Објављено: 01.05.2021.год.
Увек су на Балкану кризе и међуетничке сукобе изазивале силе које су се међусобно бориле за утицај у овом делу Европе. У југословенску кризу су биле укључене неке државе чланице Уједињених нација (Сједињене Америчке Државе, земље Европске уније, Иран и Турска). Посебно су се истицале Сједињене Америчке Државе, Немачка, чланице Европске заједнице (данас Европска унија) и Ватикан. У Босни и Херцеговини, својим утицајем, посебно су се истицале Иран и Турска.
Приредио Бошко Антић, контраадмирал у пензији
Након уједињења Немачке активности Западне Европе усмерене су ка остварењу напора Немачке, Француске, Белгије и Шпаније да створе европску армију и да Еврпска заједница преузме обавезе око европске безбедности. У том светлу треба и разматрати покушаје Западноевропске уније да се ангажовањем у Југсолaвији докаже и убеди противнике у оправадност својих ставова, односно способности да војним ангажовањем спречава сукобе у Европи и обезбеди увођење новог светског поретка.
Стварањем два супростављена војна блока у свету, чије је тежиште ангажовања у Европи, створен је одбрамбени кишобран над Западном Европом, који је у рукама држала армија САД, а Европа је свој систем одбране организовала по диктату из Вашингтона, односно Пентагона. Покушаји осамостаљивања Европе нису били могући све док није дошло до промена у односу снага на старом континенту распадом Варшавског уговора и уједињењем Немачке.
После промена у свету, посебно у Европи, поставило се питање судбине НАТО савеза, па су се појавиле две варијанте: трансформација у складу са ситуацијом и потпуно распуштање.
Заговорници прве варијанте смтрали су да у измењеној ситуацији у Европи НАТО мора да пронађе доктрину нових обика ангажовања, до формиарња „европског стуба безбедности“. У „Лондонској декларацији“ (јули 1990) дефисниани су основни задаци и правци развоја – формирање муктинационланих снага са војном стратегијом засновнао на употреби мањих брзопокретних снага на било ком кризном простору.
Заговорници опстанка НАТО-а истцали су многобројне политчке, војне и психолошке чиниоце за опстанак Савеза и у новим условима, настојећи да САД и даље имају непосредан утицај на европска војнополитичка кретања, у складу са зацртаном политиком „чувара“ новог свестког поретка тврдећи да европске чланице НАТО-а нису достигле степен који гарантује безбедност сваке од њих у условима непостојања заједничког војног савеза.
Заговорници укидања НАТО-а и осамостаљивања Европе тврде да је НАТО уједињењем Немачке, повлачењем совјетских снага из источноевропских земаља и споразумом о смањењу конвенционалног наоружања дошао у фазу кад треба да нестане. Због тога заговарају одвајање европске безбедносне структура од САД, које треба да се повујку из Европе.
Постављено је питање која ће иснтитуција заменити НАТО у случају његовог нестанка. По многима КЕБС би био најпогоднији за Европљане, а противници су тврдили да је КЕБС прегломазан и да се његов Центар за спречавање сукоба не може поредити са високинтегрисаном структуром НАТО.
САД имају политику као плод јасне оцене одређених кругова, а не „грешке“. То су:
(2) жеља да се распад бивше Југославије искористи за распад бившег СССР-а;
(3) путем подршке босанско-херцеговачким муслиманима докаже да САД нису априори антимуслимански оријентисане.
Амерички новинар „New York Times“ Дејвид Бајндар наводи да су „САД разрадиле стратегију политичке, економске и војне изолације Србије. Та концепција укључује и војну сарадњу с босанским муслиманима... Људи из окружења Алберта Гора, можда Клинтон и, рецимо, Лајк били би срећни ако би свели Србију на пољопривредно друштво“.
Ради бољег и јаснијег сагледавања догађаја на Балканском полуострву, у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији почетком деведесетих година двадесетог века, неопходно је имати на уму америчку студију “Интегралне дугорочне војне стратегије САД до 2010. године” под називом “Селективно одвраћање”, која је објављена средином јануара 1988. године.
У време догађаја у Хрватској Сједињене Америчке Државе јавно настављају са подршком СФР Југославији. Џејмс Бејкер, државни секретар за спољну политику, каже: “Америка жели да види демократску јединствену Југославију”.
Многи званичници наведених међународних субјеката примали су вође сепаратиста. Тако је, између осталих, заменик државног секретара Сједињених Америчких Држава Лоренс Иглбергер примио Алију Изетбеговића, Ханс Дитрих Геншер Ејупа Ганића и Хариса Силајџића 21. августа 1991, а папа Павле Јован Други Алију Изетбеговића 23.августа 1991. године.
У исто време Србија је оптуживана као виновник рата у Босни и Херцеговини. Лоренс Иглебергер је изјавио да је “Велика Србија рак рана која се може ширити” потпуно заборављајући да наброји и Велику Хрватску, Велику Албанију, Велику Мађарску... .
У време распламсавања рата укинута је економска помоћ Србији. Европска економска заједница и Сједињене Америчке Државе увеле су санкције Србији.
