Најновији чланци  

   

SARADNICI  

   

BROJ POSETILACA  

Danas650
Juče2635
Ove nedelje650
Ovog meseca63008
UKUPNO1621774

   

NA SAJTU  

We have 57 guests and no members online

   

VESTI DANA

   
ОПРОШТАЈНИ ИНТЕРВЈУ МИРОСЛАВА ЛАЗАНСКОГ

 

Никад не реци збогом новинарству

 

Један од највећих српских и југословенских новинара говори зашто је „Политика” вечна, шта је радила Кристијан Аманпур и како је он преживео 10 дана без хране у Авганистану

 

Аутор: Александар Апостоловскипонедељак, 29.07.2019. у 21:00

 

(Фото А. Васиљевић)

 

Написао је своју последњу колумну за „Политику” у петак, као по обичају, у цајтноту. То је манир једног од највећих српских и југословенских новинара. На журку, односно прелом новина, Мирослав Лазански стиже последњи. Позвао сам га телефоном и рекао му да његов опроштајни коментар иде с прве стране. Чуо сам дечји смех, као да је објавио први текст.

С његовом екселенцијом, како га зовемо у редакцији од када је именован за амбасадора Србије у Москви, видео сам се у среду. Седели смо у дорћолском кафићу, пијуцкали пиво по јулској спарини, а пролазници су нас прекидали, желећи да се фотографишу с њим. Подразумева се, већина су биле жене.

Лазански је, заправо, Здравко Чолић српског новинарства на простору који зовемо југословенским. Чак и да је послао празан фајл, без иједне речи, сви би се питали шта је хтео да нам каже. Нико не би упитао а где је текст. Био је истинска новинарска звезда још почетком осамдесетих година прошлог века.

Његове текстове цитирали су „Њузвик” „Тајм”, „Шпигл”, „Велт”, „Панорама”, писао је и за грчки „Катимерини”, јапанске листове. Интервјуисао је команданте НАТО-а и Варшавског пакта, шефа КГБ-а, путовао је у америчкој нуклеарној подморници, правио ексклузивне разговоре с Владимиром Путином и Башаром ел Асадом.

Почетком августа, званично, прелази у Министарство спољних послова, што значи његово збогом новинарству. Све време, док ми је давао последњи интервју као колега, јер као државни службеник и дипломата неће смети да зуцне или распали у „Политици” неку од ексклузива, питао сам се да ли је његова екселенција унапређена или ражалована. Као да је хтео да каже: „Збогом, писање.”

Да ли ће те сврбети прсти кад одеш за амбасадора? Када то кажем, мислим на писање колумни?

Недостајаће ми колумна у „Политици”. То је нешто што те испуњава задовољством. Ако новинар нема тај осећај, да види свој текст и да буде задовољан кад га је написао, кад види своје име и презиме, онда тај новинар треба да мења професију. Мени је још највеће задовољство када напишем добар текст, кад видим да има одјека. То сам ја. То смо ми, новинари. Волим да прочитам добре текстове. Знаш како се постаје добар новинар? Читајући друге новине.

У Форт Брегу, с војницима 82. америчке падобранске дивизије, 1983. (Фото: Лична архива)

Од оца си наследио ту жицу да пратиш војску, да обилазиш светска ратишта и постанеш војнополитички коментатор?

Не само од оца. Мој деда по мами, Радослав Тодора Живковић, један од јунака Солунског фронта. Има две медаље Милош Обилић за храброст и орден британске краљице Викторије. Отац је завршио Трећу мушку реалну гимназију у Загребу. Једини је из своје генерације завршио Војну академију Краљевине Југославије. Месец дана након тога је избио Други светски рат. Његова јединица је била у Струги, повлачили су се ка југу, до луке Каламата. Међутим, Немци су извели падобрански десант. Јединицу мог оца је заробила падобранска јединица Макса Шмелинга, светског шампиона у тешкој категорији, којим се поносио Хитлер. Ту су Немци заробили не само 2.000 наших официра, већ је било Новозеланђана, Британаца. После одисеје на мору, спроведени су до логора за официре Оснабрик. Отац је ту био од 1941. до 1945. године. Међу њима је било и 600 Јевреја, југословенских официра. Гестапо и СС су хтели да их извуку из логора и пребаце у Аушвиц, али наши официри их нису дали. Дошло је до побуне и наши официри су сачували своје колеге Јевреје. Сви ћуте о томе. Спилберг је за филм „Шиндлерова листа” добио силне оскаре, а о подвигу наших официра сви ћуте. Имам амбицију да снимим филм о томе.

