МИЛОШ ЂОШАН

Сведочанства српског генерала (4): Албанка звана Зорица

Југословенска народна армија је, према одлуци руководства Македоније, да и они постану самостална и суверена држава, напустила ову бившу југословенску републику. Јединице ПВО са аеродрома Петровац у Скопљу, под будним оком посматрача ЕУ, домарширале су у Приштину, на аеродром Слатина. Крајем фебруара 1993. године, Милош Ђошан, некадашњи командант 5. ракетног дивизиона ПВО у Батајници и вођа колоне у Словенију и Мостар, постављен је на дужност команданта 311. средњег самоходног ракетног пука ПВО у Приштини. О тим данима он је оставио упечатљива сећања у својој књизи „Од агресије до Трибунала“. 

Знак жалости

– Иди Милоше, на Косово и Метохију, али пази да не прођош као твој имењак Обилић! Неће ти бити лако, али на муци се познају јунаци! – рече ми командант Корпуса ПВО, генерал-мајор Радомир Секулић. У моју будућу јединицу јавио сам се 27. фебруара 1993. године, и одмах почео са пријемом дужности.

За све време боравка у Приштини, нисам се могао отети утиску да Шиптари и поједини Срби, веома личе једни на друге, како по изгледу, тако и начину говора. У то сам се дефинитивно уверио на Сувом Брегу, брдашцу изнад Помазетина. На разговор са домаћином оближње шиптарске куће повео сам курира, војника Мојсића, Србина, родом из Ораховца, и потпуковника Ивана Грегуса. Домаћин је био старији човек од седамдесетак година, онизак, црномањаст, са индијански кукастим носом, белим кечетом на глави и обореним погледом. Дочекао нас је на капији и љубазно позвао да уђемо у двориште. Започели смо разговор на српском језику, а мој курир, војник Мојсић, преводио је на албански. Током разговора, војник Мојсић, који је био такође онизак и црномањаст, толико се уживео у разговор да сам у једном тренутку морао рећи: „Лакше мало, Мојсићу! Ти и овај чича, само да замените капе на глави, не бих знао који је од вас двојице мој курир, а ко домаћин ове куће. Што је још горе, ни укућани не би приметили!“, нашалих се са мојим куриром, који је био веома добар војник.

Његов комшија, мало млађи од њега, са истим, двоцифреним бројем деце, имао је кућу неколико метара ниже. Деца су махала нашим војницима у војним камионима, када би пролазили поред његове куће. Они мањи би испружили руку према камионима, тражећи паштету или еурокрем. Војници би некад дали, а некада само одмахнули руком, на шта су деца једнако реаговала. Нити су били превише срећни када добију, нити тужни када не добију ништа.

Била је то чиста и неискварена дечја радозналост и потреба да контактирају са неким ван зида дворишта. Становали су у кући са ниским кровом који се наслањао на уски, прашњави пут према Сувом Брегу. Једног јутра пред његовом кућом осванула је дрвена столица ручне израде са наслоном, преко кога је био пребачен нов пешкир, а деце није било на путу. – То је знак да има смртни случај у породици и да су у жалости! – објасни нам Тољај Сабахата. Била је припадник наше јединице, рођена у околини Дечана. Вечито добро расположена, није ни слутила да ће исти такав пешкир, за само десет година, због ње, пребачен преко столице, осванути пред њеном кућом.

Била је висока и витка, са таласастом смеђом косом и добронамерним, помало мушкобањастим лицем. Након завршене Школе за авиомеханичаре у Рајловцу, радила је на одржавању радара у нашој јединици. Била је наша веза са околним шиптарским становништвом, који су у то време, онако „угњетавани,“ држали сву трговину у граду и околини. Оно што нико од нас Срба у Приштини није могао наћи, она је успевала. Била је омиљена у јединици због свог понашања, које је било мешавина уздржане љубазности и нужне озбиљности. Добро је подносила зазируће погледе у касарни од Срба и ван касарне од Шиптара. Због те њене особине и симпатичног имена, у јединици, њене колеге и вршњаци звали су је Зорица.

