ВЕСТИ

Православље и привредни живот (1)

Према учењу савремене привредне науке, привреда је делатност коју обавља привредни субјекат, economic man, а који је и средишњи појам. Свака привредна епоха има свог властитог economic man. Он, свакако, не представља економски аутомат који се ставља у покрет само опругом привредног егоизма и који делује неумољиво праволинијски и непогрешивом тачношћу, него конкретан духовни тип са свом сложеношћу и разноликошћу психолошке мотивације.

Религија, владајући поглед на свет, ставља свој одређујући печат и на „економског човека“.
У људској души успоставља се унутрашња веза између религије и привредне делатности, а разоткривање ове везе представља једну од најинтересантнијих страница најновије економске науке. У основи, напоредо са другим духовним типовима, постоји и хришћански тип economic man – како у најопштијем погледу, тако и конкретније, у складу са различитим хришћанским исповедањима: тип православни, католички, протестантски са његовим различитим огранцима: пуритански, лутерански, реформатски, квекерски, итд. Могу ли бити установљена особита обележја православног економског човека? Овде треба уочити, пре свега, обележја својствена читавом хришћанству уопште, а потом – својствена управо православљу у његовим конкретним историјским судбинама.

Најновија европска народна привреда, која се у данашње време развија на основи науке и понекад се чини као елеменат туђ и непријатељски самом хришћанству – историјски је његов властити плод. Привреда је творевина човека ослобођеног паганске заробљености природом и њеним чарима и свесног себе као господара природе чије је средиште. То није било толико непосредно колико посредно дело хришћанства које само, будући да није од овога света, и у извесном смислу је изнад овога света, даје човеку да осети себе самог, своју духовност и моћ. Духовно ослобођен, он се осећа позваним да оствари власт своје воље и овога схватања света. И на такав начин, споро и тешко, ипак са неумољивом нужношћу, у историји европских народа наступа и „нова историја“, епоха хуманизма и ренесансе, а даље и најновијег индустријализма која, може бити, није на свршетку, него још на почетку свога пута.

Ова се епоха не сећа ни свога историјског и духовног сродства, а у свести се приклања паганству, иако је она сама плод хришћанског духа.
Привредна енергија има, као један од својих услова, признавање природног света као добра или вредности, чак и више од тога – сједињавање са њим. То постаје нарочито јасно уколико овоме супротставимо одвојеност од света код будизма са његовим песимистичким односом према свету као месту страдања и, уз то, илузије: јасно је да то води и ка парализи привредне воље.

Прихватање света, пак, може бити двојако:
1) природно-паганско, у којем човек остаје жртва  природних сила, а које је сам обоготворио и не може да се ослободи пијане ошамућености и природног оргијазма, поробљавања природом кроз поклоњење њој (такве су све паганске религије: египатска, јелинска вавилонска и др);
2) хришћанско, које види свет као Божију творевину на челу са човеком, са љубављу према њему, али и са независношћу од тога света, каква је својствена бићу које је спознало своју духовност.

Човек је виши од природе, али он је, поред тога, и природно биће.
И управо овим узајамним односом установљава се позитиван однос човека према природи као Божијем путу, на чије је обделавање он позван, али поред тога и на господарење њиме. Хришћанско прихватање света изражава се у некаквој антиномији: с једне стране хришћанство зове на ослобођење од света, од љубави према њему, од сваке привредне бриге: „Погледајте на птице небеске како не сију, нити жњу, ни сабирају у житнице; па отац ваш небески храни их“ (Мт. 6,26). „Да ће и они који имају бити као они који немају, и који купују као који не купују, и који овај свет употребљавају као да га не употребљавају, јер пролази обличје овога света“. (I Кор. 7,30-31). На тај начин, у однос према свету хришћанство уноси аскетско супротстављање и раздвојеност.

Детињство Исуса Христа, Дел Парсон

Али, у исто време, само хришћанство учи да се свет воли вишом љубављу, као Божије дело које је сам Бог толико заволео па га није само створио Премудрошћу Својом, него није поштедео ни Сина Свога ради спасења света. Бог овековечује свет, јер његова данашња суштина има да се промени и постане ново небо и нова
земља. У хришћанству човек себе сазнаје као логос света, а он у себи има и логос ствари кроз своју припадност Божанском Логосу, кроз којег је све постало и изван којег ништа није постало што је постало (Јов. 1,3). Човек је не само сазнајни, него и привредни логос света, господар створенога. Њему припада право и обавеза рада у свету, како ради властитог постојања („онај који не ради да и не једе“ II Сол. 3,10, „Радин који се труди најприје треба да окуси од рода“ II Тим. 2,6), тако и ради указивања помоћи ближњему (сагласно питањима на Страшном суду, Мт.25), а исто тако и ради извршења заједничког људског посла на земљи, у испуњењу заповести Божије при стварању човека: „И напуните земљу, и владајте њом“ (Књ. Пос. 1, 1, 28).

