, упркос свим потешкоћама, сабрала, окупила и ујединила како би помогла српској држави и народу у једном тешком историјском тренутку за који се знало да ће одредити нашу судбину у годинама које долазе, а које и ми сада (некако) преживљавамо.

Дакле, Срби у матици су – предвођени политичким фигурама које нису умеле или нису желеле да препознају тренутак у ком се читав комунистички лагер урушавао широм света – остали „последњи комунисти у Европи“ и „последњи Југословени у Југославији“, док су Срби у дијаспори – идеолошки на потпуно другој страни – са најбољим намерама, моћи и утицајем који су за данашње прилике били изванредно велики, остали усамљени, препуштени сами себи, одбачени од државе, која је, након што је увидела да не може да их превари, решила да их потпуно игнорише и занемари.

Због овакве ситуације, где се дијаспора веома храбро (али често узалудно) борила за државу која је одбила њену пријатељски пружену руку, нисмо ни могли да очекујемо ништа боље од исхода чије последице данас живимо. Тада је на површину поново испливало добро познато српско нејединство, док су се сви наши противници (што у својим матичним земљама, што у дијаспори) уједињавали, удруживали и међусобно подржавали како би из општег балканског метежа изашли као победници. А то се, када се подвуче црта, на нашу жалост и десило.

Стога, када анализирамо зашто смо након свих несрећа деведесетих „извукли дебљи крај“, и пре но што се упустимо у разматрање свих штетних утицаја великих сила (највише Немачке и касније и САД) на балкански сукоб, требало би прво да се запитамо зашто ондашња држава није са својом – иначе јако утицајном – дијаспором у Америци склопила договор да заједно раде у државном и националном интересу, као све остале стране, већ је себи допустила да остане својеглава, себична, сујетна, непромишљена, дипломатски нетактична, апсолутно оперисана од политичке интуиције и идеолошки потпуно острашћена. Другим речима, зашто наша држава није макар послушала – ако већ није хтела да их уважи – предлоге које је дијаспора неуморно слала ка матици, настојећи да јој помогне?

Корен проблема

Кренимо испочетка како бисмо увидели и схватили корен проблема.

Покојни др Драгољуб Недељковић, некадашњи професор и дугогодишњи шеф катедре за славистику на Универзитету у Нансију у Француској и један од најбољих познавалаца прилика у нашој дијаспори је 28. октобра 1988. године у београдском дневном листу Политика изнео својеврсно упозорење да је српски народ у тешком положају и да се нешто хитно мора учинити по том питању. Том приликом је истакао како треба објавити неку врсту публикције – Белу књигу о положају Срба у Југославији – како би се изнела права истина о општој кризи која је захватила земљу и лажима које се о нама шире на Западу. Говорећи о немару ондашње југословенске државе према својој дијаспори и уопште свом положају у свету, професор Недељковић, на крају свог текста, наводи два илустративна примера:

„Први је симпозијум који су на Сорбони организовали проалбански француски интелектуалци, када су Југославија и, нарочито, Србија, оптужене за угњетавање Албанаца на Косову и Метохији. Он је одмах предложио Југословенском културном центру у Паризу да организује информативно предавање на којем би учествовале угледне личности из француских научних и уметничких кругова. Није било одговора ни када је тај предлог поновио“.[2]

Ево и другог примера: „Пре неколико година отишао сам у шуму Компијењ, у онај музејски простор у шуми где је обележена немачка капитулација новембра 1918. године. Ту су заставе свих земаља учесница у Првом светском рату осим заставе земље због које је рат започео, због које су Француска, Енглеска и Русија заратиле са Немачком и Аустроугарском: српске заставе није било […] Нема ниједног нашег, српског и југословенског документа, а и српске војнике, херојске мученике и победиоце, можете видети само као заробљенике на снимцима и филмовима наших тадашњих противника“.[3]

„Професор Недељковић је одмах написао писмо француском премијеру Жаку Шабану-Делми (Jacques Chaban-Delmas), изражавајћи своје чуђење и негодовање због неопростивог заборава савезника. ‘Како сам био наиван’! Премијер ми је одмах љубазно одговорио: ‘Ми не можемо истаћи српску или југословенску заставу ако ваша влада или ваша амбасада то не желе. Обратите се њима. Они треба да Вам одговоре’“.[4] Након што нове комунистичке власти нису успеле да у Компијењ поставе југословенску заставу са петокраком, српска застава је у победнички, савезнички табор враћена тек 2009. године.[5] За то је – била би велика грехота не поменути – велику заслугу имао наш тадашњи амбасадор у Паризу и уважени (нажалост, покојни) професор Факултета политичких наука у Београду, Предраг Симић.[6]

