Најновији чланци  

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 14 guests and no members online

   

Чекрчићи бедем непробојни

Објављено: 11.07.2021.год.- 1. део

Панорамски снимак Високог и Месне заједнице Чекрчићи

Месна заједница Чекрчићи обухвата села Чекрчиће са засеоком Добрици, Долипоље са засеоком Паљевина, Кута, Врела и Крчевине. Налази се на 43 степени, 59 минута и 28 секунди северне географске ширине и 18 степени, 12 минута и 36 секунди источне географске дужине. То је подручје месне заједнице Чекрчићи пред последњи рат. Сва ова села су смештена у троуглу што га чини граница са општином Илијаш, река Босна и вододелница река Босна и Фојница. Чекрчићи су смештени на две терасе поред Босне - прва, виша, на којој се налази центар села, и друга, нижа, на којој су Добрици. Долипоље је на нешто вишој тераси, а Врела су по странама око потока Врела, западно од Долипоља. Изнад Долипоља и Врела су Крчевине.

 


Приредио контраадмирал Бошко Антић

Према попису становништва 1991. године у општини Високо било је 7.471 Срба (16,18%). Ради поређења треба навести да је 1971. године било 20.18%,а 1981. године 16,80%. Истовремено је 1991. године било 1.464 Југословена (3,17%) и то су у највећем броју, ако не и у целини, били Срби. Према попису становништва 1991. године у Месној заједници Чекрчићи (села Чекрчићи, Долипоље, Кута, Врела, Крчевине и Копачи) живело је 1.019. становника, од тога 894 Срба, 98 муслимана, 12 Хрвата, 10 Југословена и 5 осталих). Село Чекрчићи је имало 309 становника, од чега 299 Срба, 5 муслимана, 4 Хрвата и 1 Југословена. Долипоље је имало 259 становника, од чега 216 Срба, 37 муслимана и 6 Југословена. Врела су имала 367 становника, од чега  305 Срба,  47 муслимана, 8 Хрвата,  2 Југословена и осталих 1. Копачи си имали 84 становника, од чега 74 Срба, 9 муслимана и 1 Југословена.

 

Важно је навести и национални састав становништва нама суседних села, која су припадала општини Илијаш, али су са селом Чекрчићи престављали једну недељиву целину. Тако у Љубнићима има 675 Срба од 694 становика, у Кадарићима 307 Срба од 445 становника, Балибеговићима 217 Срба од 218 становника, Бањер 11 Срба од 19 становника, Љешево 249 Срба од 1.045 становника, Подлугови 1.185 Срба од 1.448 становника, Соврле 573 Срба од 775 становника...

 

Дакле, сва наведена села на левој обали Босне била су српска, представљала су једну нераздвојиву целину по свим елементима који обележавају заједнички живот.


НА БРАНИКУ РОДНОГ ПРАГА

 

 

Након рата у Словенији и Хрватској на ред је дошла Босна и Херцеговина. Циљ је био одсећи Србе од матичне државе и створити границу на Дрини. Усташе су прво у Купресу убијали све што је српско, а онда је дошао крвави Васкрс 1992. године, када је убијен српски сват у Сарајеву. Мимо воље српског народа рат је започео већ почетком маја. ЈНА није спречила крвопролиће, па се српски народ самоорганизовао и већ 12. маја 1992. године формирана је Војска и Главни штаб. Командант је постао генерал-мајор Ратко Младић.

 

Донешена је одлука о издвајању општине Илијаш из града Сарајева и удруживању са општинама Хан Пијесак, Соколац, Пале и другим у Српску аутономну област Романија. Општини Илијаш су се прикључила многа села из општине Вареш, а село Чекрчићи, које је имало своју месну заједницу, је од самог почетка ратних дејстава третирано као саставни део општине Илијаш.

 

Српски народ се ујединио јер је осетио да му прети велика трагедија, српски народ се одазвао на позив за одбрану и спремно дочекао одлуку о општој мобилизацији.

 

Српски народ се одазвао на мобилизацију и одбрану родног прага. У Илијашу је у оквиру Српске демократске странке приступљено организацији цивилне заштите, а општинси одбор ове странке је формирао менее штабове цивилне заштите, који су касније преименовани у кризне штабове који су преузели одговорност око организованја народа.

 

Након Одлуке Председништва Републике Српске број 03-11/92 од 15.04.1992. године о проглашењу непосредне ратне опасности и Одлуке број 04/398/92 од 20.05.1992. године о општој мобилизацији свих војних обвезника на територији Републике Српске, упућени су позиви по месним заједницама. Кризни штаб Српске демократске странке Илијаш органиизвао је и Србе у општинама Високо о Бреза, па су у месној заједници Чекрчићи упућени позиви за мобилизацију 389 војних обвезника.

 
РАТ ЈЕ ПОЧЕО

 

 

Јасно је било да се припрема напад на српске територије и 3. маја 1992. године муслимани су напали подручје општине Илијаш. Тога дана муслиманска артиљерија из правца Високог и Брезе десјствовала је по граду Илијашу, селима Мраково и Соврле, посебно по Љубнићима и Чекрчићима. Потом је следио пешадијски напад на српске положаје на целој линији одбране, од Усијеле до Добрањског брда - Чекрчићи, Љубнићи и Оџак. Бранећи своја села изнад Љубнића је погинуло девет српских бораца: Билал Илије Петар, Гаврић Милинка Илија, Бујак Рајка Тихомир, Букарац Бошка Радомир, Росуљаш Милана Раде, Тодоровић Љубе Велимир, Тодоровић Крсте Лука, Тодоровић Недељка Тодор и Радић Мирка Срђан. 

 

Село Добро је запаљено и опљачкано. Муслимани су претрели озбиљне губитке и на њихову иницијативу у 18.00 часова постигнут је споразум у заустављању непријатељстава, а као и обично они се тог споразума нису придржавали и наредних дана су наставили са оружаним провокацијама.

 

Овај дан је дан почетка рата на територији општине Илијаш, чији је саставни део већ била месна заједница Чекрчићи.

 


 

Са Улуковца, изнад Куле Бањера, где је била лоцирана муслиманска артиљерије, шири се поглед на Чекрчиће као на длану. Исто тако, са Височице која је непосредно узнад града Високо види се цела српска линија одбране од Чекрчића до крајњег дела у Кралупима према Ратковићима и Ораовцу, те Стијени, где се завршава линија одбране на левој страни на споју са Илиђанском бригадом. Са ових објеката било је могуће непосредно гађање из муслиманска артиљерије. С обзиром на овакав неповољан распоред објеката за српску страну и њихову близину, сваки део ове територије био је у домету муслиманској артиљерији (минобацачима 82 мм и 120 мм, хаубицама, тенковима, вишецевним бацачима ракета, ПАМ-овима, бофорсима), а добар део и снајперима. Само од снајпера је погинуо 41 борац. Муслиманска артиљерија је гађала сваки део српске територије. Поред војних објеката, гађани су и цивилни објекти.

