ВЕСТИ

Поуке победе на Вимблдон пољу

Не,ово није текст посвећен Новаку Ђоковићу. Упркос чињеници да је освајањем петог Вимблдона постигао можда и највећи успех у каријери. Упркос поларизованом суду јавности о његовој личности који се креће из једне у другу крајност, од паганског идолопоклонства до отворене мржње. Познајем чак и појединце који у зависности од Новакове победе или пораза редовно улазе у обе  екстремне фазе.

А Новак је ипак само човек. Млад човек. Истина, веома успешан и притом светски познат a самим тим и изузетно утицајан у светској и посебно српској јавности. Као и сваки човек,има својих добрих и лоших страна. О томе више знају само они који га лично познају. И као јавна личност има својих добрих, али и лоших јавних потеза.
О томе знају сви који то желе јер је све доступно на мрежама.

Али ово ипак није текст о Ђоковићу. Он је само протагониста.
САВРЕМЕНИ СПОРТ
Ово није ни оглед о спорту иако савремени спорт јесте незаобилазан и можда недовољно испитан друштвени феномен. Спорт даје илузију барем елементарне једнакости за све учеснике спортских дешавања и тиме врши своју функцију виртуелног исправљача економских,политичких и других социјалних неправди којима свакодневно присуствујемо у реалном животу.

Ипак, у том и таквом, професионализованом, тржишно оријентисаном и колективно-хипнотишућем спорту, барем на тренутак и барем у некој мери сви учесници имају могућност да учествују под приближно истим правилима и са приближно истим шансама за успех (упркос изузецима који ипак само потврђују правило, попут изостављања америчких спортиста са допинг тестова на великим такмичењима).

И чињеница је да такав, врхунски спорт ,суров и потрошачки, намењен јефтиној забави, са његовим херојима и трагичарима ипак врши евидентан и снажан утицај на данашње глобално друштво.  Али ово није ни текст о спорту. Спорт, тј. у овом случају тениски терен, само је оквир за ширу слику.

ВИШЕ ОД СПОРТА
Јер у спорту се понекад дешавају и ретки тренуци када оно што се деси на борилишту надилази планирани и уобичајени спортски рам и циљ. Тада обичан спортски догађај постаје више од спорта – постаје утицајан друштвени симбол.

Довољно је сетити се огромног значаја победе наших кошаркаша у Грчкој 1995. године, кад су Хрвати сишли са постоља, и утицаја тог догађаја на будући – не само кошаркашки – идентитет Срба и Хрвата. То је било више од спорта. Или Звездиног освајања европске титуле на стадиону Свети Никола у Барију који је, гле чуда,од свих имена стадиона на свету носио име баш највеће српске славе и небеског покровитеља српског народа и саме Црвене Звезде. И то је било више од спорта.

Дакле, евидентно је да, када се стекну предуслови, постоје тренуци када спортски догађај постаје нешто више од необавезне разбибриге и јавног скретања пажње. Један од таквих догађаја био је и меч између Роџера Федерера и Новака Ђоковића. Сви знамо да се меч се завршио великом победом Новака Ђоковића којом је и званично најављена и легитимизована потера за титулом најбољег тенисера у историји. Али то, иако важно, није најважније.

Кетрин, војвоткиња од Кембриџа и супруга британског принца Вилијама аплаудира Новаку Ђоковићу након победе над Роџером Федерером у најдужем финалном мечу у 133 године дугој историји Вимблдона, Лондон, 14. јул 2019.

Овај меч, због нечег, може бити више од велике победе једног врхунског спортисте у ненаклоњеним околностима. Он има потенцијал да постане и један од симболичних образаца за неке будуће, не само спортске победе. Шта је то што је  специфично и битно за све нас а што нам овај меч нуди?