Толико о томе како смо се све доскора опходили према свим тим мученицима и јунацима из Првог светског рата и како смо им се захвалили за то што су гинули за нашу слободу. Овде је на једном симболичком нивоу врло јасно исказано колико нас је коштала идеја југословенства. Уосталом, ево како је на све то гледала сама дијаспора:

„Срби у америчко-канадско-аустралијској дијаспори претежно су били антикомунисти. Чак и они који су веровали у Југославију као заједницу јужних Словена, схватили су да она мора радикално да се мења. Без сумње, већина је сматрала да су све три Југославије – Краљевина Југославија, ‘Титославија’ и Милошевићева држава биле гробнице за српски народ. Пробудила су се велика очекивања да Срби на рационалној основи обнове националну државу, идентитет и уваже сопствену историју и прошлост. Мит о ‘братству и јединству’ требало је заувек да нестане из политике и колективне психологије Срба“.[7]

Ових пет реченица, које представљају готово рендгенски снимак свих наших историјских заблуда и последица које су из њих проистекле, навео је у својој књизи звучног назива Деценија илузија онај син краљевог официра с почетка текста који је уједно био не само цењени и успешни српско-амерички бизнисмен, већ и најутицајнији Србин у САД, наш највећи лобиста деведесетих година, оснивач Конгреса српског уједињења и тренутни председник Задужбине Студеница[8], господин Мирослав Ђорђевић.

Са очеве стране из Обреновца, а с мајчине из Крагујевца, овај човек, директни потомак једног од „забрањених“ након 1945., предводио је организовану српску дијаспору у Сједињеним Америчким Државама и својим угледом и личним интегритетом покушавао да се у неповољним историјским околностима избори за српске националне интересе тамо где их је било најтеже бранити. Управо он је у највећој мери заслужан за формирање вероватно најутицајније српске организације у иностранству – Конгреса српског уједињења (Serbian Unity Congress, SUC) – кроз коју су све битке вођене за интерес Србије добиле свој институционализовани облик.

Идеја КСУ

И он, као и многи други Срби у САД, схватили су да им неће стићи подршка из матице и да је Србија чврсто решена да остане „последњи бастион комунизма“ у Европи, а како се антисрпска пропаганда захуктавала са свих страна, одлучили су да се томе самоиницијативно супротставе. Драгослав и Мирослав Ђорђевић (отац и син) тако су се састајали са принцом Андрејем Карађорђевићем у Сан Франциску где су и разрађене идеје за организовано деловање дијаспоре. Тако је, након низа разговора, рођена идеја о стварању поменутог Конгреса српског уједињења (у наставку текста – КСУ).

Прва, оснивачка скупштина КСУ одржана је од 7. до 9. децембра 1990. године у Кливленду (Охајо), а оно што је занимљиво јесте да су се том приликом, по први пут након 1963. године, на истом скупу нашли представници двеју цркава у расколу – епископи Иринеј и источноамерички Христофор. Блаженопочивши патријарх српски господин Павле је уочи скупштине именовао комисију са задатком да уједини две цркве до чега је на крају и дошло током оснивачке скупштине. Тако је превазиђен раскол који је вештачки произвео Јосип Броз[9] како би се осветио Српској православној цркви, док је за председника КСУ изабран Мирослав Ђорђевић.

На оснивачкој скупштини били су присутни још и Џорџ Војновић (George Voinovich), Србин пореклом са Кордуна, републиканац, бивши градоначелник Кливленда, гувернер Охаја и сенатор из Охаја; Бранко Терзић, једини Србин у историји САД који је два пута био именован од стране америчког председника (Џорџа Буша старијег) и потврђен од стране Сената САД за члана Федералне регулаторне комисије за енергетику; Никола Ник Петровић, бивши равногорац, касније професор и индустријалац и најпознатији Србин из Мексика, итд. Све то је дало велики замах Србима у САД и представљало једну добру основу за даљу борбу за српске националне интересе.