 

И српска страна је имала изразито повољне објекте, а у рејону одбране 3. пешадијског батаљона то је био Стрмац коме је град Високо и његова дубина у видику као на длану, а посебно што је врло близу Високог. У случајевима напада муслиманске артиљерије по насељеним местима, Срби би је једино могли ућуткати тако што би својом артиљеријом узвратили по градовима Високо и Бреза.

 

На овом делу зоне одбране Илијашке бригаде српска одбрана није имала уопште своју дубину. Поред прве линије одбране није било простора за постављање друге и евентуално треће линије ровова. И поред таквих околности добар број становника је остао у Чекрчићима, најугроженијем селу у овом рату. У Чекрчичима није био довољан ни број бораца да би могли правити смене у рововима. Борци су и по два месеца непрекидно били у рову. Борци су због тога своје ровове уређивали облажучи их ламперијом, довлачили кауче и телевизоре, дод ровова су правили викендице.

 

Поставља се питање како је оваква територија могла остати одбрањена и како муслимани нису успевали, и поред бројних напада, да је пробију.

 

Српски борци су тада говорили да је њихиво основно гесло: «За крст часни и слободу златну». То је дало снагу српским борцима, бранећи своју земљу и своја огњишта Стали су испред својих породица, деце, стараца, болесних и нејаких као чврст и непробојан бедем. У њих је веровало целокупно становништво и остало са њима. 

 


 

Почетком маја 1992. године бивша касарна "Ахмед Фетахагић" у Високом, претворена је у прави концентрациони логор у коме су затварани и мучени припадници српске националности из Високог и околних села, посебно подвисочких. Потресне су приће ових затвореника, објављене у књизи "Муслимански логор Високо 1992.1993 (Дневник и казивања логираша". Неки од њих су путем размене прешли на српску територију, неки су одведени у Зеницу, а неки су попут Светомира Вујисића, мужа наше куме Томиславке, испустили душу након страховитих мучења. Укупно је затворено 409, од чега 28 жена. Били су то Срби из Високог, Куле Бањера и подвисочких села које су муслимани заробили. На челу мучитења био је Хајрудин Халиловиоћ, брат команданта мислиманске Патриотске лиге Сефера Халиловића. 

 
НА ПРВОЈ ЛИНИЈИ СРПСКОГ ИЛИЈАША

 

 

Наредбом је 20. маја 1992. године формирана Прва српска илијашка бригада, чији је први командант капетан прве класе Марко Копања. Бригада је под својом контролом држала и с. Чекрчићи и Доње Копаче, који су припадали општини Високо. Наредбом од 20. августа 1992. године у састав бригаде је ушло шест батаљона, ме|у њима као Трећи пешадијски батаљон био је батаљон формиран од бораца Љубнића, Чекрчића и Кадарића. На крају 1992. године бригада је имала 3.280 бораца, да би на крају нарасла на 6.350 бораца, који су бранили фронт дужине 140 километара.

 

Још у децембру 1991. године формиран је кризни штаб Српске демократске странке Високо, који је и допринео да се Одред Чекрчићи одмах укључио у Илијашку бригаду.  У истом месецу формиран је и Кризни штаб Месне заједице Чекрчићи. У јануару 1992. године формирано је пет водова (са укупно 150 људи), уз оделење минобацача и пушкомутраљеза. Око 20. јануару формиран је Центар везе у Дому, који је покривао општину Високо, који је одржавао везу са касарном у Високом, Љубнићима. Кралупима, Градом на Височици, Пучиштима, Доњом Зимчом, Радовљем, Паљикама, Добрињем, Лужницом, Подвињцима, Кула Бањером, Мулићима, Топузовим Пољем, Бискупућима и Оџаком, а нешто касније и са Илијашом. Успостављање ове везе омогућио је конандант касарне у Високом мајор Јован Бартула, те капењтан прве класе Горанчић Момир и капетан Зебић.

 

У фебруару 1992. године формирани Одред је запосео линије одбране:

 

- 1. пешадијска чета је посела линију Добрици- Копачи- мост на аутопуту;

 

- 2. пешадијска чета је запосела линију Кута - Усијела - Почивала;

 

- 3. пешадијска чета је заузела линију Почивала - Чечавка, преко Крчевина до 10. априла 1992, а до тада Почивала - Вис - Икине равни - Кандића куће. 

 

До 10.04.1992. године командант одреда био је Славомир Татаревић, а  његов заменик Мирић Велибор. Од 10.04.1992. године командант Одреда је Мирић Арсенија Ненад.

 

Одред је самостално деловао, а 1. јуна је чвршће увезан са илијашком бригадом, која је формирана 20. маја 1992. године под именом Прва српска  Илијашка бригада.

 
ИЛИЈАШКО "РАТИШТЕ"

 

 

Илијашко "Ратиште" било је тешко и специфично, посебно његов равничарски део. По површини је релативно мало, али му је дужина 20 километара, а ширина од 3 до 10 километара.
Најтеже је било у подручју села Чекрчићи. Са свих страна је била непријатељска територија на којој се стално налазило преко 30.000 војника. Доминантни земљишни објекти били су под контролом муслимана, доминирали су над ратиштем и над комуниакцијама Високо-Илијаш и Семизовац-Олово. Са Очевља, изнад саме Брезе, се цело ратиште види као на длану, а са Куле Бањер (на Улуковцу је била муслиманска артиљерија) шири се поглед на Чекрчиће. Непосредно изнад Високог је Височица, са које се виде све српске линије одбране, од Чекрчића до Стијена. Сваки део овог ратишта био је у домету муслиманске артиљерије, а Чекрчићи и снајпериста. Били су то српски Термопили.

 


 

До реорганизације је дошло на основу наредбе команданта Прве српске илијашке бригаде број 05/17-1 од 18. јуна 1992. године када је извршено укрупњавање јединица спајањем у батаљоне, а наредбом команданта Прве српске илијашке бригаде  број 05/86-1 од 20. 08.1992. године бригада је реорганизована у Илијашку лаку пешадијску бригаду, у чији 3. пешадијски батаљон   је 01.09.1992. године ушао Одред "Чекрчичи".

 

Линија одбране коју је држао Одред "Чекрчићи" била је линија одбране бригаде на правцу према Високом, са које је Илијашка лака пешадијска бригада наставила рат.

