Генерал-мајор Милош Ђошан: „Од агресије до Трибунала“
Сведочанства српског генерала (7): Фантомски хеликоптер
Када је НАТО авијација крајем јесени 1994. године уништила ПВО Српске војске Крајине, као дар са неба муслиманима, почео се појављивати фантомски хеликоптер. Полетао је са аеродрома Плесо код Загреба, а слетао на импровизовани аеродром Ћоралићи код Цазина. Бихаћ је већ био проглашен за заштићену зону.
НЕМОЋ ПРОТИВ „НЕВИДЉИВОГ“: Ракетни систем КУБ војске РСК
Из њега су свакодневно предузимане борбене акције муслимана према српским селима, као што су оне у којима су муслимани из заштићене зоне Сребренице, клали Србе у Кравицама, Скеланима и Братунцу. И баш на Божић или око Божића.
– Не лети ваљда Кикаш! Чак ни он није у могућности да довезе толико оружја колико има муслиманских бораца у заштићеној зони Бихаћа! Једино шта тај хеликоптер може превести су терористи, дрога или новац! – помислио сам читајући информацију о хеликоптеру.
Шверц са муслиманима
Често су у хеликоптеру били терористи и добровољци, Шиптари са Косова и Метохије и муџахедини из исламских земаља, који су преко хрватских лука долазили у Загреб, а одатле убацивани у подручје Бихаћа, па преко Сарајева и Тузле у Возућу и на Озрен Други су долазили легално, у униформи припадника УН из исламских земаља…
Обилазећи са командантом 21. корпуса, пуковником Вељком Босанцем полигон Слуњ, угледах неколико мушкараца у војничкој униформи, без каиша у панталонама и пертли у чизмама, што је био знак да се налазе у притвору.
– Шта су скривили ови војници када су овде уместо у јединици? – упитах пуковника. – Ухваћени су у шверцу са муслиманима. Најрадије бих да их стрељамо, али постоји наређење да се такви предају цивилним судовима. Сва тројица су по трећи пут ухваћени. Шта могу када их цивилни судови ослободе, или казне минималном новчаном казном. Можда и деле профит, али то не могу тврдити. Тога ме је највише страх. Да је Раштела једино место за шверц, лако би ми њега ставили под контролу. Таквих места има много. Неки дан ми доведоше бабу од седамдесет година. Носила је муслиманима јаја у корпи, а унук јој само неколико дана раније погинуо у нападу муџахедина на Рипач. Граница између нас и муслимана је попут сита, има хиљаду рупа. Узалуд поштени борци по целу ноћ чувају линије, када лопови за марке продају и рођеног ћаћу. Ништа боља ситуација није ни у Западној Славонији. Него, како год знаш, обарај онај проклети хеликоптер, он ће нам доћи главе! Када не буде немачких марака, неће бити ни шверца – рече ми командант Кордунашког корпуса, пуковник Вељко Босанац, рођен у Западној Славонији.
Фантомски хеликоптер је најчешће преносио немачке марке у Бихаћ како би поједини, најгори Срби, продавали муслиманима све, од брашна до оружја. Цене су биле астрономске, а поједини Срби су се почели нагло богатити. Поједина рубна подручја на граници са територијом под контролом муслимана доживела су прави економски процват. Међу њима је предњачио Војнић, мали кордунашки градић, који је због тога прозван Голф сити јер су најлошија кола била „голф“.
Сваке вечери, између 22.00 и 03.00 часа, хеликоптер је полетао са аеродрома Плесо, а затим разним правцима долетао до импровизованог аеродрома Ћоралићи у близини Цазина. Ту је терет на брзину истоварен, а он се враћао на аеродром Плесо. Једина важна информација била је положај средстава ПВО и потребе за одређеном врстом робе. Летео је по магли, киши, ведром или облачном времену. Простор је прелетао високо или веома ниско. Био је непредвидљив и неуништив. Због тога су му приписивали различите натприродне особине и представљао је праву ноћну мору за народ и борце Српске Војске Крајине.