Ево како је све то видео сам господин Ђорђевић у поменутој књизи:

„Србија и Срби морају поново да прихвате и подрже вредности оличене у хришћанству, слободу и демократију, и оданост свом народу који неће гајити мржњу према другим народима. Срби ван Србије су благо нашег народа распршеног свуда по свету због политичког и црквеног раскола. Дошло је време да се загранични Срби уједине са матицом како би помогли да се живот у земљи унапреди и истина о Србима нађе пут.“[10]

О томе шта је био циљ оснивања КСУ, Ђорђевић истиче:

„Српска дијаспора са својим челним интелектуалцима и вођама желела је да се титоистички систем промени и да Србија пређе у западну демократију и тржишну економију. Конгрес српског уједињења био је и основан у Америци управо из тих побуда и са намером да помогне бржу транзицију.“[11]

Затим, додаје:

„Док су Словенци потврдили свој национални идентитет, Хрвати са страшћу и посвећеношћу радили на уједињењу и оснивању независне Хрватске, а Муслимани се окупљали око барјака ислама оличеном у Изетбеговићу, српско руководство је првенствено бранило своју власт, Југославију и њен пропали концепт који је српство довео до ивице понора. За разлику од Срба, њихови историјски противници, у напону своје националне младости, тражили су и налазили савезнике на Западу, а своју дијаспору активно укључивали у борбу за националну афирмацију и стварање својих држава на рачун Срба, трошили велики новац и огромну енергију на пропаганду, информисање и лобирање на Западу. Тако су Срби изгубили медијски рат, доживели велико понижење сопственог бића и властите историје у очима света, прокоцкали двовековне напоре и велике жртве у борби за ослобођење, за обнову националног идентитета и државе“.[12]

На крају, као један од главних узрока српске трагедије на крају 20. века, он види „слепило и страст за влашћу српског политичког (комунистичког) врха“:

„Милошевић је вешто изокренуо и изопачио српско родољубље и традицију и тиме се одржао на власти у време када су сви комунистички режими у Европи већ пали. За њега, његову жену и њихове присталице, жеља за одржавањем на власти и нада да ће комунизам некако опстати, потпуно су паралисали сва њихова чула и разум и они нису били у стању да схвате епохалне промене у свету. То судбоносно слепило и та страст за влашћу српског политичког (комунистичког) врха вероватно су главни узроци српске трагедије на крају 20. века“.[13]

Дакле, врло је јасно како и због чега је дошло до активирања дијаспоре и шта су они видели као главне разлоге и узроке српске несреће током деведесетих година. Две непомирљиве концепције дијаспоре (демократизација, одрицање од комунизма и препознавање историјског тренутка промене света) и матице (слепо држање пораженог комунизма преобученог у „лажни национализам“ и неадекватно сагледавање промена у свету) – расипале су нашу снагу и разводњавале наше јединство, због чега наша борба на крају није успела.

Али како се та борба дијаспоре и матице, али и дијаспоре у САД, заправо одвијала?

Први неуспели покушај

Пре но што се упустимо у анализу деловања КСУ, вратимо се накратко у 1989. годину. Желећи да помогне својој земљи и посрнулој српској привреди, Ђорђевић је дошао на идеју да се, у сарадњи дијаспоре и матице, оснује Српско-америчка банка за финансирање малих и средњих предузећа, да би током 1989. године ступио у контакт са Борком Вучић, познатом српском банкарком и Милошевићевом особом од поверења, како би дефинисали све неопходне детаље у вези оснивања банке.

Том приликом је Вучићевој изложио своју идеју да би Милошевић што пре требало да посети САД, али тек након првих слободних и демократских избора за председника Србије. Затим је додао да би он, на том таласу, као први председник изабран на демократским изборима у комунистичком блоку, могао да посети Калифорнију, најјачу и најутицајнију америчку савезну државу. У то доба се на њеном челу, као гувернер, налазио републиканац Џорџ Дјукмеџијан (George Deukmeijan) са којим су Срби имали добре односе и познавали његове блиске сараднике.[14]

Да је Србија тада имала план да раскрсти са комунизмом и да је тада кренула путем демократије (којим је у наредном веку свакако била принуђена да крене, и то у једном болном процесу), нема дилеме да би исход био повољнији. Милошевић би, као победник првих слободних избора, стекао велики публицитет, привукао пажњу комплетне америчке јавности, могао да се састане са сенаторима, посланицима, да дâ интервјуе за утицајне америчке медије, али и да умногоме помогне дијаспори да се ухвати укоштац са лажима о Србима које су полако почињале да запљускују америчку јавност. Другим речима, Милошевић би се упознао са центрима моћи и одлучивања у САД. Чак и да се само састао са гувернером Калифорније, био би то велики корак унапред.

