ВЕСТИ

ОСАМ ВЕКОВА СРПСКЕ ЦРКВЕ Mанастири темељ српске културе

Манастир Светог Николе у Куршумлији, прва задужбина Стефана Немање,Фото Танјуг/ Ф. Краинчанић

ЖИЧКА повеља, аутентични акт који сведочи о првим данима нове самосталне Српске цркве помиње четири "краљевска" манастира :
- Студеницу,
- Ђурђеве ступове,
- Хиландар и
- Манастир Свете Богородице - Градац.

Ове светиње, све до једне, задужбине су Стефана Немање, који је као први у светородној лози утемељио задужбинарство у средњовековној Србији. Ове традиције држали су се и сви потоњи Немањићи оставивши поколењима више десетина манастира у Србији, Црној Гори, БиХ... Немањићке задужбине данас су највреднија културна добра наше земље, али и више од тога - духовне тапије трајања српског народа.

Прочитајте још: Јубилеј СПЦ: Црква је стуб опстанка

"Српски манастири су аутентична сведочанства нашег градитељства и свеукупне духовне и уметничке лепоте. Они су били и остали молитвена и духовна станишта, народна зборишта и културна средишта српског верујућег народа. Вековима чувају православну веру и светосавску традицију", речи су патријарха Павла којима је дао најбољу оцену значаја задужбина владарске династије Немањића.

Велики жупан Рашке и родоначелник владарске династије Немањића, Стефан Немања и његови синови, Сава и Стефан Првовенчани, ствараоци златног доба српске историје, зидали су цркве и манастире широм Србије, како би учврстили веру у народу. Калуђерске насеобине биле су чврсте уставе утицајима других вероисповести и култура, а усуд историје сличну улогу даваће им до дан-данас. На темељу првих, као и свих потоњих, задужбина, изграђена је сва каснија српска материјална култура.

А све је почело недалеко од данашње Куршумлије, где је уз реку Топлицу, од 1168. до 1172. године по налогу рашког великог жупана Стефана Немање подигнут Манастир Светог Николе. Зидали су га најбољи неимари из Константинопоља, на темељу старе цркве из 6. века. Манастир је имао свој типик, а црквени записи сведоче да је управо са овог места Стефан Немања почео да уједињује племена и да ствара државу. Нешто раније, својој жени Ани поверио је задатак да обнови, прошири и подигне и Манастир Пресвете Богородице у Топлици. Ова два манастира сматрају се најстаријим задужбинама лозе Немањића.

Прочитајте још: ОСАМ ВЕКОВА СПЦ: Чврста брана крхке државе

Православни храмови имали су изузетну улогу у средњем веку.
У то време, били су центар администрације, у њима су доношене историјске одлуке.
Била су то места културе, преписивања књига, науке, боравка умних и образованих људи, као и места сусрета путника из различитих делова света.

Следећи пример Немањића, и касније је било уобичајно да владар за време управљања државом подигне задужбину која ће остати иза њега, што је традиција чије трагове срећемо и данас.

Попут Немање, Саве и Стефана Првовенчаног, манастире су подизали и сви потоњи чланови српске светородне династије, њихови рођаци, племство и властелини.
Списак средњовековних ктитора и задужбина је дуг, а оне су расуте широм данашње Србије, Црне Горе, БиХ, Македоније.

Само на Косову и Метохији евидентирано је око 1.300 цркава, манастира, објеката и целина које чине српску духовну баштину у покрајини. Добар, заправо највећи, број ових светиња налази се на средњовековним темељима који и данас јасно сведоче о духовном богатству овог простора, али и чувају истину о прошлости Косова и Метохије. Са њихових зидова данас се чита бурна политичка историја, искушења народа, али и сазнају драгоцене лекције о византијском свету, њеној филозофији, архитектури, непроцењивој ликовној уметности.

Ктитор Краљ Милутин

"У манастирима попут Хиландара, Леснова, Дечана или Пећке патријаршије вековима

одјекују исте молитве и литургије", записао је познати новинар и путник Мило Глигоријевић у једној од својих читаних збирки репортажа и путописа. "У њима време има своју динамику, смисао и значење. Тек тамо човек постаје свестан шта значи историјско трајање."

Дух градитељства настављен је и после Немањића. Истим трагом ишли су обласни великаши после распада Царства, њихови наследници, деспот Стефан Лазаревић, Бранковићи... Овај дух сачуван је и после Велике сеобе Срба 1690, а плодови неимарског духа виде се и данас од Трста до Сент Андреје, Печуја, Темишвара, па Галиције и Крима.

ТРИ ШКОЛЕ

СРПСКИ средњовековни манастири подизани су у оквиру шире архитектонске и уметничке традиције Византије, али они носе и више јединствених обележја. На основу њих, као и раздобљу подизања, разликују се три стила српске сакралне архитектуре.

Најстарија је рашка школа, којој припадају манастири Жича, Милешева, Морача, Сопоћани...

Вардарским, односно византијско-српским стилом грађени су Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници.

Круна тог градитељског замаха је моравска школа са бисерима - Раваницом, Манасијом, Каленићем...

