Сведочанства српског генерала ( 8 ): Долари падају са неба

 

Јединица је кренула у извршење задатка: снабдели смо се горивом, храном и стрпљењем, јели смо суву храну, пили изворску воду, кретали се пешице и у потпуној тишини.

ОБОРИЛИ ГА РУЧНО: Лаки преносни ракетни систем којим је погођен фантомски хеликоптер

Одмах по доласку, генерал Миле Мркшић позвао је све команданте корпуса, команданта 105. Ваздухопловне бригаде и мене у Книн. Реферисањем у Главном штабу СВК руководио је председник РСК Милан Мартић. Већина команданата корпуса, а посебно команданти Кордунашког, Личког и Банијског, поред осталих, стално су наглашавали проблеме шверца са муслиманима. Истицали су велика економска раслојавања међу борцима и пад морала војника и становништва у зони њихове одговорности. Као главни разлог, истицали су постојање и лет фамозног хеликоптера, који је превозио новац и терористе из исламских земаља, познате по крволочности.

Злогласна 505. Бужимска бригада је баш због присуства муџахедина у свом саставу представљала страх и трепет и за Србе и за муслимане у том крају. Новцима који су стизали у огромним количинама куповали су све, од хране и горива до оружја и информација. Са правом се упирао прст на цивилне судове, који су били надлежни за суђења припадницима СВК, који су на шверц гледали сасвим другим очима и ослобађали борце ухваћене у шверцу. Чак и према повратницима су имали исти став. Када је дошао ред да ја реферишем, генерал Мркшић, након само неколико речи ме упита:

Генерал Миле Мркшић

– Пуковниче, када планирате да оборите тај хеликоптер? Поучен олако датим обећањем генералу Челекетићу, сад сам био опрезнији. На мој неодређен одговор, уследио је конкретан и јасан задатак:
– Обарајте га како знате. Уколико вам треба помоћ, обратите се командантима корпуса преко чије зоне лети. Имаћете предност у снабдевању горивом. Не јављајте ми се док га не оборите!

Јединица је кренула у извршење наређеног задатка. Снабдели смо се залихама горива, хране и стрпљења. У акцију је укључен најмањи број људи. Јели смо суву храну, пили изворску воду кретали се пешице и ћутали. – Сада је све у божјим и нашим рукама. И успех и неуспех биће искључиво наши! – рекох командирима батерија. Након две-три вечери појавио се хеликоптер.

Са положаја у рејону Слуња, осмотрен је радаром, на удаљености од 27 километара. Док је у одласку према Ћоралићима пролазио кроз нашу зону, на њега је лансирана ракета лаког преносног система С-2М. Ракета га је промашила, али, на своју несрећу, посада хеликоптера, убеђена да јој нико ништа не може, није уочила лансирање ракете, иначе се хеликоптер не би враћао истом маршрутом. Знали смо да ће се хеликоптер вратити те ноћи јер никада није освануо на хелиодрому. А борци и народ су на њега били кивни.

Мрзели су га онако како становници личких села мрзе вука самотњака који им коље стоку, а стално измиче замкама и хајкама. При повратку хеликоптера са аеродрома Ћоралићи уочисмо га на екрану радара. Час би се појавио, час нестајао из радарског снопа. Требало му је само мало среће па да се и овај пут извуче. Захваљујући добром ракетном систему и оспособљеној посади, пратећи системи су захватили његов електронски одраз на екранима, чиме је он практично већ био уништен. Лансирање ракете сада се већ вршило аутоматски. Мало затим, на небу, у ведрој мајској ноћи, уочи се велики блесак и хеликоптер нестаде са екрана радара. Пао је у селу Котур у близини Слуња.

Свима је пала у очи велика количина немачких марака. Расуте по гранама дрвећа оближње шуме, као да су трасирале пут којим је хеликоптер долетео своје последње метре. Већи број новчаница био је поцепан и нагорео.