Међутим, као што ће се тек касније показати, Милошевић је игнорисао дијаспору и није се чак удостојио ни да одговори на ову Ђорђевићеву понуду. Тиме је и прва велика значајна прилика за успешан српски лоби у Вашингтону отишла у неповрат.

С том пропуштеном приликом је, уједно, пропала и идеја о оснивању поменуте банке. Таман када је било договорено да почетни капитал буде 30 милиона долара и да држава Србија и српска дијаспора у њему учествују једнако – са по 15 милиона, под условом демократских промена у Југославији и Србији, идеја је напуштена. Милошевић је у Њујорк, на састанак са дијаспором, као свог главног човека, послао партијског апаратчика, Живорада Игића, који је, између осталог, тражио да седиште банке буде на Кипру, а не у Америци, што је био један од разлога да се читава идеја стопира.

Милошевић је желео да контролише банку и да је искористи је у своје сврхе и за рат који се већ тада назирао. Дијаспора је то на време открила и тако је пропао први конкретан покушај помоћи дијаспоре матици. Да ствар буде још гора – а што потврђује тезу да се однос матице према дијаспори суштински није променио ни након 2000. – иста идеја о оснивању заједничке банке након демократских промена није остварена због саботаже тадашњег гувернера Народне банке Србије Млађана Динкића.[15] Наравно, из потпуно другачијих, али опште познатих разлога (читај – због међународних финансијских центара моћи који су желели да контролишу наше банкарство и финансијски систем). Тако смо уместо инвестиција из дијаспоре добили – Међународни монетарни фонд (ММФ).

„Феникс“ и Хеј Словени

Једна од првих већих акција коју је српска дијаспора предузела била је чувена – али у широј јавности слабо пропраћена – Мисија добре воље и пријатељства, која се одиграла од 27. маја до 7. јуна 1991. године. Идеја је била да делегација дијаспоре најпре посети матицу, а затим и сва друга места у којима живе Срби, да се на лицу места упозна са стањем ствари и сачини извештај на основу којег би могла даље да координише своје активности и усмерава своју издашну помоћ. Сама мисија добила је и своје кодно име „Феникс“, чиме је на симболичан начин представљена тежња дијаспоре за подизањем Србије из пепела.

Оно што је делегација дијаспоре у матици приметила било је једно тензично, неизвесно и апатично стање погоршавано све јачим звецкањем оружја. Након саме посете састављен је и извештај у коме је врло прецизно утврђено шта би требало хитно променити како би Србија ушла у ред уређених земаља, а овде ћемо навести само неколико кључних ставки: обнављање средње класе, како би се покренуло рађање нове националне елите, оснивање малих предузећа као покретача капитализма, изградња стабилних здравствених и образовних институција… Све то је требало радити постепено, неупадљиво и систематично, јер би све супротно од таквог начина рада било „на радару“ тадашњег (и даље комунистичког) режима.

Као што је познато, од свега тога на крају није било ништа јер је матица била и слепа и глува да такве идеје најпре види и чује, а камоли реализује. Наравно, главни разлог због којег није дошло чак ни до покушаја реализације плана „Феникс“ био је превасходно идеолошке природе.

Ево како је сама посета текла.

Чланови мисије „Феникс“ су, након састанка са патријархом Павлом,[16] кога су прво посетили, одржали састанак са тадашњим председником Србије Слободаном Милошевићем, кључним човеком у Југославији. Том приликом је Милошевић од чланова делегације затражио да се дијаспора бори против антисрпске пропаганде у САД, на шта је Ђорђевић одговорио да би дијаспора могла успешно да води ту борбу, „али бисте Ви, господине председниче, у матици морали да нам помогнете. На пример, зашто Србија и даље користи симболе комунистичког режима из прошлости? Када ће се црвене петокраке и национална химна променити?“

Видно незадовољни (и очигледно кратковиди) Милошевић је на то одговорио питањем: „А шта ви имате против химне ‘Хеј Словени’? То је баш лепа мелодија. Мени се допада“.