 

 

 

 


 

Из књиге Свједоци говоре – ратни злочини над Србима општине Високо (1992-1995)»

 


 

Линија одбране Илијашке бригаде успоствљена 15. децембра 1992. године била је:

 

Гајине - Ајдановићи - Малиновац - Кривајевићи - Мотике . Копитовац - Борак - Нишићи - Злотеге - к.960 - Буљетовина - Перковићи - Ерићи - Буњевци - Чамовине - к-1034 - Љеваци - Крст - Грубановићи (к.1112) - Брезац - тт 1063 - Крчевине - к.1003 . Шикуљски гај - Жижци - Карићи - Рокоч - Буква - Блажа - Крагуљац - к. 986 - Гаврићи - Округлица - Колонија - Карачићи - Главица (тт 1059) - Куносићи - Лађевићи - Цурак - Будраже - Средње - Бокшићи - Бечировац - Дубово - тт 927 - Кремеш (тт 811) - Доња Љубина - Врањак - Небочај . Доња Вогошћа- левом обалом р. Босне - доњи мост на р. Босни у Малешићима - к.555 - тт 535 - ГребеНац - МИК - мост на р- Мисочи код Млина - касарна Мисоча - Карашница - Богдановићи - Павловићи - гај (к.471) . поток Гнионица - Вис (Кострача) - Кострача - Совре - Трновача - ИНА - Капица - Борови - Плана - Зајезда- Вратница - Доњи Копачи- стари мост на р. Босни - Тук - Усијела - Пријеко - Почивала - тт 670 - к.715 - к.700 - тт 751 (Добрањско брдо) - Мандино брдо - Храстић - к. 683 - Циганија - Вишеград - тт 744 - Драгача - Трешњица (к.783) . Висовац (тт 731) . Врхови (тт 814) - к. 829 - Паљево - Орловача (тт 815) - к. 675 - тт 538 - Доња Вогошћа.

 


 

С обзиром да је територија општине Илијаш, која је била зона одговорности ове бригаде, мировним споразумом у Дејтону предата Муслиманско-хрватској федерацији, бригада се заједно са становништвом повукла са територије. Са својим породицама отишли су и борци бригаде, тако да је 4. фебруара 1996. гдоине бригада расформирана, а њена документација пренешена у Мокро, а потом у Вишеград. Бригада је званично укинута 30. марта 1996. године, а њене традиције наставља 709. бригада у Вишеграду.

 

Бригада је Указом председника Републике Српске број 01-21-133 од 28.06.1993. године одликована ОРДЕНОМ НЕМАЊИЋА, као прва и једина у Сарајевско-романијском корпусу. У бригади је одликовано укупно 392 борца, нажалост највише посмртно. Бранећи свој земљу погинуо је 531 борац (Прилог број   ), а теже или лакше рањено око 2.000 бораца.

 

Почетком рата је у селу Чекрчићи сахрањено седам погинулих бораца по ноћи, без присуства свештеника и уз најмањи број присутних, а све због сталних ратних дејстава.  Ово је био и најтежи део илијашког “ратишта”, тако да до краја рата у овом гробљу више није сахрањен ни један борац.

 
ВАЖНИЈИ ДОГАЂАЈИ

 


НАПАД ЗА НАПАДОМ

 

 

После напада на Чекрчиће и Љубниће 3. маја 1992. године, чиме је и почео напад на ове српске крајеве, значајнији догађаји су: 

 

16.06.1992. - После извршенихх злочина на Чемерну (убијен 21 борац и девет цивила) и Мисочи (побијена породуца Росуљаш), на теритирију општине Илијаш извршен је снажан комбиновани артиљеријско-пешадијски напад из Високог и Брезе. Пешадијски напад је био нарочито јак на линији Чекрчићи - Ратковци - Биоча, али је напад одбијен уз наношење непријатељу великих гуибитака.

 


 

Тих дана становништви Подвисочких села доживели су погром.

 

У Хлапчевићима, углавном муслиманском селу са веома мало хришћанског становништва (Хрвата 2, муслимана 612, Срба 19), јавна егзекуција Срба овог села извршена је 20. јуна 1992. у центру села, где су присилно доведени из својих кућа. Убиства доведених Срба извршили су, у присуству и уз аплаузе локалног муслиманског становништва, блиски рођаци посматрача, припадници Армије БиХ, углавном из овог и суседних муслиманских села. Имовина побијених и преосталих, прогнаних Срба села Хлапчевићи је опљачкана, а оно што пљачкаши, такође локални муслимани, нису могли да однесу, спаљено је и разорено. О том гнусном чину убиства, уз аплаузе бивших комшија, егзекутора и њихових најближих рођака, родитеља, жена и деце, сведоче два човека, жртве муслиманске егзекуције, који су и поред више прострелних рана ипак преживели стрељање.

 

Жртве: 1) Даница (Обрен) Дамјановић, 1940. и њен супруг 2) Славко (Јеремија) Дамјановић, 1935; 3) Душанка (Милош) Брајић-Ристић, 1945. њен син 4) Жељко (Неђо) Ристић, 1966; 5) Неђо (Милош) Масал, 1947; 6) Душанка Масал.

 

У Колошићима је извршен суров злочин над три генерације познате и угледне породице Вуковића у овом претежно муслиманском селу, општине Високо (муслимана 309, Срба 165), десио се 20. јуна 1992. у 14.30 часова. У злочину извршеном претежно из лаког пешадијског аутоматског оружја за неколико минута је побијено шест чланова те богате српске породице. Злочин су припремили и извршили наоружани муслимани, војници Армије БиХ, углавном добровољци регрутовани из села ове и суседних општина. Истог, али и следећег дана после злочина над побијеном српском породицом садистички су ликовале и иживљавале се прве комшије муслимани, њихове жене и деца. Два дана су, док тела нису однета из дворишта и сахрањена, пљували, мокрили, псовали и шутирали покојнике са којима су пре тога деценијама, изгледало је пријатељски, без међусобних сукоба, живели у најближем комшилуку, кућа до куће.

 

Жртве: 1) Бошко Вуковић, 1927. и његова супруга 2) Драгиња Вуковић, 1924. њихов син 3) Рајко (Бошко) Вуковић, 1948; унук 4) Миодраг (Рајко) Вуковић, 1969. и најближи рођаци који су се код њих затекли 5) Јеленко (Душан) Вуковић, 1962. и 6) Здравко Вуковић, 1946. Овим жртвама треба са пуно разлога додати и Здравкову ћерку Тању Вуковић, средњошколку, која је, у скровишту, била сведок покоља. Након годину дана, у очајању, извршила је самоубиство активирањем ручне бомбе као избеглица у Илијашу.

 

У муслиманско-хрватској експанзији етничког чишћења и истеривања Срба из буквално свих насеља средње Босне, а тиме и општине Високо, у истом дану: 20. јуна 1992. нападнута су и села Брадве (Срба 114, муслимана 831, Хрвата 3, Југословена 8, осталих 70), Добриње (Срба 161, муслимана 157, Хрвата 166, Југословена 37, осталих 25), Доња Зимћа (Срба 422, муслимана 32, Хрвата 142, Југословена 33, осталих 27), Горња Зимћа (Срба 127, муслимана 246, Југословена 3), Конџило (Срба 22, Хрвата 1), Лисово (Срба 73, муслимана 240, Хрвата 34, Југословена 5), Мауровићи (Срба 203, муслимана 348, Хрвата 4, Југословена 12, осталих 3), Мухашиновићи (Срба 317, муслимана 21, Хрвата 141, Југословена 21, осталих 20), Паљике (Срба 8, муслимана 145), Вилењак (Срба 56, муслимана 94, Хрвата 2, Југословена 3, осталих 3).