У однос између човека и природе не улази само човеков напор, него и придолази освећујућа благодат Светога Духа који је пристигао у свет на Педесетницу и пребива у свету.
Ово борављење Светога Духа кроз Цркву у свету исказује се разноврсним освећењима природних стихија, јела, различитих ствари. Принципијелно говорећи, све што нема грешну употребу и сврху може да буде освећено. У основи, освећују се елементи природе: пре свега вода, водени елеменат, који се кроз ово освећење припрема приближава своме преображењу у будућем времену. Освећује се стихија ваздуха кроз тамјан за кађење, кроз звуке звона и црквених химни уз оглашавање Имена Божијег. Освећује се земља кроз храмове подигнуте на њој, кроз свете мошти у њој садржане, кроз освећење плодова који су на њој израсли, нарочито хлеба и плода виноградног у Вечери Господњој. Коначно, освећује се и ватра кроз паљење црквених свећа, огња при кађењу (у Старом завету још и жртвена ватра).

Даље, принципијелно важан значај има освећење ствари различите врсте које служе за људске потребе и улазе у људску употребу; пре свега, ово се односи на све ствари које се употребљавају при вршењу светих тајни: евхаристијски хлеб и вино, миро за миропомазање, уље јелеоосвећења, вода за крштење. Овоме се прикључују освећења кроз благосиљање вина и хлеба, плодова и грожђа, уља, меда и пшенице, пасхалних јела, различитих и сваковрсних ствари, здања и путева итд. Општи религијски смисао ових освећења је тај што Црква кроз њих даје благослов природној стихији, који се проширује и на читаву област привредне производње и потрошње. И пошто ово освећење садржи у себи силу преображења у зачетку, онда се овде установљује поновно сједињење преображавајуће човекове делатности у природи или његовог привредног труда и преображавајуће Божије моћи која делује изнад људских моћи, али не и мимо њих.

ТЕМЕЉ ЕВРОПСКЕ КУЛТУРЕ
Изреченим се одређује општи карактер православног односа према свету као домаћинству. Знамо да се у историји хришћанства однос према свету колебао – час приклањањем на страну одвојености од света, час на страну секуларизације као што је то и природно и, због људске несавршености, чак неизбежно. Упркос томе остаје непоколебљиво да је хришћанство ослободило и рехабилитовало сваки рад, нарочито привредни, а унело је у њега нову душу. У њему се родио нови привредни човек, с новом радном мотивацијом. Ова мотивација носи обележја сједињења одвојености од света и прихватања света у етици привредног аскетизма, при чему управо ово сједињавње супротности у својој напетости и даје највећу енергију аскетског, религијски мотивисаног рада. Овај слободни, аскетски рад јесте она духовно-привредна сила на којој је учвршћен темељ читаве европске културе. Познато је какву су улогу у Европи приликом насељавања и обрађивања шумских и мочварних пространстава имали манастири као привредни центри, истовремено средишта духовне и привредне енергије.

Идеалистички карактер привредног рада, толико различит од данас проповеданог зверског егоизма класне борбе, био је и моћан фактор привредног развоја. У аскетском раду крије се антиномија која проистиче из  општег односа хришћанства према свету. На његовом је путу могућна победа аскетизма која се изражава у тежњи да се оде из света и да се он превлада; у тежњи ка нестицању и добровољном сиромаштву аскетизам представља душу сваког монаштва.
И упркос овоме, могућна је победа привредног егоизма који води секуларизацији.
Одатле се изродио и најновији привредни човек, economic man са упрошћеном и истрошеном психологијом привредног егоисте. Ово се неретко исказивало у историји привредног живота тако што су се оснивачи манастира са својим најближим ученицима уклањали из света, тражећи оскудицу и самоћу, али манастиру је притицало мноштво следбеника, у манастиру су се множиле привредне лагодности и кроз то се секуларизово, тако да је љубитељ пустињаштва, његов оснивач, морао себи да тражи ново усамљено прибежиште, у којем се временом понављало то исто.