Ђорђевић је на ову констатацију Милошевића одговорио речима:

„Господине председниче, није у питању мелодија, већ порука која ствара слику о Србији. Ми можемо да потрошимо милион долара за лобирање ове године, али то не би имало никаквог значаја у тренутку када америчка телевизија преноси слику и извештава о демонстрацијама у Београду, на којима полиција са црвеном звездом на челу туче демонстранте, а онда у град улазе тенкови са црвеним петокракама. То су сцене које подсећају гледаоце на Прашко пролеће ‘68, када су совјетски тенкови ушли у град. Таква се слика не да лако променити“.[17]

На овом веома илустративном (мада са ове временске дистанце поприлично невероватном) примеру можемо видети само један делић Милошевићевог резоновања ствари, сву његову кратковидост и неразумевање датог тренутка који се може свести на ону надалеко чувену мудрост да он, напросто, „од дрвета (питање химне) није видео шуму (проблем комунизма)“. Али не због тога што је био ограничених интелектуалних капацитета, већ због тога што је чврсто (а на крају ће се испоставити и слепо) веровао у комунизам[18] и његово одржање. Због тог свог сентимента није желео да прихвати суровост датог историјског тренутка, који је био све само не добар за српски народ. Самим тим, сва добронамерна упозорења дијаспоре остала су без икаквог одговора и реакције матице.

На крају посете, а по повратку у САД, КСУ је уместо својеврсне Беле књиге штампао брошуру од десет страница (пет на српском, пет на енгелском језику) у којој су сажети сви закључци Мисије. У закључку су истакнута два најважнија задатка која стоје пред српским народом: 1. Утемељивање модерне српске државе и слободног друштва, 2. Обнова српског националног бића и посебности на темељу традиционалних вредности.[19]

Треба рећи и да „Феникс“ није остао неостварен само због Милошевића и његове идеолошке залеђине. Након Петог октобра КСУ је поново покушао да оживи овај план и отпочне сарадњу са матицом, али је, према признању господина Ђорђевића, „нова ‘демократска’ власт одбацила ту могућност.“[20] Тај континуитет игнорисања дијаспоре се, нажалост, може видети и данас, само у другим облицима (о чему ће тек бити више речи).

Почеци лобирања

Врло брзо након формирања КСУ кренуло се са отвореним лобирањем за српске интересе у САД. Тако су Мома Тасић[21], Петар Ћеловић и Мирослав Ђорђевић фебруара 1991. одржали састанак са Џејмсом Свихартом (James W. Swihart), директором Канцеларије за источноевропска и југословенска питања при Стејт департменту, где је био одговоран и за односе САД са балтичким земљама, те је на основу тога и био каснији амерички амбасадор у Литванији.[22]

Свихарт је том приликом изразио своје задовољствво због посете будући да су то били први Срби из Америке са којима су амерички званичници разговарали, и додао да дуже од две године код њих долазе само Словенци и Хрвати. И једни и други су, у сарадњи са својим матичним државама, у јануару 1990. отворили канцеларије за односе с јавношћу и медијима, за пружање информација, ширење пропаганде и лобирање.[23] Све ово јасно осликава колико је Србија већ на самом почетку сукоба била у заостатку, али је, ако ништа друго, коначно отворена комуникација са америчким Стејт департментом (професор Жарко Билбија и Мирослав Ђорђевић су касније, почетком априла исте године, поново посетили Свихарта како би разговарали о ставу САД према републичким границама у Југославији).

Непосредно након тих почетних корака и контаката са Свихартом, дијаспора је саставила један важан меморандум под називом „Сједињене Америчке Државе и југословенска криза – позадина и могућа решења“ који су Петар Ћеловић и Мирослав Ђорђевић уручили америчком државном секретару Џејмсу Бејкеру (James Baker), непосредно пред његов долазак у Београд.

Меморандум су затим предали и посланицима Хелен Делић Бентли[24] (Helen Delich Bentley), Џиму Мудију (Jim Moody), председавајућем Одбора за спољне послове Дома Дантеу Фаселу (Dante Fascell), Дену Бартону (Dan Burton) и Лију Хамилтону (Lee Hamilton), као и сенатору Ричарду Лугару (Richard Lugar). У име лидера демократске већине у Представничком дому Конгреса Ричарда Гефарта (Richard Gephardt), меморандум је примио његов саветник за спољну политику др Данијел Нелсон (Daniel N. Nelson) који је тај меморандум потом представио члановима Савета за националну безбедност, влади и саветницима председника Џорџа Буша (George H. W. Bush).

Српско лобирање је од самог почетка изгледало неорганизовано, спонтано, стихијски и некоординисано, највећим делом због несарадње са матицом. Чак и када је било изгледа се ефиксније лобира, успех је изостајао јер се није знало тачно за шта се лобира. Штавише, сам Ђорђевић је у неколико наврата по оснивању КСУ гостовао на каналу Си-Ен-Ен интернешнел (CNN International) и имао простора да каже коју реч у изузетно гледаним емисијама. Међутим, како се антисрпска пропаганда на Западу захуктавала, како је Америка кренула да заоштрава реторику према Србији, и како Србија није јасно дефинисала шта жели, тако је ускоро и Ђорђевићу ускраћен медијски простор.