Прогон српског становништва и напад на наведена села извршиле су, после више од месец дана прикупљања и планирања, веома јаке полицијске и војне формације Зеничког корпуса Армије БиХ, регрутоване с подручја средње Босне. Пред њиховим наступом и притиском кроз шумска беспућа, избегавајући саобраћајнице евакуисано је преко 3.000 лица, али је известан број, углавном болесних, инвалида, слепих и веома старих особа остало у својим кућама у којима су, обично на суров начин, поубијани, а неки од покојника и спаљени са кућом у којој су живели. Известан број млађих мушкараца мештана погинуо је штитећи и бранећи оружјем колону избеглица и своје најближе, децу и родитеље, који су се повлачили према слободној територији Републике Српске. После запоседања наведених села и српских делова тих села сва покретна и непокретна имовина опљачкана је, разорена и спаљена. Исту судбину доживеле су православне цркве, капеле, гробља и споменици културе. По законима и захтевима џихада, темељно су брисани трагови хришћанског, односно српског присуства у овом подручју. Ту су ускоро настали центри прикупљања, боравка и обуке добровољаца из исламских земаља, муџахедина или светих ратника ислама. Њих су веома често скоро помпезно посећивали господин Алија Изетбеговић и његови сарадници из највиших врхова војне и цивилне власти БиХ.

 

Жртве: 1) Благоје (Данило) Чулум, 1925; 2) Мира Врановац, 1930; 3) Драган (Рајко) Кокотовић, 1957; 4) Лазар Хрвачевић; 5) Неђо Војновић; 6) Радован Глишић; 7) Рајко Раковић; 8) Бранко (Душан) Цвијетић; 9) Владимир (Радован) Милановић, 1971; 10) Вишња (Слободан) Бајић, 1982; 11) Игор Стојчић, 1976; 12) Остоја (Јово) Крајишник, 1922.

 


 

26.06.1992. - На извиђачком задатку у рејону Мракова, припремајући нову акцију, погинуо је први командант бригаде Марко Копања, који је све борце задивио својом храброшћу, упорношћу и вољом да брани и одбрани Илијаш. За новог команданта постављен је мајор Драган Јосиповић. Јосиповића је касније заменио Милош Делић, а њега Божидар, Николе, Савић .

 

28.06.1992. - На Видовдан су нападнуте све линије одбране Илијаша, из правца Високог и Брезе. После артиљеријске припреме, уследили су жестоки напади више хиљада муслиманских фанатика, који су наишли на жесток отпор српске одбране. Српска војска је непријатељу нанела велике губитке. Неколико стотина муслиманских фанатика, уз повике "Алах егбер", погинуло је, а велики број их је рањен. Напади су били најжешћи на Чекрчиће, Љешево и Мраково. Касније су грађани Високог пренели информације да је погинуло око 900 муслиманских војника и муџахедина из Турске, Саудијске Арабије, Ирана и Судана , да су радници на изради мртвачких сандука радили у три смене. Овај дан су муслимани добро запамтили и они који су једном нападали на Чекрчиће, нису смели то више никада поновити. Зато су они у нападе слали људство доведено из Тузле, Травника, Какња и Зенице. Избегло становништво је касније причало да су муслимански војници бежали из аутобуса када би сазнали да иду у напад на линије одбране Илијаша. Тог дана погинула су четири српска борца: Петричевић Владе Владимир, Суботић Бошка Жељко, Зец Бранка Гојко и Попић Ранка Небојша. 

 

Због изузетних успеха 1. илијашка лака пешадијска бригада Указом председника Репубике Српске одликована ј Орденом Немањића, а за изузетне заслуге и показано јунаштво, поред осталих, одликован је Мирић Зоран (посмртно). 

 

Овог дана Команда Илијашке бригаде је за одређени број јединица организивала полагање заклетве пред црквом у Илијашу. Био је то Видовдан. На свечаности је био и председник Скупштине Републике Српске Момчило Крајишник, а испред Главног штаба Војске Републике Српске пуковник Ђукић. Свећаност је убрзо прекинута због наведених напада на линије одбране из правца Брезе и Високог.

 

27.07.1992. - После неуспешних оружаних акција, муслимани су прибегли и другим средствима, па су овог дана на Радио-Високом објавили позив српском становништву села Љешево, Крчевине, Копачи и Чекрчићи да предају оружје и потпишу лојалност, а у противном не гарантују за њихове животе. Овакав позив није преплашио српско становништво и на њега није ни обраћена никаква пажња.

 

22.08.1992. - По целој територији Илијаша муслимани дејствују артиљеријом. покушавају да убаце диверзанте. На српске положаје пало је око 250 граната. На Бањеру је разбијена диверзантска група, а по подне су настављени напади минобацачима и хаубицама. Из Грачанице дејствују по Чекрчићима минобацачима 82 и 120 мм, хаубицом 105 мм и тенковима, групишући снаге у Вратници, па се очекивао још јачи пешадијски напад.. У току дана пало је око  750 граната. У току напада погинуло је седам бораца и три цивила, а рањено 27.  У овом нападу погинули су и Драгичевић Данила Неђо, 1947; Лалић Млађена Миодраг, 1976; Мирић Васе Тихомир, 1939; Мирић Момчила Милош, 1953; Пантић Петра Добрица, 1953;  Вукичевић Новице Жељко; 1965; Крављача Боже Неђо, 1949.

 

27.08.1992. - Након артиљеријске припреме и пешадијског напада на линију одбране у зони 3. пешадијског батаљона у рејону Усијеле, наше снаге су се повукле уназад, померивши линију одбране за око 300 метара и ширине 500 метара. Повлачење је извршено без губитака, постављена је нова линија у засеоку Врела, а муслимани су саопштили то као ослобођење Чекрчића, о чему су чак направили и емисију на телевизији и славили годишњице тог успеха, иако Чекрчиће никада нису заузели.

ОДА КОМАНДАНТУ

 


(Др Миодраг Лазић, добровољац из Ниша, ратни хирург)
25. април 1994. године. Ратна 1994. година. 


Моја прича се зове Драган Јосиповић. Старешина Војске Републике Српске, командант славне бригаде Сарајевско-романијског корпуса. А тамо негде, у Србији, у питомој Војводини, његове четири девојчице. Херој, витез и Синђелић, командант славне Илијашке бригаде, ударна песница, челик и срце битке за Дрину и Горажде, осветник дринских крвавих таласа. Ово је моја прича о једном човеку, о живом хероју, хероју рата, који чува Српство свом силином векова и крвљу предака. Од њега се непријатељу крв леди. Човек, отац четири девојчице, дошао је да се бори за српски народ.