Сејач (1888), Винсент Ван Гог

Духовна снага се претварала и у материјално богатство, према општем закону живота, према којем дух господари над материјом, а не обратно. И ова аскетски духовна природа привредног напора, можда, избледевши и изгубивши своју самосвест, испољава своје деловање и сада. Радна дисциплина, нагомилана у хришћанском аскетизму и однета од блудног сина у далеку земљу, наставља да се чува у европском друштву до сада. Економски материјализам у учењу о личном и класном егоизму, као јединој основи друштвености, представља по себи, у извесној мери, клевету чак и за савремено доба, јер уколико би он до детаља одговорио стварности, друштво и његова привреда распали би се под расрпшујућим деловањем центрифугалне силе анархијског егоизма. Друштво не би могло да постоји, сем при постојању оног непосредно зверског деспотизма који је загосподарио у области совјетске власти.

Приказана схема „првобитне акумулације“ привредне енергије кроз аскетски рад подједнако је применљива на све области хришћанског света, и на истоку и на западу. Економски човек, привредни делатник у хришћанству, одређује се његовом вером. То нипошто не значи да се човек кроз ово ослобађа спољашњег терета привредне нужности – јер су и апостоли Христови морали да рибаре, као и апостол Павле – да прави шаторе, али изнутра ово се бреме прихвата ради Господа, ради хришћанскога послушанија.[1] А ова религијска поставка одређује духовни тип привредног делатника који је обавезан да спроводи своје привредно служење у ма каквом он социјалном положају био, са осећањем религијске одговорности. И ову етику рада не могу да замене никакве другачије – хуманистичке или комунистичке – пароле. Комунизам гради ново ропство за народ са принудним радом, у којем слобода припада само владајућој класи или партији. Али, ми знамо из економске науке, колико ропски рад вреди мање од слободног, у чисто привредном смислу. Слободан привредни рад, заједно са радном дисциплином, даје једино хришћанство.[2]

ПРИРОДА ПРАВОСЛАВНОГ РАДА
Свакако, религијска мотивација рада својствена је и другим религијама изван хришћанства – не само јудаизму и исламу, него и паганству: очигледно је да египатски храмови и пирамиде не би могли бити подигнути једино ропском принудом, без вере у Бога и бесмртност. Ипак, слободна морална личност рађа се само у хришћанству, подједнако слободан поседник, као и слободан грађанин, појављује се у историји тек захваљујући хришћанској слободи. Хришћанство ослобађа привредну енергију, распршујући  кошмре паганства, и заједно с тим је етички повезује, усмерава и регулише.

Историјски, православље је пред собом имало, међу народима истока, током миленијума, преовладавајућу аграрну привреду са слабо израженим финансијским капитализмом. У односу на капитал оно је делило, заједно са западном Црквом, негативни однос према камати на капитал, која се доживљавала као зеленашка. Истина, Византија није познавала директне канонске забране камата, као што је то у католичкој Цркви, због чега није ни било потребе да се чине канонска одступања ради тога како би се признала камата на капитал, као однос који се разуме сам по себи. Земљораднички начин живота, у сагласности са особеностима националног карактера, природе, климе, итд, задобио је одбљесак хришћанског култа у празницима, освећењима и прилагођавању одређених рокова и привредних подухвата са празновањем одговарајућих светаца.

Монаси на Светој Гори припремају оброк

Не треба негирати да се на тај начин установљавало по неким местима нешто у смислу земљорадничке религије која подсећа на земљорадничке религије у паганству (нпр. у Атини). Ипак, овде је само сличност у задатку, али не у садржини. Овим се у сам привредни живот уносило много светлости, топлине и религијске поезије, ослобађајући га механичке прозе својствене фабрици. Због тога, уопште говорећи, сеоски рад, окренут природи са њеним тајанственим животом, погоднији је за религијски однос него градска фабрика. Ипак, развитак привредних облика представља по себи закономерни процес, чија природна неопходност нужно одређује вољу привређујућег субјекта.

Потоњи је обвезан да се у њему етички самоодређује, али уз то није овлашћен да га уклони. Такав је однос православља према индустријализацији и урбанизацији савременог живота, као и уопште индустријском капитализму. Уколико се индустријски капитализам не може уклонити у његовој привредној нужности, онда једино преостаје да се он хришћански осмисли и оплемени, да се од организације експлоатације учини поприштем општељудског рада а, уместо да служи похлепи и среброљубљу, треба да се окрене служењу вишим циљевима човечанства и хришћанске љубави. Отуда се појављује нови, стваралачки задатак за православље – проповедање социјалног хришћанства.