Почеле су да пристижу разне стручне екипе са камерама и фотоапаратима. Међу њима била је и екипа са аеродрома Удбине, да прегледа каква је то летелица са којом се толико времена борила скоро целокупна ПВО СВК и ВРС. Хеликоптер је био оклопљен са доње стране композитним материјалом и некаквом лаганом, чврсто сатканом жицом. То је објашњавало зашто га оруђа ПВО мањега калибра нису могла оборити. У доњем, десном џепу пилотског комбинезона, капетана летелице, нађоше карту. Убрзо, онај потпуковник дође до мене:

– Пуковниче! На овој карти још само недостаје ваш потпис, и мислили би да сте је ви лично цртали! Када сам мало боље погледао карту, уочио сам да су уцртани положаји свих наших јединица ПВО по данима. Недостајала су последња два дана. То је потврдило одавно наслућену претпоставку да су они заиста имали некога ко их је обавештавао о положају наших јединица. Све је указивало да су пилоти имали сателитске снимке положаја наших јединица. Вероватно су, поред српских непријатеља, постојали и Срби, којим је било у интересу да хеликоптер лети. Они су утицали на цивилне судове да ослобађају војнике и цивиле ухваћене у шверцу. Били су то они којима је „економска сарадња“ најважнија. Они су редовна појава у рату – попут хијена, са безбедног одстојања, прате борце и богате се на њиховим несрећама.

Убрзо је стигла санитетска екипа из болнице „Свети Ђорђе“ из Војнића на челу са др Кресојевићем. Морао сам одати признање екипи која је крајње достојанствено прегледала сва мртва тела мушкараца, зракасто распоређених око хеликоптера и пренела их у болницу у Војнићу. Однос према мртвом непријатељу, увек говори о витештву и достојанству сваког борца.

Оно о чему се све време шушкало, да хеликоптер носи новац, показало се тачно. На месту поготка хеликоптера, почеле су да се, ношене ветром, разлећу новчанице у различитим апоенима немачких марака. Пет дана, након тога, мештани су налазили новчанице по гранама дрвећа. Понека је доспела и на само место пада хеликоптера. Добар део је већ био нагорео и оштећен. Било је и исправних, које су се задржале у пробушеној азбестној врећи, везаној лисицама за чврсти носач у унутрашњости хеликоптера. Једно парче бојеве главе ракете КУБ-М, просекло је азбестну незапаљиву врећу, на којој је био катанац и омогућило да се марке равномерно распореде на већем простору. Вероватно је нека виша сила хтела да тај новац доспе у руке већег броја становника РСК и да се што равномерније распореди.

– Пуковниче, ову врећу распорило је парче ракете, од учкура до грла бијела, као Милош Мурата на Косову! – са црним хумором рече један борац, тражећи у њој новчанице. Под утиском мртвих тела полуголих мушкараца око хеликоптера, није ми било до шале, па онако љут, скоро викнух на њега: „Да их ниси пипнуо! Или желиш да се придружиш оној шесторици што леже мртви око хеликоптера? Ко са мртвога скине сат, не мери на њему дуго време! Само гусари због плена обарају авионе или потапају бродове. Овај хеликоптер је превозио терористе и пружао логистичку помоћ непријатељу. Није поштовао процедуру, а летео је изнад наше територије – рекох.

Чувши ове моје речи, више му није било до смеха. Када сам му наредио да врати неколико новчаница, нагло се уозбиљио, гледајући ме попреко са љутњом и мржњом. Нисам био међу својим народом, а осећао толико непријатељских погледа на себи. Није он био једини који се устремио… Нису им сметали погледи на мртве људе који су лежали око хеликоптера. Нисам узео ни једну новчаницу, нити дозволио својим потчињенима да то ураде, иако смо скоро газили по њима на месту пада хеликоптера. Када су почели да се окупљају мештани, више није било могуће бранити да купе новац. Имао сам некакав осећај да су сви боље од мене знали када и куда хеликоптер прелеће, и што је најважније, шта превози.

Навођен са авакса

Један од чланова екипе провуче руку у кабину обореног хеликоптера и извуче мали уређај. – Ево зашто га нисмо могли оборити и како је летео по најгушћој магли на малој висини. Ово је уређај за сателитско навођење. Све време док сте трагали за њим мени је то било на уму. Очито је имао солидну навигацијску помоћ са неког авакса! – рече потпуковник који је пронашао навигацијску опрему у кабини хеликоптера.

Наивни као Срби

Види се да хеликоптер није радио за усташе – приметио је један војник, кога је Милош Ђошан затекао на месту пада хеликоптера, и објаснио: – Они би на њега нацртали знак Црвеног крста, па у њему возили муницију. Знамо како су усташе из болнице у Вуковару пуцали на наше положаје. Докторица Весна Босанац се у томе увежбала да јој није било равне, стављајући гипс на здраве руке и ноге усташама које је сакривала у болници. Него муслимани, поштени и наивни као и ми Срби. Види се да воде порекло од нас!