 

 

 

 

 

Генерал-мајор Драган Јосиповић

 


 

Борио се на најтежим ратиштима, увек на првој линији, увек напред. Понекад и неколико стотина метара иза непријатељске линије. Бог за своје борце, увек испред њих и са њима. Крајишник по рођењу, Југословен по држављанству, борац Републике Српске. Воле га сви. Борци обожавају. Он је отелотворење свих српских јунака. Нема га на телевизији, радију, у новинама. Увек у снопу ватре и непријатељских тромблона. Његово име је легенда и сигурност, и зато, Боже, чувај га за овај народ и ову земљу! Он је последњи Мохиканац и Дон Кихот, он је Обилић и Косанчић. Он је срж Српства и, просто, он је јунак. Синоћ је дошао са Горажда, данас је у болници, у посети својим рањеним борцима. "Најобичнијим од обичних бораца". Али то су његова деца, његови борци. 

 

Седео је код мене, у соби где живим, у болници. Причали смо, причали обичне приче, два обична човека, истих судбина и мисли. Причали о деци, о људима, о нашим судбинама, о ономе што нас чека, и где смо. Скували смо кафу. Обојица пијемо доста слатку. Хирург, две године у рату, у крви до колена, и херој - ратник, две године у ватри и смрти. Седе сами, кувају кафу, у соби која је слична оним студентским. Насмеја се што спавам на двоседу и морам као продужетак ставити столицу, за ноге, јер је лежај сувише кратак. А ја помислих - када и где он спава? У задњих двадесет пет дана једва да је једном скинуо чизме. То је борац и командант што оствари многе победе. Причали смо обичне људске приче, а ја запамтих: "Једва купих деци половне књиге"... или: "Када заспим, а зазвони пољски телефон, прво у страху помислим да ми јављају да је неки мој борац рањен, или погинуо." Драгане Јосиповићу, и Теби и себи желим да стигнемо до свог циља, до својих идеала, својих веровања. Док је таквих као што си Ти, док је Тебе, док је српског народа и српских бораца, идемо напред, и верујемо! Још нешто, прича о Теби је моја прва прича о појединцу. Остајем дужан још једну, причу о човеку који је дао свој живот за народ и Отаџбину, и који већ живи у легенди: причу о Зорану Боровини. Пописмо кафу са по две коцке шећера. Ниси хтео да попијеш ракију - рече да пијеш само ван рата, или кад одеш кући. А кад си задњи пут био код куће? Лежерно, у маскирној униформи, потамнелој од прашине, блата и зноја, али с печатом снаге у живим борбеним очима, Јосиповић седе у војни ауто, махну, и оде. Где?

 


 

05.03.1993. – Овог дана извршен је један до најтежих напада муслимана на Чекрчиће. У 5.30 часова из правца Високог извршен је пешадијски на српске положаје у Чекрчићима на целој линији одбране Усијела - Добрањско брдо, у рејону одбране 3. пешадијске чете 3. пешадијског батаљона. Тежиште напада је Храшће – Смрека (тт. 715). Снажни напад подржавала је непријатељска артиљеријска ватра. Непријатељске снаге су јачине два пешадијска батаљона, једна специјална јединица МУП-а и један ојачани вод војне полиције. Српски борци нису се дали у потпуности изненадити. Прихватили су борбу на живот и смрт, пружили отпор као прави јунаци, извлачили рањене другове, гинули, али су издржали. У помоћ им стиже команда њиховог батаљона и успешно спречавају продор на делу угрожене линије. Док је трајао напад муслиманска артиљерија је из правца Грачанице гранатама засипала Љубниће, Бањер, Илијаш и Луку, како би спречила дово|ење помоћи. И поред тога стигао је интервентни вод, диверзанти, тенкисити и специјалци. Напад је успешно одбијен Муслимани су се  уз велике губитке панично повукли, претрпевши још један пораз. У обрани тога дана, не узмичући ни једне стопе испред муслимана, погинуло је девет бораца: Антић Остоје Мирко, 1958;  Андрић Мирослава Грујо, 1966; Голубовић Милисава Братислав - Кале, 1962;  Јевтић Страје Петар, 1960; Митровић Саве Александар, 1971;  Јовановић Млађена Радомир, 1959;  Милановић Весељка Драго, 1943; Вановац Пере Бранко; 1952;  Зупур Луке Станко, 1946.

 

У одбрани Бањера и Чекрчића положили су своје животе на олтар слободе, као прави јунаци, а Д. Савић у својој песми записа: "Вама храбри соколови, док је свијета нек’ је хвала, почивајте сви у миру, нека вам је вјечна слава".

 

На линијама бранилаца остало је тада 60 припадника муслиманских јединица. Не зна се колики су били губици муслиманских појачања у позадини.

 

Зима 1992/1993. је протекла у успешном спрелачавањуу продора непријатеља из Високог према Сарајеву. Два непријатељска корпуса су сломљена у покушајима зауизимања Илијаша и Чекрчића. Непијатељу се није смело дозволити да заузимањем српскхх територија изврши спајање снага у Сарајеву са снагам у Високом, Зеници,  Олову, Горажду  и Пазарићу. 

 


 

Тате, као одрасли ратници, дали су свечану изјаву ријечима: «Заклињем се чашћу и животом да ћу бранити суверенитет, територију, независност и уставни поредак своје отаџбине и вјерно служити интересима њених народа. Тако ми бог помогао.

 

Њихови мали синови не разумију још ту заклетву. Они су ту, не иду у школу, не играју се ни са дјецом ни са својим татом. Тата је у рову. И кад дође, гледа сина и размишља. Шта ће бити с њим и његовим сином, а шта ће бити са онима који су отишли у Србију, Црну Гору, Њемачку и слично.

 

А мали синови као велики хероји рата. Они не знају тако размишљати. Они као да имају своју заклетву. Када тата пође у ров, гледају га и као да веле: - Тата, држимо ти палчеве. Бори се и врати се.

 

На ово нема одговора ријечима. Зато, тата, стисни зубе. Погледај сина кад пођеш у ров, пољуби га и окрени се од њега. Ако треба и сузу пусти, али пази да то син не види. Иди на линију и добро осматрај. Сваку звјерку која пође према теби, према твом сину убиј. Али пази шта ти је син рекао. Бори се и врати. О онима који су отишки немој размишљати. Биће времена и за то. 

 

Приредио контраадмирал Бошко Антић
 
--------------------------------------------------------------------
 

Чекрчићи бедем непробојни - 2.део

Објављено: 11.07.2021.год.
Панорамски снимак Високог и Месне заједнице Чекрчићи

Приредио контраадмирал Бошко Антић


НАПАД “МИРОТВОРАЦА”

У току дана 20. марта 1994. године авиони НАТО-а су, више него иначе, надлетали врло ниско територију Илијаша, а нарочито у граничним деловима Љубнића, Чекрчића и Љешева. Заглушујућа бука слутила је на нешто више од покушаја застрашивања. Становници и војска у овим данима неизвесности за просторе илијашке општине, а нарочито најавом пуштања у саобраћај аутопута Сарајево – Високо кроз насељена места, питали су  се да ли и даље крваво бранити и гинути за ову тертиорију или је већ све договорено.