Чим је у програму поменуо Јасеновац и жељу да папа посети то велико и ужасно стратиште српског народа у НДХ и ода почаст жртвама геноцида, проглашен је непожељном особом. Тако се све углавном свело на непрекидно и стално писање писама америчким званичницима и медијима са циљем да се одбране српско име и српски народ. Према признању самог Ђорђевића, он их је писао барем три дневно, а једно од њих се посебно издваја јер хируршки прецизно приказује Милошевићеву нарав и његово неразумевање важности лобирања.

Наиме, Ђорђевић је Милошевићу 18. јуна 1991. послао писмо у којем, између осталог, пише:

„Из поузданог извора сазнали смо да ће министар спољних послова (државни секретар, прим. аут.) Џејмс Бејкер свратити у Београд по повратку из Албаније. Мислим да је неопходно да му буде уручен меморандум о српском виђењу југословенске кризе и тренутном положају Србије у свету“.[25]

Била је то својеврсна анализа ситуације и оцена стања из угла српске дијаспоре на којој су предано и пажљиво радили најутицајнији Срби из америчке дијаспоре желећи да помогну да кључни људи америчке администрације чују ставове нашег народа. Бејкер је, као што је познато, ипак дошао у Београд пре посете Албанији – 21. јуна састао се с Милошевићем, и отишао у Вашингтон незадовољан и „празних руку“. И не само да му никакав меморандум није уручен, већ дијаспора није добила ни одговор да је меморандум примљен, а камоли „хвала“. Сам Бејкер је на крају признао да је то био један од „највише фрустрирајућих дана“ за њега као државног секретара, али и да, како је рекао, „у читавој својој каријери никада није наишао на тако непопустљиве саговорнике“ као приликом те посете Југославији.

Како пише Њујорк тајмс, Бејкер је током посете Београду „предузео крајње необичан покушај да убеди завађене лидере шест југословенских република да не дозволе да се њихова земља распадне у одвојене државе, али је рекао да његов апел није услишен и да би Југославија могла да крене ка распаду“. На крају, остаће упамћена она његова изјава „ми немамо коња у овој трци“ (“We don’t have a dog in that fight”) која је осликавала првобитну жељу тадашње администрације у Вашингтону да остане по страни у овом сукобу.

Нажалост, његова прогноза се остварила свега четири дана касније (25. јуна) када су Словенија и Хрватска прогласиле независност и када је, одмах сутрадан, отпочео рат. Испоставило се да је Бејкеров долазак закаснео, а његов покушај да спречи рат узалудан – Србија је тако пропустила прву велику прилику да поправи свој већ пољуљан положај, а Милошевића су на Западу и у Бушовој администрацији све више почели да доживљавају као реметилачког фактора.

„Проблем из пакла“

Међутим, борба чланова и вођства КСУ се ту није заустављала. Схватили су да су у овој борби препуштени сами себи, да не могу да рачунају на подршку матице, те су одржавали контакте са својим пријатељима у Конгресу, писали писма и покушавали на све начине да сузбију све агресивнију антисрпску пропаганду.

Тако Ђорђевић у својој књизи пише:

„Средином априла 1992. године, делегација српске дијаспоре отишла је у Вашингтон да се сретне са званичницима америчке спољне политике: замеником државног секретара (касније и секретаром) Лоренсом Иглбергером (Lawrence Eagleburger) и са саветником за националну безбедност председника Сједињених Држава Брентом Скоукрофтом (Brent Scowcroft). Обојица су били врло добро упознати са проблемом, јер су као америчке дипломате провели извесно време у Југославији. И обојица су говорили српски, када су хтели. Делегацију је предводила Хелен Делић Бентли, посланица Доњег дома Конгреса. У делегацији су били митрополит Христофор и ђакон Иринеј, Милан Панић, моја маленкост и неколико других угледних личности“.[26]

Делегација је провела скоро два сата у разговору са Иглбергером, и један сат са Скоукрофтом у Белој кући. На оба састанка, изнете су кључне тачке меморандума који је раније поднет Бејкеру:

1. Срби желе мир у Југославији;
2. Америка мора да прекине са осудама Срба, а њена политика мора да буде непристрасна;
3. Да би успели, мировни преговори морају да буду преузети од Европске заједнице и вођени у Уједињеним нацијама.

