Нема никакве сумње да се ради о систему који представља најбоље противваздухопловно али и противракетно оружје данашњице. Само његово постојање у оружаним снага једне земље, квалификује њену војску као изузетно моћну и способну да се ухвати у коштац са најсавремнијим типовима ваздушног оружја, од ловаца пете генерације па све до балистичких ракета кратког и средњег домета.

Информацију да је у Србију стигао дивизион најбољег ПВО система данашњице потврдио је и српски председник Александар Вучић. Бројни руски и домаћи медији говоре да се ради о формацији ранга једног дивизиона, који је трансферисан у Србију зарад извођења заједничке војне вежбе „Словенски штит 2019“.

Званично ови системи ће у Србији остати само до завршетка ове војне вежбе. Ипак, постоје реалне претпоставке да ће нешто од овога и трајно остати, с обзиром на одличну војно-техничку сарадњу која је остварена на линији Београд-Москва, али и на веома трагична искуства српског народа из последње деценије 20.века. Наиме, витешки српски народ и његова војска и даље памте злочиначке ваздушне ударе технички супериорног али и немилосрдног непријатеља, који су се десили у Републици Српској и СР Југославији.Нема никакве сумње да су Срби решени, да им се 1994, 1995 или 1999.година више никада не понове.

Када конкретно говоримо о формацијском саставу једног ракетног дивизиона система С-400, њега чини неколико важних елемената.

Први веома важан сегмент ракетног дивизиона С-4о0 су средства борбеног командовања. У њега спада командни пункт 55К6Е и аквизицијски осматрачки радар 91Н6E ефективног домета и до 600км. У оквиру овог сегмента постоји и проширење које чини допунска радарско-осматрачка станица 98ZH6E и 96Л6Е (овај представља радар за универзалне задатке) који су специјализовани за детекцију циљева са смањеном радарском рефлексијом на великим даљинама и висинама (100км+), укључујући и специјални покретни торањ 40В6М за откривање циљева на малим и ултра-малим висинама.

Други сегмент се састоји од групе од најмање пест нишанских „пуцачких“ радара 92Н6Е који фокусираним снопом захватају своје циљеве на даљинама и до 400км. Ови радари имају и могућност секторског осматрања али им је то секундарна функција. Они управљају лансирним јединицама 5П85ТЕ2 или 5П85СЕ2 од којих свака носи по четири транспортно-лансирна контејнера са ракетама.

Трећи сегмент представљају ракете великог домета 48Н6Е, 48Н6Е2, 48Н6Е3 + ракете средњег домета 9М96Е и 9М96Е2, као и ракета за гађање циљева на екстремним даљинама 40Н6Е. Препоставка је да један дивизион у свом комплету имао око 200 ракета различитог типа.

За техничко обезбеђење целокупног дивизиона задужен је комплекс 30Ц6Е, а у његовом комплету се налази и универзални тренажни комплекс 16Ю6Т „Тембр-Т“ / „Тенор“

Захваљујући одличној електронској избалансираности целог система који обезбеђује висок степен аутоматизације, један ракетни дивизион може једновремено да нападне до 80 непријатељских циљева различитог типа, на разним даљинама и висинама. С-400 „Тријумф“ је у стању да са две ракете у практично 100% вероватноћи уништи циљ који лети хиперзвучном брзином (4,800 м/сек.). Укратко, данашања војна индустрија још није измислила одговарајуће наоружање (осим интерконтиненталних балистичких ракета и циљева у космосу/сателити) које може да савлада овај систем. Наредна генерација ПВО/ПРО система С-500 „Прометеј“ треба да дА јасан одговор и на ова питања.