Нико није знао шта непријатељ хоће, али нико није знао ни судбину на коју својим херојством не може утицати.

У 16. часова и 20 минута четири оклопна возила канадског батаљона блокирала су пункт у Чекрчићима. Непосредно након тога  чула се тутњава из правца Високог. То је била инвазија оклопних канадских снага. Преко 40 механизованих оклопних возила: транспортера, тенкова и тешког наоружања, насилно су прошли нашу барикаду. Без заудтавлахња су прошли пункт сишли са аутопута у Љубниће и распоредили се на линији Бањер-Љубићи-Чифлук-Балобеговићи. Блокирали су све путеве и прилазе нашим положајима и тако одвојили становништво од њихових бораца. Једни другима нису могли помоћи.

Борци су се питали шта даље следи? Вероватно продор Зеничког корпуса са једне стране, Тузланског корпуса са друге старне и тако деблокадом Сарајева спојити главнину муслиманских снага. Та три, већ тада моћна корпуса, зна се куда би кренила. Руска јединица, која се такође налазила у Високом, одбила је наређење и није хтела учествивати у овој операцији.

У склопу разноразних комбинација о судбини Илијаша ово је била и представа психолошког притиска на становништво пред пуштање аутопута у саобраћај. Затим је требало онеспособити српско тешко наоружање, блокирати путеве и изазвати инцидент, као оправдање за даљу ескалацију операције под именом ”Муњевити скок”.

Ни на један, оволики, комад земље и у јеку највећих војних операција и офанзива није усмерена и лоцирана веча оклопно-механизована сила и авијација. Одлучила је хладнокрвност, прибраност и прави потез Илијашке бригаде. Пред толиком силом, смртном претњом, нико се није уплашио: од детета, старца, жене до војника. Становништво које је сво време рата било уз своје борце, синове и мужеве, већ је очеличено.

А само једна испаљена зоља, коју су прижељиквали агресори, била би довољна да остваре своје циљеве.

Умјесто тога, становништво: жене, деца, старци су голоруки опколили та страшна и убитачна оклопна возила нудећи са пркосом свој живот за свој родни крај. Српски борци су хладнокрвно минирали просторе око канадских оруђа. Сада су ти силници били српски заробљеници.

Када су Канађани схватили да је пред њима наустрашив народ и борци. Сви стопљени у једно тело, тражили су од наше команде да разминирамо терен како би се посрамљени повукли. Председник општине Илијаш био је лично на Жеровању код једног дела канадске јединице. Њихови војници су изгледали бедно. Били су испрепадани. Иимао се осећај да им дрхте браде и ноге. Сада су у српским борцима гледали спас. А ту у непосредној близини била је српска минобацачка батерија. Гледају у њу. 

Када је успостављен контакт са командантом канадског батаљона, мајором Бодријем, он је рекао да је наређење за ову акцију добио од  Мајкла Роуза, који се тога дана налазио у Лондону. 

Припадници УНПРОФОР-а су у зони одбране Илијашке бригаде неколико месеци “глумили” тампон зону између српских бранилаца и муслимана. А онда су се изненада 30.  јула у зору ненајављено повукли. Био је то увод за нападе муслимана из Високог и Брезе, који су без успеха ускоро уследили. Тих дана су НАТО ловци интензивно надлетали ово подручје. Уисито време муслимани су дуж целе српске одбрамбене линије палили ауто-гуме стварајућу густ дим који је обележавао подручје где треба истрести бомбе. Учинили су то и српски борци и пилотима НАТО авиона није било јасно шта се дешава, па су се повукли. 

Дана 8. августа 1994. године у посети Илијашкој бригади је био генерал Ратко Младић. Он је са тадашњим командантом бригаде потпуковником Милошем Делићем и још неким старешинама обилазио линију одбране у рејону села Чекрчуићи. Кад су се налазили у рејону Стрмца и кретали у правцу Виса, почеле су падати муслиманске гранате око линије одбране а том делу, као да су знали да се ту налази генерал Младић.

У поподенвним сатима чуле су се експлозије граната и по линији одбране у Копачима, а одмах затим и пуцњава из пешадијског наоружања. Уследио је напад муслимана на ту линију из правца Кула Бењер – Вратница.

Генерал Младић, посматрајући то, питао је:
- Чије је оно доле.
- Наше – добио је одговор.
- Оно ће да падне, али у току сутрашњег дана има да то повратите и да ме известите.

Генерал Младић је отишао, а борба у Копачима је настављена.
И док је падала ноћ, пала је и та линија. Борци са те линије су се повукли и дошли у команду чете преко реке Босне. Сви су забринути, избезумљени. Настао је тајац, не знају шта да се ради. Не знају ни шта се све догодило! Неки борци су недостајали и није се знало шта је са њима. Ноћ је била тамна, па се није смело ићи на враћање линије без посебних информација.

И док размишљају шта да раде, у команду дође један борац из тог вода који је дан раније био слободан. Није знао шта се догодило, па је пошао на ту линију у своју редовну смену. На његово велико изненађење ишао је из једног у други ров али није нашао никога, на изненађење и запрепаштење. Ушао је у један ров, нема никога. Све му је то изгледало чудно па се вратио и дошао у команду чете. Тамо је затекао борце из свог вода па их је зачуђено упитао:

- Шта је људи, па на линији нема никога?
Тадашни командант трећег пешадаијског батаљона Драган Мирић, звани Ћуто, се одмах спремио и наредио борцима из тог вода да се припреме. Затим је уследила команда. «Замном!»

Била је ноћ, нису знали шта ће их дочекати, али су ипак кренули. Прешли си преко и полако запоседали линију, улазећи у један по један ров. Линија је враћена у првоботно стање.
Шта се догодило?

Мислимани су знали да ту линију не могу задржати јер је иста потпуно откривена и изложена директној ватри са друге стране Босне из Чекрчића па су се само повлачили.

Епилог ове акције је био да је тај вод изгубио пет бораца: Кокоруш Јове Бранка, 1934; Мирић Милинка Радета, 1956; Ковачевић Рајка Стојана, 1943; Кокоруш Новице Љубу, 1963; Вуковић Симе Витомира, 1949 (погинуо од гранате код «бофорса» на другој страни реке Босне.

Кокоруш Јове Бранка и Мирић Милинка Радета су муслимани покупили и однели па су накадно размењени мртви, и то Бранко 5. септемра 1994. у Чекрчићима, а Раде 7. септембра 1994. у Влакову. 

Генералу Младићу је послат извештај да је линија враћена, а он је наредбом похавило јединицу.  