НЕИМАРИ ОСТАЛИ У СЕНЦИ СВОЈИХ ДЕЛА

СРПСКИ сакрални објекти изграђени у 12, 13. и 14. веку, бисери су националног грађевинарства. Већина је проглашена споменицима културе, а неки од њих попут Сопоћана, Студенице, Дечана, Пећке патријаршије, Грачанице и Богородице Љевишке део су Унескове листе светске културне баштине.

Ктитори ових светиња углавном су познати, али о градитељима је врло мало података.
Зна се да су били најбољи зналци свог заната, врхунски клесари, зидари, резбари, пореклом и са истока и са запада. Помиње се неколико имена: фра Вито Которанин, мајстор Манајле, Раде Неимар, Раде Боровић. У повељи из 1330. Стефан Дечански помиње и протомајстора Георгија "с братијом Доброславом и Николом" који су градили и украсили многе цркве "по српској земљи".

Симбол градитељства тог времена је Раде Неимар.
Његово име се у народној поезији јавља у различитим временима, док историчари сматрају да је Раде Неимар заправо Раде Боровић (Баранин). Рођен око 1335. године, био је зидар, пореклом из барске клесарске породице. Као протомајстор, од 1388. до 1405. подигао је цркву манастира Љубостиња, задужбину кнегиње Милице. Име је уклесао на прагу врата између припрате и храма. Због сличности рукописа, сматра се и да је зидао Богородичину цркву у Новом Брду. По предању, пао је са скеле и погинуо градећи цркву у манастиру Жупа никшићка. Ту је и сахрањен, а над његовим гробом се, према писању "Времена" од 23. новембра 1937, налазио велики бели мермерни крст са уклесаним именом.

Црква манастира Високи Дечани

Најславнији међу средњовековним градитељима без сумње је фра Вито Которанин. Био је главни мајстор Високих Дечана, што сведочи и натпис код јужних врата храма. Са још 40 мајстора, он за осам година подиже "храм боголепи". Црква манастира Дечани сматра се врхунским српским средњовековним градитељством. Грађена је и богато украшена клесаним украсима у скупоценом камену - светложутом бањичком ониксу и црвенкастољубичастом бистричком мермеру.

Забележено је и да су средњовековни градитељи цркава од ктитора за награду добијали какво имање, "триста дуката или три оке вина", али у народним песмама и предању казује се и да су често бивали утамничени или убијени "да не би другоме саградили бољу цркву".

Ј. Матијевић

ЈЕВСТАТИЈЕ ПРВИ

ЗЕТСКИ епископ, претходно игуман Хиландара, Јевстатије Први, био је од 1279. до 1286. године шести архиепископ самосталне Српске цркве. Рођен у Будимљанској жупи, у властелинској породици, најпре је имао "домаћег учитеља" који му је "омилио" књигу и, како пише Данило Други, "сву срдачну љубав и једномислено уздаље Господу".

Склон учењу и вери у Бога, у младости је отишао у манастир Светог арханђела Михаила на Михољској превлаци, седиште Зетске епископије, где га је замонашио епископ Неофит. Из манастира је као монах отишао на ходочашће у Свету земљу и Свету Гору, где је био све до избора за зетског владику.

Од рукоположења за архиепископа српског 1279. до упокојења био је уважен и у народу омиљен поглавар Српске цркве. Делима је заслужио и да, 1282. године у Дежеви, присуствује договору краљева Милутина и Драгутина, да млађи брат Милутин влада Србијом.

Упокојио се 17/4. јануара 1286. године у Жичи, где је и сахрањен у мраморном саркофагу који је сам исклесао. Неколико година после смрти проглашен је за светитеља. Убрзо му је написана и служба као свецу. После напада Кумана на Жичу, мошти Светог Јевстатија Првог пренете су у Цркву Светих апостола у Пећкој патријаршији. Потом су, "у једном скупоценом ћивоту", његове свете мошти откривене фебруара 1926, у старој Цркви Светог Спаса у Велесу, са моштима Светог Петра Коришког. Према пронађеним записима на хартији и окову, у исти саркофаг их је положио патријарх Јоаникије августа 1752. године, а јула 1847. су пренете у Велес, где су деценијама чуване. Велешки прота је ћивот однео 1926. године у Скопље, митрополиту Варнави. Мошти Светог Јевстатија Првог, шестог архиепископа српског, сада почивају у храму Пећке патријаршије.

ЈАКОВ ПРВИ

О ЖИВОТУ и раду Јакова, седмог поглавара СПЦ, нема много података. Архиепископски трон је наследио 1286. и на челу Цркве остао до 1292. године. У неким записима помиње се да је добро управљао Црквом и да су га красиле "кротост, смиреност и доброчинства."

Зна се да је обнављао и подизао храмове и да је, око 1290. године, преместио седиште српске архиепископије из манастира Жиче у Пећ. Био је познат као "љубитељ и приложник књига", а неки историјски извори указују да је много бринуо о манастиру Студеници и да је снабдевао богослужбеним књигама и црквеним сасудима. Посебну бригу је, такође, посвећивао српским подвижницима.

Упокојио се 3. фебруара 1292. године. Због "чистоте своје вере и хришћанске љубави" уврштен је међу српске светитеље.

Ј. М.

http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:817140-mанастири-темељ-српске-културе