Желиш да га режираш или си већ написао сценарио?

Већ сам написао сценарио и понудио сам га Кустурици, али он се бави Јужноамериканцима и Џингисом Каном...

Хоћеш да кажеш да ћеш, када завршиш с дипломатијом, снимити тај филм?

Да, сигурно.

С великом љубављу говориш о оцу. Да ли си због војничке традиције у породици почео да пратиш војску и заљубио се у оружје?

Да, био је ретко скроман човек. У Другом светском рату усташе су убиле његовог брата Мирослава, по којем се ја зовем. Он је био најмлађи резервни пилот Југословенске краљевске авијације. Усташе су убиле и мог деду Михајла. То су ретки Словенци који су били у Јасеновцу. Мој отац је, као инжењеријски официр ЈНА, из гарнизона Требиње радио и дубровачки аеродром Чилипе. После одласка из ЈНА, у чину потпуковника, имао је 43 године, завршио је Правни факултет. Највећа животна жеља била му је да оде у Стаљинград и поклони се на Мамајевом кургану, брду. Пошто он то није урадио, урадићу ја.

Ниси био у Стаљинграду?

Не, али кад будем ступио на дужност амбасадора, урадићу то. То брдо је било важна стратешка тачка. Тамо су Совјети разбили Вермахт.

Биће ти то једна од првих активности као амбасадора?

Свакако. Учинићу то у име мог оца.

Како си успео да се, као млад, тако брзо убациш у врх загребачког, а онда југословенског новинарства?

Седело је неко друштво у загребачком кафићу „Звечки”. Био је ту Денис Куљиш, који је већ радио у „Полету”, с уредником Зокијем Франичевићем. Дискутовали су о Легији странаца. Ја сам им рекао да лупетају глупости, а Денис ми је рекао: „Кад мислиш да знаш боље, хајде то напиши за ’Полет’.” Био сам друга година факултета. Добио сам одличан хонорар за текст.

Како си укључио форсаж и сврстао се у новинарску елиту?

Буквално сам их затрпавао текстовима. У „Вјеснику” су закључили да им је јефтиније да ме приме за стално. Ми смо живели за новинарство.

Шта се догодило да данас новинари преживљавају, а не живе за новинарство?

Нема више те страсти. А писане новине су у дефинитивној опасности да изгубе трку с електронским медијима и порталима. Ја не могу без новина. Уз сваки оброк морам поред себе имати новине.

Да ли је истина да си после чувеног интервјуа с Вељком Кадијевићем предлагао да ЈНА изврши војни пуч и похапси све републичке вође?

Неколико пута сам му то говорио. „Ви морате да учините оно што вам Устав налаже, да заштитите територијални интегритет и суверенитет СФРЈ. Да похапсите сва руководства, од Триглава до Вардара.” Он ме пита: „Мислиш и Милошевића?” Ја кажем: „Да, и Милошевића.” Он ми одговара: „Доћи ће ми 100.000 лудих Срба с Косова пред зграду. Шта онда да радим?” Одговорио сам му: „Онда ћете имати 300.000 мртвих од Триглава до Вардара.” Војни врх бивше ЈНА је био неспособан да заштити државу. Говорили су распала се држава, морамо се распасти и ми. У свакој другој нормалној ситуацији прво изгине војска, а онда се распадне држава. Не може се држава распасти, а да војска остане сачувана.

Поред совјетског хеликоптера МИ-24, Кабул, 1989. (Фото: Лична архива)

Да ли је то што си причао Кадијевићу дошло до Милошевића?

Не знам, можда ме неко цинкарио. А да су похапсили све и рекли западу ми ћемо се можда сви развести али мирно, без тарапане, убијања и паљевине. Међутим, догодио се најгори могући сценарио.

Поједини погрешно тумаче да си српски националиста. Видим те као југоносталгичара, односно, југотрагичара. Ко си ти заиста?