МЕСТО ЗА РАЗМЕНУ МРТВИХ И ЖИВИХ

У Чекрчићима су вршена размењивања живих и мртвих тела бораца:

- Дана 20. августа 1993. године, посредством УНПРОФОР-а, у Чекрчићима је извршена размена следећих живих бораца: Мрдић Јанка Радомира, 1952; Мрдић Грује Саве, 1957; Мрдић Лазе Лазо, 1958; Мрдић Млађена Млађо, 1958; Мрдић Бранка Срето, 1960; Тешанович Јована Љубо, 1937.

- Дана 5. септембра 1994. године муслиманска страна је испоручила 10 неидентификованих бораца, а српска је испоручила девет тела муслиманима. Идентификација је извршена у мртвачници у Илијашу и најужа родибна  је идентификовала Капетановић Велибора, Маринковић Сретка и Кокоруш Јове Бранка који је погинуо у Копачима 8. августа 1994. године.

- Дана 25. септембра 1994. године обављена је  размена четири тела српских бораца у месту Чекрчићи, међу њима су била тела погинулих бораца Илијашке бригаде Маринковић Драгана и Иконић Драге. 

- Дана 3. октобра 1994. гидине извршена је размена на граничном прелазу у Чекрчићима Пољчић Недељка, Росуљаш Бранка и Рајић Душана.

- Дана 6. новембра извршена је размена три тела погинулих српских бораца Илијашке бригаде у месту Чекрчичи, и то: Говедарица Бојана, Станишић Александра и Станишић Гавре, који је преминуо од последица мучења у затвору у Сарајеву.

- У Чекрчићима су размењена мртва тела бораца: Тадић Ристе 18. новемра 1994; Танасић Момчила; Лиздек Миодрага 13. јануара 1995. године. 

 
ПОГАШЕНА  СВЕТЛА
 
"Остај збогом, завичају мио, 
и огњиште - гдје сам се родио"

 
Напуштајући родни крај, пуни туге, Срби су чули одјек већ познате песме "Остај збогом, завичају мио, и огњиште - гдје сам се родио" што их записа народни песник Петар Кашиковић  у својој збирци песама у десетерцу под називом "Погашена  свјетла Илијаша". Њима као да се осврнуо на све што је доживео и преживео, све страхоте илијашког ратишта.
 
Многе породице су остале без домаћина, многа деца нису запамтила оца, нека су рођена после њихове погибије, многи нису успели да испрате своје најближе на вечити покој. Онима који нису све то доживели и схватили "Погашена свјетла Илијаша" речи ће много. Нама који познајемо сваки део тог краја, сваку породицу и оне који су гинули за слободу, срце се стеже читајући ове стихове.
 
" Рат је био пјесма" како написа издавач "према изласку Срба из Сарајева. Сваке вечери - једна свјетиљка мање... у насељу Илијаш. И све већа језа код преосталих Срба у Илијашу. САМОЋА, СТРАХ И ТУГА... А гробови српских бораца - у српском православном гробљу - ту, преко пута у Илијашу - што би рекао Ђура Јакшић - НИЈЕМО ЋУТЕ, и ПОСМАТРАЈУ - куда то бјеже, Срби - побједници. А понека рака - тужно зјапи.

Распамећена и устрашена родбина вади КОСТИ дојучерашњих ЈУНАКА, најбољих својих синова - БРАНИЛАЦА Илијаша и носе их на БЕЗБЈЕДНИЈЕ мјесто у Српску. А има ли безбједног мјеста за Србе, за такве ЈУНАКЕ, за такве Србе, на брдовитом и ТУГОВИТОМ Балкану"?.

Сву своју тугу и бол песник нашег краја пренео је на папир, само мањи део тога наћиће се у овој хроници, а могли би се наћи у хроници свих породица овог села хероја у последњем рату, као мали споменик његовим спаљеним огњиштима.

Хвала Петру за ове болне стихове, пуне пркоса и поноса, али и наде за боље сутра. Из њих говори душа нашег човека, душа напајана љубави према свом родном крају.

Илијаш је бранила његова бригада, састављена од његових бораца, које песник назва "Илијашки Немањићи".

А у таквој бригади, чије борце песник назва славним Немањићима, у чијем Трећем батаљону су били борци Чекрчића и околних села, изгинули су многи јунаци у борби, али и на кућном прагу од мина и снајпера. Све их песник у својој песми прозива, као да их је постројио по водовима, по годинама погибије, а они стварно постројени на српским гробљима у Илијашу, Чекрчићима, Соколцу, Бијељини, Брчком... 531 погинули борац, 2.000 лакших и тежих рањеника, 250 тешких и лакших војних инвалида последица су непокора града Илијаша о његових јунака. Одликована 392 борца, а Илијашка пешадијска бригада је одликована Орденом Немањића.

ЧЕКРЧИЋИ - БЕДЕМ НЕПРОБОЈНИ

Пуне четири године Чекрчићи су одолевали турским нападима. Смењивали су се јуриши за јуришима, повијале су се борбене линије бранилаца, гинули су борци у рововима и на кућним праговима. Смрт је харала долином Босне и падинама брда с њене леве стране. Јунаци се нису предавали. Село је постало симбол српског отпора, иако стално на удару душманских граната и снајпера - побијене су све животиње с околних висова са десне стране Босне, али живот ових људи нико није могао уништити . 


НА ПУТ БЕЗ ПОВРАТКА

И на крају, обистиниле су се речи славног војводе Живојина Мишића да нема рата кога српски војник не може добити, ни рата кога српски политичари не могу изгубити. Готово четири крваве године рата, стотине погинулих за слободу, неоскрнављена територија српског Чекрчића нису били довољни да Срби остану на своме огњишту. Светски моћници и наша српска неслога допринели су да се Срби са "завежљајем", како песник рече, по ко зна који пут селе из свог завичаја, остављајући на милост и немилост своје куће да их из освете непријатељ пали и уништава, да скрнави гробове предака, да ремети мир уснулих јунака... 

И скупише Срби завичај у завежљај, ставише га преко погнутих рамена и размилеше се клецавих колена по свету као ракова деца - Романија, Подриње, Семберија, Србија, Аустралија, Канада... Тамо сада пружају жиле корења свог стабла и стварају нови живот с тугом у души, понеком сузом у оку и сликом родног краја, и на јави и у сну. Једног дана ће опет порасти разграната стабла из исте шуме, заливана успоменама из родног краја, са новим гранама и новим лишћем. И дуго ће бити убеђени да је свака река коју виде њихова Босна.

Двадесет осмог фебруара 1996. године у Илијаш су, после четири године рата, ушли муслимани, а хиљаде Срба напусти свој родни крај, од кога се одвајало само кад се морало. Четири године су ти људи бранили своје огњиште, да би га овог дана напустили без борбе, јер тако су одлучили светски моћници и они који су овај рат и почели и увукли у њега и њих. Тужно је данас бити Србин из тих крајева, данас, на овај дан, почиње нешто што овај народ није ни сањао - пут у неповрат. Узалуд су наде да ће се једног дана вратити на родну груду. Ко год је у таквим околностима отишао никада се више није вратио.