Иглбергер је у једном тренутку снажно лупио шаком о сто и рекао:

„Америка неће да буде светски полицајац и ми нећемо да решавамо проблеме Европе. Ми нећемо ту да се мешамо. Југославија је проблем из пакла. То ће бити велики хаос. Не желимо да нас окриве за то, као што се обично догађа“.[27]

После та два састанка делегација се поделила – један део ишао је да се састане са уредницима утицајног Вашингтон поста, чији се критички став према Србији након тог састанка није променио, а други са председником Републиканског националног одбора Ричардом Бондом (Richard Bond).

Изузетно неповољну ситуацију у којој се српски народ тада нашао, као и Бејкеров фијаско у Београду, Ђорђевић сумира на следећи начин:

„Са једне стране, Словенци и Хрвати, као и босански Муслимани имали су промишљене и ефикасне иницијативе. С друге стране, Београд није одговарао на ту пропаганду, и што је још горе, није се ни окренуо према Сједињеним Државама у проналажењу заједничких интереса“.[28]

Ђорђевић је често, током деведесетих, захваљујући свом пријатељу и посланику из Индијане Дену Бартону, имао прилику да разговара са већ поменутим сенатором Ричардом Лугаром из Индијане, који га је увек „љубазно примао“ и за којег каже:

„Сенатор Лугар био је и остао до краја своје политичке каријере 2012. године најважнији и најутицајнији сенатор за спољну политику у Сенату. Изабран је за сенатора 1976. године, и од тада његова каријера била је у сталном успону. Био је два пута председник Одбора за спољну политику у Сенату. Међународни односи и пољопрвиреда била су два поља у којима се огледала његова делатност и знање. Био је и један од кандидата за председника САД 1996. године.“[29]

Ово поставља заиста прави изазов за наше политикологе да размисле како је могуће да Србија није желела да, посредством Ђорђевића и КСУ, оствари значајнији контакт са сенатором Лугаром који је пуних 36 година непрекидно боравио у Сенату – и у два наврата предводио његов спољнополитички одбор? Зашто Србија није ни покушала да се избори за то да има „свог човека“ на тако важном положају у САД? Није питање да ли би та иницијатива нешто крупно променила у коначном исходу југословенске кризе. Питање је зашто нисмо ни покушали.

Зашто Милошевић, као кључна личност у том тренутку, није желео да стави по страни своју сујету и идеолошку острашћеност и зашто макар једном није покушао да ради са дијаспором на стварима од највишег националног интереса? Придобијање сенатора Лугара на нашу страну би свакако била једна од тих ствари.

Ово су само неке од тема над којима се треба добро замислити сваки пут када се запитамо зашто смо доспели у садашњу ситуацију.

(НАСТАВИЋЕ СЕ…)

Радомир Јовановић је уредник спољнополитичке рубрике, један од оснивача Центра за међународну јавну политику и бивши стипендиста (садашњи алумниста) Задужбине (Фондације) „Студеница“. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________________________

Упутнице:

[1] Мисли се пре свега на нашу дијаспору у САД, јер се тамо ломила будућност не само наше земље, већ и читавог света.

[2] Мирослав Мајкл Ђорђевић, Деценија илузија, Београд, Клио, 2016, стр. 38

[3] Ђорђевић, цит. дело, стр. 38-39

[4] Ђорђевић, цит. дело, стр. 39

[5] http://cmjp.rs/dan-primirja-u-prvom-svetskom-ratu/ (Приступљено: 25. октобра 2020.)

[6] https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:634425-DAN-PRIMIRJA-Secanje-na-kraj-stradanja (Приступљено: 26. октобра 2020.)

[7] Ђорђевић, цит. дело, стр. 66

[8] Фондација „Студеница“ је непрофитна фондација са седиштем у Сједињеним Америчким Државама, основана 1993. године. Фондацију су основали угледни појединци српске дијаспоре у Америци како би помогли интелектуални и економски напредак свог народа и развој друштва у Србији. До сада је, најуспешнијим српским студентима у отаџбини, додељено преко 2.000 стипендија у вредности од 6.500.000 долара.