Ричaрд Холбрук је изјавио да су Сједињене Америчке Државе биле на страни муслимана Босне и Херцеговине.
Немачка је подстицала конфликтну ситуацију од самог почетка убрзаним признавањем нових држава, искорстивши при том језик либералног европеизма да би достигла национане циљеве. Уједињена Немачка претендује на водеће мсето у политичком и економском животу у Европи. Своју политику на Балкану је спроводила неупадљиво, опрезно, али упорно. Постепено је повећавала своје учешће – члан Контакт групе, учешће у снагама за брзе интервенције.
Стратегијски циљеви Немачке на Балкану предпостављају укљућење Хрватске и Словеније у зону њених економских интереса за овладавање међународном раскрсницвом путева, обезбеђивање директног изласка на Дунав, Јадранско и средоземно море, а такође и добијање најповољнијег статуса код арапских земаља, које производе нафту и гас.
Нису само Ватиканска банка, Опус деи, Малтешки витезови и САД активно учествовали у разбијању друге Југославије. То је са подједнаком жестином учинила и Савезна Република Немачка, која је и пре Титове смрти радила на томе да се Југославија уништи.
У другој половини седамдесетих и почетком осамдесетих, на политичку сцену наступа нова генерација немачких политичара, симпатизера Америке, Западна Немачка напушта детант и прикључује се регановској политици рушења комунистичке Европе. И док је читав Запад тада на Титову Југославију гледао као на прихватљиву комунистичку државу, Немачка је Југославију прогласила за своју политичку мету. Званични Бон је, дакле, и пре Титове смрти радио на томе да се Југославија распадне.
Унутар политичких руководећих структура на Западу многи Немци су били антијугославенски оријентисани, каже Хусон, а пре свих, Франц Јозеф Штраус, Хелмут Кол и Ханс Дитрих Геншер.
Тај посао је обавештајно, политички и дипломатски поверен Клаусу Кинкелу, који је био на челу БНД до 1992. године, а потом је био министар спољних послова Немачке. Ја сам у то време већ почео редовно да одлазим у Немачку да прикупљам документацију и податке о немачкој спољној политици. Разговарао сам тада са многим немачким политичарима, функционерима, јавним личностима и сви су ми рекли да Срби нису једини кривци за балканско крвопролиће већ прво Немци, а потом Хрвати.
Одговорност нове и уједињене Немачке за ратове и распад Југославије је огромна, јер да се Бон није у то мешао било је сасвим могуће да се ситуација у СФР Југославији стабилизује и ова земља уведе у мирни процес транзиције. Међутим, од самог почетка политичке дезинтеграције унутар Југославије, од 1989. до 1990. године, Немачка је користила двоструки дипломатски језик и обмањивала Европу и Америку.
Јер, док су Хелмут Кол и Ханс Дитрих Геншер охрабривали сецесију Словеније и Хрватске, иза леђа осталих европских лидера, истовремено су преко БНД тајно наоружавали Хрватску демократску заједницу. И чим је ситуација за разједињавање сазрела Кол и Геншер су уценили Европу својим тврдим ставом: " Ми нећемо дозволити развој европске интеграције ако Европска Заједница одмах не призна независност Хрватске и Словеније!"
Оваква коректна места, у књизи су ретка.
СТРАХ ОД ИНКАРНАЦИЈЕ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ
"Нико од нас није могао помислити", пише Мухамед Филиповић, "а то се нажалост догодило, да је узрок оваквом неучтивом, нелогичном, политички апсолутно штетном и сваке критике и покуде вриједном поступку кумовала страначка олигархија која је у Странци демократске акције имала од почетка и у свим питањима одлучујући утицај. Била је то младомуслиманска групација које је створила језгро или прави политички биро странке...
... Нико тада није мислио да су до прекида преговора довели људи који су били екстремисти и који су, без икаквих разлога, вјеровали или мислили да ми муслимани можемо са Србима да се играмо како нам је воља, да уопште не поштујемо њихове интересе..." .
Говорећи о погрешној стратегији Странке демократске акције, Мухамед Филиповић каже:
"Стратегија коју су они примјењивали, била је стратегија стварања једне муслиманске државе. А противрјечност те стратегије била је у томе што се таква није никако и ни под којим увјетима... могла стварати на тлу Босне и Херцеговине...
У већ поменутом писму Савету безбедности генерал Сатиш Намбијар каже: “... Тај утисак је да је југословенска трагедија скоро искључиво произведена од стране медија. Западни медији виде међународне кризе у црно бијелој техници, сензационалишући инциденте сасвим произвољно за јавну потрошњу и понављајући без икакве провјере све што им се из хрватских и бошњачких центара сугерише” . Ово Намбијарово писмо, као и многа друга сличне садржине, није ни изнето пред Савет безбедности Уједињених нација.
Србе, нарочито оне западно од Дрине, посебно је заплашила тежња за инкарнацијом Независне Државе Хрватске. У сећању им је било страдање Срба у тој фашистичкој творевини у Другом светском рату, 1941-1945. године. Свако подсећање на прошлост је код Срба изазивало страх, па су емоције попримиле драматичне размере.