Многе жртве су пале за очување слободе, својих огњишта и за стварање српске државе. Велика и превелика је цена плаћена – 531 погинули борац у Илијашу, само у 3. пешадијском батаљону 109 (1992 - 47, 1993 – 25, 1994 – 9 и 1995 – 28), да би се лако заборавило све оно што се преживело и да би се све тако лако напустило и оставило.

Илијаш је постао херојски град, а његови борци прави јунаци. Чекрчићи су симбол те борбе за слободу.

На интернету оста записано: “Чекрчићи, то ти је једно славно село надомак Сарајева брате, које је у протеклом отаџбинском рату веома много страдало, али се одбранило, и онда покојници стависе потпис у Дејтону, те се тако раселисмо на све стране. Немој да бринеш брате, веома смо ревносни у православљу, ево ти један податак. Кад је бискуп Штадлер покуШао да отме све сто је православно и потпкупљивао свештенике у околини Сарајева, вјерни православни народ је из тог краја долазио само у цркву у нашем селу, јер је ту било најсигурније да ће се спасити од римокатоличке јереси. То ти је било у 18 вијеку и задржало се и дан данас. Само су је потурице порушиле 1996. године”. 

И одоше Срби из родног краја.
 
За њима је уништен сваки траг. Оно што није однешено запаљено је. Тако данас стоје само темељи, бетонски анкери и огорели рогови кућа на Добрицима. Тако је у читавом крају. Прихватили су Срби да жртвују своја родна огњишта да би спасили Републику Српску и "мајку Србију", како су говорили, а како су им се и једна и друга одужиле знају они - постали су избеглице и сналазили су се како су знали и умели - снаћиће се они, али ране на души за родним крајем никада неће зацелити, а понос им нико не може погазити .
Остала им је само песма: "У завичај не могу, а хтео бих да се вратим/ у туђини остајем заувек да патим..." 


 

Табла коју су понели са собом


ГОРКА СУДБИНА  ПРОГНАНИХ СРБА ИЗ ИЛИЈАША

БАТИНЕ ЗА ИСПРАЋАЈ
 

За већину Срба избјеглих из Српског Сарајева, који нису жељели живјети под влашћу  муслиманско-хрватске федерације, невоље се нижу једна за другом. Морали  су уз понижење напустити своје куће, а сад је питање гдје се смјестити и како преживјети.

Многи до њих долазе у Брчко, град у којем немају велики избор. Смјестити се у колективни смјештај или пронаћи смјештај у дијелу града у којем су куће порушене, без основних услова за живот.Кланац, насеље удаљено километар и по од центра града до прије три мјесеца само су посјећивали пси луталице, док се данас овдје поново враћа живот. На улици се могу срести људи који вуку дијелове кровне грађе, цријеп, дијелове поломљеног намјештаја. 

Испред кућа породице рашчишћавају рушевине. Пред једном кућом дјечак од пет година посматра шта се око њега дешава. На глави има модрицу. Питамо га шта му је било. Каже да га је један чико ударио кад су бјежали из Љешева. Прилази његова бака Тонка Мирић и прича -  Нисам се могла раније пребацити. Са Борисом сам остала у Љешеву док су остали чланови породице већ отишли. Послије два дана брат ми се јавио са станице у Љешеву да је дошао по нас.. Узела сам Бориса у наручје и кренула. Када сам стигла тамо муслиамни су их већ били опколили псујући им четничку мајку.  Тада ме једна жена ухвати за врат и поче тући. Затим ме је мушкарац ударио неколико пута и гурнуо у блато. Загрлим Бориса и кренем низ пусту улицу. У међувремени стаје таксиста муслиман. Када сам хтјела ући у такси, зауставише се друга кола и из њих изађе младић од двадесетак година. Он ме зграби за врат и поче тући по глави. Одједном се однекуд појави човјек са краватом и наочарима, па ме и он поче ударати шакама по глави, а како је имао прстен на руци главу ми је окрвавио и још увијек имам модрице- показује Тонка отекли део главе.

Наставлајјући своју причу каже да је затим добила и неколико удараца по лицу тако да јој је из носа текла крв. Таксиста им је пришао и рекао: Немојте жену тући, није она крива.

Некако смо успјели сјести у ауто па нас је таксиста одвукао у СУП у Илијаш. Тресући, се сва отекла до одараца, испричам полицији шат се десило. Госпођо, шта би ви сад – хладно одговарају. Кажем да се морам вратити кући. Убиће ми брата и пријатеље. Тамо још увук има народа који хоће да изађе. Долази Начелник СРП-а, Хрват. Саслушао ме па смо заједно отишли назад у Љешево. Брат и пријатељи су већ били претучени. Касније су причали да су их тукли ногама и лертвама у бубреге.. Женама су одузели злато. Из камиоан су морали истоварити  све ствари и брашно и храну просути.

Када је начелник ушао сви су се разбјежали. Нас седморо уђемо у камион, он сав полупан. Важно нам је било само живу главу извући. Успут смо сретали поломљене и преврнуте камионе, запаљена кола. На крају смо ипак успјели стићи на Соколац, гдје смо преспавали и ујутро кренули аз Брчко.

Шесточлана породица Мирић успјела је у овом пребивалишту реновирати једну собу, поправити кров на кући, на прозору ставити најлон. Иако је просторија пуна влаге и мемле, њима је то као и многима другима једини смјештај.
М. Николић, Српска војска, 22.31996, стр. 37.


ПРЕС официр Уједињених нација у Тузли Андре Анђели саопштио је у Добоју да је група од 30 муслимана 1. марта моткама и другом «чврстим предметима» претукла Србина Славка Суботића (80 година) из села Порјечани код Високог, који је од задобијених повреда умро у сарајевској болници. Анђели је рекао да је вест о том злочину стигла у Међународну полицију (ИПТФ) тек девет дана после злочина и да ју је саопштио Србин из Високог Драган Бошковић

Са супругом Марицом, покојни Славко је 1. марта из села Порјечани кренуо на гробље у  селу Чекрчићи. На путу их је пресрела група муслимана и претукла моткама и другим предметима. Суботић је пребачен у болницу у Високом, а потом у Сарајево, где је од задобијених повреда умро.

Анђели је навео да су међу нападачима, поред мушкараца, биле и муслиманке са децом

А, онда Чекрчићи посташе Чекрекчије, "Дневни аваз" објави 27.04.2001. године да су "Срби из Чекрекчија код Високог посјетили своје село... Посјету је обезбјеђивало 250 полицајаца. Испред сваке куће гдје су смјештени прогнани из источне Босне била су два полицајца".



Приредио контраадмирал Бошко Антић