КАКО ПОБЕДИТИ
То је начин на који је Ђоковић победио. Начин, тај кључни елемент победе, није одмах видљив, јер је прикривен много упечатљивијим импресијама. Он се налази на дну велике хрпе слика које нам промичу пред очима. Те друге слике су на први поглед ефектније и занимљивије: значај победе, атмосфера у публици, преокрети, Федерерове меч лопте, подизање пехара, судијске одлуке и статистички детаљи…

Али све те слике су само логични одговори на питање шта се десило. Симболички, главна порука овог судара садржана је у начину на који је постигнута – тј. у одговору на питање како је остварена – победа.

Како је Ђоковић победио Федерера у најважнијем сусрету њихових каријера? Начин на који је то учинио је својеврстан тениски, па и спортски парадокс.
Сви знамо да је победио тенисер који је по свим параметрима тениске игре био мање добар супарник у овом дуелу. Федерер је имао више винера, асова, боље проценте првог и другог сервиса, више добијених гемова, више излазака на мрежу, убедљивије сетове…

А Новак? Новак је ,,само“ победио!? Како? Систематски, хладно и са предумишљајем. Без показивања емоција. По плану и програму. Истом оном који су многи посланици западног света већ деценијама примењивали над Србијом и српским народом. Не, није Новак изгубио душу. Он је само елиминисао изговоре, узео у обзир све околности и направио план у који је веровао и кога се држао до последњег поена. Тако је коначно разрушен мазохистички квазисрпски наратив о бесмисленом умирању у лепоти ради чистог мерака који нам је подметнут као изговор за сакривање наших многих појединачних и колективних мана.

Отрцани изговори о непријатељском окружењу, потцењивању, умору, лошем времену и злој срећи више се не важе. Новак Ђоковић није тражио изговоре. Тражио је само начин да дође до победе. У тај начин унапред је укалкулисао све неповољне објективне околности, своје тренутно психофизичко стање и све то помножио са својом челичном вером и вољом. Преузео је одговорност. Показао досад невиђену сталоженост и мирноћу. И остварио победу! Без поломљеног рекета. Без расправе са публиком. Без гнева. Да је желео освету, не би победио. И баш зато је победа заличила на освету. Резултат је сам по себи био спектакуларан, али тај нови и другачији начин на који је остварена победа био је још значајнији и посебно болан за све Федерерове навијаче.

Боксерским жаргоном речено, борац који је 12 рунди на конопцима,изненада је показао да уопште није грогиран и једним прецизним и одмереним ударцем нокаутирао је домаћег љубимца и притом избио ваздух из плућа не само њему, већ и присутној публици. Федерер је овога пута као парадигма западног духа умирао у лепоти, а Ђоковић се борио до краја, преживео и на крају победио.

Новак Ђоковић гестикулацијом ка свом боксу прославља победу у првом сету овогодишњег Вимблдона

Из промењеног начина на који је тријумф остварен произашао је и нови начин на који је Новак третирао публику. Први пут је уз увек присутну пристојност и господство показао и уздржаност у обраћању. Изоставио је слање срчаних поздрава и дао до знања да је борба за наклоност западног аудиторијума, који годинама на добру вољу узвраћа са хладним презиром, можда завршена. Треба разумети и њихов избор (да не желе да га воле), прихватити га и више се не трудити, јер је за сваку љубав потребно двоје. Можда је и неваспитана Киријосова провокација утицала на промену овог става. И непријатељ може учинити услугу ако знате шта хоћете.

УМЕЋЕ БОРБЕ
Дакле, можда је коначно дошло време да заједно са Новаком и сви ми научимо како се побеђује. Новак Ђоковић, као личност у којој се преламају многе особине српског народа, показао је да прво морамо победимо себе да бисмо победили другог.

Клица будуће колективне и националне победе налази се управо у тој способности да се направи подвиг самопревазилажења. Није Новак први тенисер света зато што је победио Федерера, Надала, Мареја и све остале. Не. Он је први и најбољи јер је научио да побеђује себе. Своје слабости и страхове.

То је пут којим се ређе иде, али пут којим што чешће треба ићи.

*Радован Тврдишић је члан Председништва Српског патриотског савеза. Ексклузивно за Нови Стандард

Извор Нови Стандард