СМИСАО ПРИВРЕДНОГ ПРОГРЕСА
Овде се може поставити опште питање православне философије привреде: има ли привреда општи есхатолошки смисао мимо зарађивања насушног хлеба за сваки дан?

Укључују ли се њена достигнућа у начин спасавања света?
Какав је смисао привредно-техничког прогреса?
Ова је страна још мало изражена у историјском православљу и чини једино предмет богословске спекулације која се у новије време отприлике креће у кругу следећих идеја. Човек је привредни делатник не само као индивидуално биће, него и као припадник врсте. У том смислу се може рећи да не привређује индивидуум, него читаво човечанство, при чему посебни напори и достигнућа образују заједнички резултат људског овладавања природом. Човек остварује своје предодређење – да буде господар васељене откривајући њене енергије и потчињавајући их својој вољи.

У привредном напору ствара се заједничко дело читавог човечанства (према одређењу руског мислиоца Н.Ф. Фјодоровог, који је од овог питања направио средиште свог богословског система). У привреди се, уопште, разоткрива космизам човека, његово посланство и моћ у својству космичког агента. У привредној области човек живи једним животом са светом, како у потрошњи, тако и у производњи. У потрошњи, најнепосредније у једењу, у узимању хране, у размени материја, човек остварује своје јединство са телом света. Кроз једење материје овога света, кроз храну, она постаје елеменат људског тела, као и обратно, при њеном избацивању она се поново враћа у светску твар, што потврђује космички карактер тела.

Оно се самим тим ширии иза својих непосредних граница. Храна је наше природно причешће тела света у виду хранљивих материја. Али, и остале области људске потрошње (одећа, задовољење потреба слуха, вида, мириса, додира, свих чула) исто се тако односе на очовечење материје, на проширење органа људског тела изван његових природних граница и, у извесном смислу, на преобраћење светске материје у потенцијално седиште чула, општељудско тело. С друге стране, рад представља делатно излажење човека из себе у свет. Сваки радни напор јесте остварење људске замисли изван човека. Он себе испољава у раду не само као логос света, него и као његов делатник. Пројекат моста који гради инжењер у свом кабинету налази остварење у стварном мосту. Рад у себи сједињује делатну пројектованост и делотворност сагласну са пројектом. У њему се човек очитује као господар природе, при чему се то господарење остварује у историјском процесу развоја од првобитног сиромаштва и ропства ка овладавању природом или, како се изражава политичка економија, од првобитног сиромаштва до „народног богатства”.

Детаљ са слике „Млекарица” (1658) Јоханеса Вермера

Какав је циљ и унутрашњи смисао овог привредног развитка?
Да ли се он исцрпљује у зарађивању насушног хлеба и, уопште, задовољавању насушних потреба? Не служи ли такав развој једино задовољењу свакаквих прохтева, у суштини грешних, и у том погледу није ли једино даље развијање човекове грешности (каквим се он одмах означио већ на Каиновом потомству, јер су Каинити, према књизи Постања (4,17,21,22), започели градски живот и „индустријализацију”)? Или се, пак, у привреди састоји свој позитивни, Богом дати и постављени смисао – очовечење самог човека кроз очовечење природе, учешће човека у Божијим делима, у преображавању света. И уколико је тако, онда на чему се може засновати ово „заједничко дело” синова људских, који су и синови Божији, какав је крајњи циљ?  Ово питање још нема свој одговор у сазнању како западне, тако и источне Цркве.

У руској богословској мисли зазвучала је одважна идеја, која, наравно, засад остаје на одговорности мислиоца који ју је исказао (Н. Ф. Фјодорова): овладавање природним силама („регулација природе”) има за себе оправдање само кроз учествовање људских синова који тиме испуњавају дело Божије, у свеопштем васкрсавању очева. Уколико, пак, то дело не буду извели синови људски, оно ће бити извршено вољом Божијом на суд и осуду оних који нису обавили свој посао. При томе есхатолошка пророчанства, укључујући оно о Страшном суду, добијају условно тумачење: она се схватају као претња човечанству уколико оно не испуни своје заједничко дело уз Христову помоћ. Овај „пројекат” сада има за нас, наравно, тек симболички значај. Он је као знак питања, постављен уз питање неуклоњиво из хришћанске свести: куда води и води ли било куда техничко овладавање светом у историји човечанства?

(КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА)

https://www.standard.rs/2019/09/26/pravoslavlje-i-privredni-zivot/