За обарање и уништење хеликоптера био је заинтересован и Главни штаб Војске Републике Српске… Постављане су многе заседе, али он је просто пркосио респективним снагама ПВО. Претпостављало се да посада хеликоптера има податке о положајима наших средстава ПВО, па је тако избегавала потеру. Када би се јединица појавила на одређеном простору, хеликоптер не би користио ту релацију, или би неко време обуставио летове. Након померања јединице на нови положај, он би се исту ноћ вратио на наведену маршруту. Када би неки осматрачки радар открио наведени хеликоптер, долазило би до прекида везе између радара и јединице ПВО која га може оборити.
Најопасније оружје по хеликоптер биле су батерије КУБ, које су обарале мираже, харијере и Ф-16 у Републици Српској. Када би батерија остала без горива и неупотребљива, хеликоптер би летео право преко положаја те батерије. Тако се у народу створио утисак да је хеликоптер заиста фантомски, да је ПВО СВК потпуно неспособна или да постоји издаја.
Недовољан број јединица ПВО и велика територија коју су покривале условио је њихово стално премештање, што није промакло припадницима Унпрофора. Компликована администрација укључивала је велики број особља у реализацију задатака. Недостатак заштићених веза и безбедносне културе погодовали су откривању намера јединица ПВО. Извршавани су задаци од највишег значаја, а широк круг људи је учествовао у њиховој реализацији. Била је то заседа за коју су многи знали. Из тих разлога и није успевала.
По наведеном хеликоптеру често су дејствовале јединице ПВО мањег калибра и убојне моћи. Осим снопова искри које су се појављивале испод трупа хеликоптера, никакве друге штете на њему није било. Он би наставио лет, као да га се та дејства уопште и не тичу. То га је чинило још мистериознијим, а код бораца и народа појачавало осећај немоћи. Почели су га доживљавати као судбину или пророчанство, које ће доћи главе Републици Српској Крајини.Они реалнији, и ја међу њима, били смо убеђени да непријатељ на неки начин има податке о нашим снагама, могућностима, распореду и намерама. Сумњало се да неко, коме одговара да хеликоптер лети, доставља информације непријатељу, или му помаже да избегне нашу потеру. Ту су биле јединице НАТО које су осматрале ваздушни простор, а податке достављали муслиманима и Хрватима. У таквим околностима, остати неоткривен, представљало је прави подвиг.
Питање части
Када се чинило да хеликоптеру заиста није могуће стати на крај, почела је долазити у питање наша част као искусних официра ПВО. – Зар ми, који смо својевремено на бојевим гађањима оваквим и сличним ракетним системима у астраханској пустињи бившег СССР-а, изазивали подозрење официра земаља чланица Варшавског уговора, да не можемо оборити један хеликоптер? Свака баба на Кордуну зна када ће наићи.Овако више не може. Или ћемо га оборити, или признати да му не можемо ништа. Бар ћемо уштедети гориво, које троше турбо-млазни мотори наших средстава! – рече један од командира батерија.Након детаљног проучавања, закључили смо да га на досадашњи начин никада нећемо оборити. Главна сметња била је премала аутономија наших јединица и учешће великог броја људи у таквој операцији. Али постављени борбени задатак се морао извршити…Са падом Западне Славоније у пролеће 1995. године нагло је опао морал бораца и становништва, настављају се сећања генерал-мајора у пензији Милоша Ђошана. – Сви смо јавно, или у себи, потајно, кривили једни друге. Свима је неко трећи био крив.
Подручје Кордуна и Баније било је најчешћи правац прелета хеликоптера јер је захтевало најкраће задржавање над територијом Републике Српске Крајине и Републике Српске. – Дијете моје! Није ми криво што та грдосија лети, ђаво да га носи. Смета ми што целу ноћ орца изнад моје куће, плаши ми краве и кокоши, па не могу до ујутру да их смирим! Кокоши слабије носе јаја, а краве дају мање варенике! – рече једна баба у селу Клокоч, на Кордуну.
Дотадашњи командант Главног штаба, генерал-мајор Милан Челекетић поднео је оставку. Отишао је, а није дочекао да оборимо онај хеликоптер.
генерал-мајор Милан Челекетић
Отишао је, а није дочекао да оборимо онај хеликоптер. На место команданта Главног штаба Српске Војске Крајине постављен је генералпотпуковник Миле Мркшић, родом са Кордуна. Требало је да народу врати поверење, ојача и учврсти одбрану и пољуљани морал војске и српског народа у Републици Српској Крајини.