Не могу бити српски националиста кад ми је мама Српкиња, а отац чист Словенац. Истина, отац и цела породица ми је била пројугословенски оријентисана. Моја новинарска каријера је југословенска. Свуда сам писао, осим код Словенаца. Али, њихов начелник генералштаба и министар одбране су ми дали интервјуе.

Било би глупо да нису кад си интервјуисао кога си хтео. Да не набрајам.

И на западу и на истоку рад се цени. Написао сам 1981. године за „Старт” да Реган има право што у Европу поставља ракете „першинг 2”, јер су Совјети пореметили евроракетну равнотежу ракетама СС-20. И, наравно, 1982. године, добијем интервју с командантом НАТО-а Роџерсом. Али исте године добијем и совјетског маршала Архомејева.

Држао си се политике несврстаности у новинарству?

Назвао бих то еквидистанцом. Кажем редакцији хоћу да идем на премијеру филма „Топ ган” и редакција ме пошаље у Лос Анђелес.

Пређимо на твој последњи велики новинарски подвиг, одлазак у Северну Кореју. Закорачио си тамо пре Доналда Трампа? Како ти то успева?

Нашалим се кад кажем да ми је Меланија пришапнула да направим конекцију. Разговарао сам и са замеником Ким Џонг Уна за Севернокорејску радничку партију.

Како си добио интервјуе с Путином и Асадом?

Једноставно је, тражиш их. Мораш бити упоран, као у љубави. Не побеђују најлепши и најбогатији, него најупорнији.

Хајде ме сад и убеди да ниси талентован и утицајан, него само упоран? Први пут си осетио рат у Бејруту? Шта те је привукло ратном извештавању? Авантуризам?

Не, ако хоћеш да пишеш и говориш на телевизијама, мораш да ухватиш детаље на терену. Кад сам отишао у Авганистан, на основу оружја које су авганистанске снаге заплениле од муџахедина, видео сам да их помажу Американци, Пакистанци и Кинези, јер су и Кинези тад ударали пацке Совјетима. Из детаља ти дешифрујеш срж конфликта. Кад се десио 11. септембар, извукао сам своје архиве из Авганистана. Од оних имена која су оптужена за напад 11. септембра, њих седморицу сам нашао на попису Пакистанске обавештајне службе. Видело се да су преко конзулата Америке у Хамбургу дошли у САД. Написао сам текст „Хамбуршка веза Ал Каиде”.

У „Политици” си наставио тамо где си стао када си дошао из Загреба. Колико си осетио да иза твог писања стоји и ауторитет нашег листа? Рецимо, када си правио интервјуе с Путином и Асадом?

Пуно тих интервјуа сам добио на основу свог минулог рада, али, да се не варамо, кад неки светски лидер даје интервју, па неће га дати неком другом листу. Наравно да ће га дати за „Политику”. Кад „Политика” напише нешто против политике неке земље, та земља одмах реагује. Кад то напише неко други, нико не реагује. „Политика” је институција, она је старија од свих нас и надживеће све нас. „Политика” је вечна.

Где ти је било лакше. У пустињама Либије и Сирије или у америчкој нуклеарној подморници? Ниси се у њој осећао клаустрофобично?

Тада је командант пацифичке флоте склапао уговор о летовању америчких војника у југословенским одмаралиштима. Када сам 1983. године отишао у Хонолулу пожелео сам да се возим нуклеарном подморницом. Било је лепо. Кад си у пустињи ти видиш технолошки заостатак нашег новинарства за светским. Дођем, рецимо, 1991. у „Пустињску олују” а поред мене у песку седе новинари Си-Ен-Ена. Поред њих је ручни фрижидер с хладном „кока-колом”, лаптоп антена, сателитски телефон. У Авганистану сам преживео без хране тако што сам узео енергетске капусле за преживљавање од француског пилота „миража” који је оборен у РС. Никаква храна и вода ти не требају. Десет дана сам живео на пет пилула, а Американцима стижу камиони свеже хране. Кристијан Аманпур добијала је сваки дан друге мараме и гардеробу. Једина моја предност је била у глави. Знао сам оно што они не знају. Тако смо се мењали. Ја им дам податке о неком тенку, они мени сателитски телефон.

Да ли је то што си, као ванстраначка личност, подржао Александра Вучића и постао народни посланик утицало на твоје писање?

Није, чак су се многи чудили и говорили па он има ставове које је и раније имао.