Ми смо поштовали бол домаћина, па смо пролазећи поред његове куће смањивали гас на возилу, а сваки гласан разговор прекидали. Он је високо ценио тај наш гест. Неколико месеци касније, пролазећи поред његове куће, откачило се наше возило, пробивши високи зид од ручно прављене, недовољно печене цигле и оштетило кућу. Домаћин није тражио никакву надокнаду, нити се коме жалио на овај догађај.

„Богуми, ја на своје оћи видио да војник није крив. Како би он носио велики камион? Срећа, па у кући сви живи!“, говорио је сиромашни мештанин. На наше инсистирање прихватио је да му оправимо порушени зид.

„Све време нам се захваљивао за помоћ, молећи ме да не казнимо војника“, причао је водник Сафет Амчовић, родом из Тутина, старешина који је радио на оправци и санирању штете.

Али, тада није било већих проблема, осим повременог каменовања возова на прузи Краљево – Косово Поље, између Звечана и Вучитрна. Проблеми су, те 1993. и 1994. године планирани и припремани у обавештајним службама Немачке, Велике Британије и Америке. Они ће на дати сигнал, отпочети баш у овом делу Косова и Метохије, отмицом радника српске националности запослених у Термоелектрани „Обилић“ са површинског копа Белаћевац.

Деда Живојин Живић, из Скуланева код Липљана, имао је са Шиптарима лошије искуство. Упознао сам га за време дејства НАТО авијације по јединицама ВРС. Били смо на његовом имању у рејону Скуланево – Батусе – Суви Дол, очекујући напад на нас. Свакодневно нас је обилазио деда Живојин, вукући за собом својих 87 година и причао историју овога краја. Био је наш гост, али је и нас у госте радо примао.

Упамтио је како су Бугари и Шиптари у Другом светском рату убијали Србе на Косову и Метохији и протеривали их са родних огњишта. Противио се Закону о забрани повратка Србима на Косово и Метохију, након ослобођења од окупације.Ишао је због једне од многих неправди у Београд и три дана лежао пред вратима неког партијског функционера у Одељењу за Косово при ЦК КП Србије.

– Ни за време последњих краљева, Србима на Косову и Метохији није било ништа боље. Због њихове слабости су настали проблеми са Шиптарима, којима се краја не види – говорио је деда Живојин тихо и опрезно, само људима од поверења, након повратка из ЦК КП Србије, необављена посла. Сукобљавао се због тога са сином, будућим судијом, као Аћим Катић са својим Вукашином (из романа Добрице Ћосића „Корени“, прим, прир).

Био један од ретких Срба, који је смогао храбрости и ишао да сведочи када је несрећни Ђорђе Мартиновић настрадао од првих комшија, локалних Шиптара. „Разочарале су ме изјаве појединих војних лекара са ВМА, који су тврдили да се несрећни Ђорђе сам повредио. Од тада и пред официрима пазим шта ћу рећи“, шапатом је говорио деда Живојин.

Планирање породице

Знао је деда Живојин куда води нагло множење Шиптара и све распрострањенија теорија о „планирању породице“ која се после рата, на аналфабетским течајевима и курсевима објашњавала само српском народу. Шиптарске жене из верских разлога нису похађале те курсеве. Оне су остајале у кући и рађале децу. Српкиње су морале. И он је, слушајући жену, насео на ту причу, па имао само четири сина.

Марви нема суда

Најстарији син деда Живојинов завршио је Правни факултет и након одлуке шиптарских вођа да се Шиптари повуку из свих органа државног и јавног живота, постао судија у Приштини. Судио и кроз прсте гледао Шиптарима када су њихове биволице сатирале летину српском сељаку и на тај начин га терале да потражи уточиште негде у Србији ван Косова и Метохије. „Марви нема суда“, говорио би, попут онога кадије, српски судија, само да смири узавреле страсти. Шиптари су судили по англосаксонском законодавству. Када им се са доласком Кфора на КиМ указала прилика, протерали су га са родног огњишта. Прошао је ипак боље од Срба из суседног му села Старо Грацко, код Липљана, где су у једном дану, пред очима припадника Кфора, Шиптари масакрирали 17 мештана српске националности.