[9] Тачка поделе била је Титова званична посета Сједињеним Државама октобра 1963. године, када је требало да буде гост америчког председника Џона Кенедија (John F. Kennedy), да проведе неко време у Сан Франциску, и уједно посети чувени Јосемити национални парк. Посета је на крају била потпуни фијаско будући да су српски, руски и кубански имигранти, антикомунисти, протестовали због његовог доласка. Писана су писма против њега и слата конгресменима, а Конгрес је чак усвојио и резолуцију против његовог доласка. У Вашингтону, Њујорку, Сан Франциску, Чикагу и другим градовима организоване су демонстрације, а Срби су у парку Јосемити по дрвећу поред пута качили крпене лутке са натписом „Тито“ и возили се кроз парк са ловачким пушкама.

Сусрет са председником Кенедијем био је кратак и хладан, и уместо тријумфа и почасти доживео је пораз. Чак је и његов повратак кући морао да буде одложен за неколико сати, јер је постојала сумња да је на његовом броду „Галеб“ била постављена бомба. С обзиром да је у првим редовима на демонстрацијама био и владика Дионисије са свештеницима, чланови српске дијаспоре верују да је то био разлог због којег је Тито решио да се освети Србима и СПЦ. Раскол је озваничен тиме што је владика Дионисије рашчињен у Патријаршији у Београду због некаквих измишљених преступа, на основу лажних сведочења.

Црква, тј. народ и свештеници у дијаспори су се на тај начин и званично поделили. Једни су стали уз владику Дионисија, други су поштовали одлуке СПЦ из Београда. Тако је Тито успео да завади српску дијаспору у САД, док су бројни судски спорови око црквене имовине коштали чак 15 милиона долара (Ђорђевић, цит. дело, стр. 55-57).  До помирења је, на наговор патријарха Павла, дошло априла 1991. године, које је потврђено заједничком Светом литургијом на Сретење Господње, у Саборном храму у Београду, 1992.

[10] Ђорђевић, цит. дело, стр. 84

[11] Ђорђевић, цит. дело, стр. 108

[12] Ђорђевић, цит. дело, стр. 99-100

[13] Ђорђевић, цит. део, стр. 97

[14] Његови родитељи су били Јермени рођени у Анадолији који су емигрирали из Османског царства почетком 1900-их како би избегли геноцид над Јерменима.

[15] Ђорђевић, цит. дело, стр. 61

[16] Поред Србије, чланови делегације српске дијаспоре обишли су и остала места где су живели Срби попут источне Херцеговине, Косова и Метохије, Крајине, Бањалуке. Тако су се, поред патријарха Павла и  Милошевића, састали и са премијером Драгутином Зеленовићем, представницима Албанаца у Приштини, Богољубом Карићем у Пећи, Радованом Караџићем, др Николом Кољевићем, америчким амбасадором у Југославији Вореном Цимерманом (Warren Zimmermann) и Добрицом Ћосићем. Посебно упечатљива била је посета херцеговачким јамама из Другог светског рата – Корићкој јами, Јагодњачи и Пребиловцима.

[17] Ђорђевић, цит. дело, стр. 123

[18] Између 17. и 21. августа 1991. године, осмочлана група совјетских генерала-тврдолинијаша покушала је да изведе државни удар и сачува целовитост СССР-а, који је био у фази распада. Једини град у Европи из којег је пучистима тада упућен телеграм подршке био је – Београд. Милошевић се тада понадао да ће пуч успети, да ће опстати СССР, а самим тим и комунизам.

[19] Ђорђевић, цит. дело, стр. 142

[20] Ђорђевић, цит. дело, стр. 143

[21] Момчило К. Тасић био је један од оснивача Задужбине Студеница, a његов отац био је шеф обезбеђења краљевске породице за време владавине краља Александра.

[22] Ђорђевић, цит. дело, стр. 143

[23] Ђорђевић, цит. дело, стр. 149.

[24] Као председник Савезне поморске комисије била је задужена за трговачку морнарицу САД и тиме постала највише рангирана жена у администрацији председника Никсона. Била је управник Луке у Балтимору, држава Мериленд – једне од најчувенијих у Америци. Од 2006. године ова лука носи њено име – Лука Балтимор, Хелен Делић Бентли. Проглашена је за 10 најважнијих жена државе Мериленд, од њеног постанка. Била је посланица у Представничком дому пуних 10 година (1985-1995). Видети више овде.

[25] Ђорђевић, цит. дело, стр. 155

[26] Ђорђевић, цит. дело, стр. 164-165

[27] Ђорђевић, цит. дело, стр. 165-166

[28] Ђорђевић, цит. дело, стр. 168

[29] Ђорђевић, цит. дело, стр. 174

Насловна фотографија: CLIO/Архива КСУ/Нови Стандард

 Извор Нови Стандард