Хоћеш ли се вратити новинарству?

Можда, једног дана. Никад не реци збогом новинарству!

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/434660/Nikad-ne-reci-zbogom-novinarstvu

 


 

 

Коментари10

Amir Čamdžićпре 4 сата
Čestitam Miroslavu Lazanskom a isti čestitam i dolazećem novom ruskom ambasadoru u Beogradu / Republici Srbiji, koji će i Srbin i Rus sve učiniti da Republika Srbija i Rusija imaju najbliže odnose.

|

 

Владимир Ристићпре 5 сати
Срећно Господине Мирославе! Недостајаћете нам!

|

 

Алфпре 5 сати
Срећан нови почетак Лазо. Твоји текстови ће пуно недостајати...

|

 

Ivan Zпре 5 сати
Najprije iskreno čestitam na imenovanju. Verujem, da češ i dalje pisati i jednom objaviti "uspomene ambasadora u Moskvi". Siguran sam, da češ sa svojim poznavanjem situacije, realnim gledanjem na svet i lićnim poštenje doprineti suživotu balkanskih naroda i Rusije, te omogučiti Europi, da bolje upozna Rusiju. Sretan ti put i ponosno vrši dužnost.

|

 

Redovni Citalacпре 5 сати
Srećan mu put i novi početak! Deceniju čitam kolumne M. L. a sa posebnim zadovoljstvom komentare čitalaca na koje autor M.L. odgovara! Kada ga ima negde na TV - ne menjam kanal! List "Politiku" kupujem uvek subotom (zbog Kulturnog dodatka) a nedeljiom zbog kolumni M.L. i priča Mome Kpora. Ostalih dana - "listam" E-izdanje i tako nabasah na ovaj divni interviju! Veliki novinari su održali list "Politiku", "Politika" je uvek podržavala Srbiju! Rodi će se" neki novi Lazanski! Srećno Ekselencijo!

|

Dragan Pik-lonпре 5 сати
Gospodin Lazanski ide sa teskom hipotekom u Moskvu.Cela Srbija od njega ocekuje sa nam donese bar dva sistema S-400.Sistema koje ne moze da nam obezbedi srpska vrhuska,evo vec od vremena inforbiroa.Nadam se da ce se gospodin Lazanski ipako nekako snaci....!!!

|

Gordanaпре 5 сати
Srećan put , i SREĆAN RAD ,- ZA DOBROG -AMBASADORA ,predstavite nas još bolje , kao što ste dobar novinar .

|

Aleksandar Mihailovićпре 5 сати
Predlog za budući feljton, "Moji diplomatski izazovi", možda i knjigu, a da bi bilo sve upečatljivo pisati tekuće kao dnevnik. Čestitke za sve do sada, uz lepe misli i mnogo više pozitivne energije da na diplomatskom planu izdrži i još više se dokaže, a verujem da je Miroslav taj koji će konačno da prelomi gde smo i na koju stranu gledamo, svakako na pravu, a ona je tamo gde Sunce izlazi a ne gde zalazi. Odlično zdravlje i odlične vesti iz Moskve! U to ime ŽIVELI uz domaću i vino sa tartufima!

|

BatoRSпре 5 сати
Mozda iz mene goovori dugogodisnja navika citanja Politike i Miroslavovih Pogleda,koja je presla u neku vrstu zavisnosti,navike koja se ne moze izbjeci,zbog koje cu koliko sutra pisati predstavku Predsjedniku Vucicu da Vas Miroslave oslobodi duznosti poslije najvise dva mandata,da biste nastavili tamo gdje set stali. Jedini problem je sto ja nisam drzavljanin Srbije,ja sam iz Republike Srpske,ali se nadam da cu biti prihvacen.I korist i steta su isti u Vasem slucaju.

|

Milovan Rafailovicпре 6 сати
Давно некада шездесетих година прошлог века био сам на некадашњем логору у немачком Оснабрику. Ту је био логор српских заробљеника махом официра, колико се сећам. Енглези су грешком бомбардовали баш тај логор и убили 250 наших заробљеника. То је стајало на табли.

|


Add comment

Security code
Refresh



Anti-spam: complete the taskJoomla CAPTCHA
You didn't specify KeyCAPTCHA plugin settings in your Joomla backend.
   

POLITIKA

   

SVET