Запостављено рурално подручје!
Август 5, 2019
У Србији има 4.700 населјених места, а нестаје свако четврто. У 86 одсто њих опада број становника. Села смо и сами угасили јер по Уставу не постоји ни једно! Зрачак наде ка болјитку види се у акцији ,,500 задруга у 500 села”. За годину и по дана основано 95 малих, задружних предузећа. Основано више од 500 нових задруга
Пише: Бранислав Гулан
Најкраћи пут до уништења једне земње је, изумирањем села и уништавањем аграра. Србија се сад налази на том путу. Пуно се говори о селу. Али по Уставу, у Србији непостоји ни једно село! Дакле, први корак ка уништавању учинили смо сами, јер смо села избацили из Устава. У њему пише да су све су то населјена места, а има их око 4.700!? Од тог броја 1.200, или свако четврто село је у фази нестајања. Јер, у 1.034 има мање од по 100 жителја, а у 550 има мање од по 50 становника. У землји има мање од седам милиона становника, а више од половине живи у населјеним местима, односно селима која нестају! Јер, у 86 одсто населјених места опада број становника. Српско село караткерише и нешто старије становништво (43,6 година) него што је оно у граду (41,3). Зрачак наде за опстанак некадашњих села и останак у њима види се у акцији ,,500 задруга у 500 села”.
Суморна је слика српског села, посебно брдско планинских подручја. Јер, у селима нема ко да ради, а у градовима нема шта да се ради. Сељак не служи само да би производио храну, он је човек који треба да има и достојан живот! Србија се налази међу демографски и најстаријим землјама у Европи. Јер, годишње умре око 102.000 житеља, а роди се мање од 65.000 што је на нивоу Првог светског рата. А, села су некада била главна база за рађање деце.
Дакле, само на основу морталитета нестане по једна варош као што је Бачка Паланка или Неготин. Тренд смањења становништва наставиће се и до 2050. године, када ће Србија имати мање од шест милиона становника. По томе ће се вратити на ниво од 100 година уназад. Последњих година у свет годишње са картом у једном правцу оде око 60.000 младих и школованих. То су све поражавајући подаци и ако се тако настави, већ за пола века бићемо мањина у сопственој држави. Људи се све више селе у градове где једва преживљавају, а нису стамбено обезбеђени и зато се све ређе одлучују за потомство. Тако данас у Србији има више од 260.000 момака и 100.000 девоја који су зашли у пету деценију, а да нису засновали породице.
Разлоге зашто нестају села у Србији, па она има и све мање становника, треба тражити у деценијама иза нас када је запостављано село. Најбољи доказ је да 500 села нема асфалтни пут ни везу са светом, у 1.000 села нема ни продавнице. У њима се налази 50.000 кућа без власника и још 150.000 њих у којима тренутно нико не живи. У 2.000 села нема поште, у 230 њих ни основне школе, 2.760 села нема вртића, у две трећине њих нема ни амбуланте… Дакле, у Србији нису запостављена само села, него цело њено рурално подручје. И док нам нестају и пропадају села истовремено пропада и капитал од 1,5 милијарди долара који смо утрошили за школовање незапослене пољопривредне стручњаке који је пре годину и по дана било 32.000. Од тога око 5.500 ветеринара и агронома.
Да друштво зна шта ће са селом, имало би ваљану, реалну стратегију, односно акциони план.
У стратегијама су били и сад се налазе нетачни, нереални и неоствариви програми и жеље. То је показала њихова реализација. За последње три деценије раст аграрне производње у Србији је само 0,45 одсто!
Уместо планираног физичког раста аграрне производње од девет или бар 6,1 одсто у 2015. години имали смо пад од осам одсто, па у 2016. години толики раст, затим у 2017. години када је суша нанела штете од 1,5 милијарди долара пад од 11 одсто и - према подацима РЗС у 2018. години раст од 15,7 осто. Раст је био захвалјујући Богу и производњи кукуруза од близу седам милиона тона и пшеници од око три милиона тона. И те производе ћемо извозити и хвалити се са тим потезима. Истовремено ћемо увозити живе товлјенике, њих око 400.000 комада годишње, и близу 38.000 тона меса најлошијег квалитета ће долазити из увоза за народ у Србији. То би све требало да буду обрнути процеси, да се кукууруз потроши овде, па да се извозе артикли из виших фаза прераде.
На 4,1 милиона хектара пољопривредних површина вредност производње је око 1.000 долара по хектару. У Данској је то 14.000, Холандији 17.000 евра. Производимо мање од 400.000 тона свих врста меса, трошимо по становнику мање од 30 килограма годишње. Пре две деценије производили смо 650.000 и трошили по становнику 65 килограма.
Да би се вратили у ту прошлост када смо извозили годишње 54.500 тона ,,беби бифа” потребна је нова аграрна и социјална реформа. Јер, у 2015. години смо извезли само 315 тона ,,беби бифа”, годину дана касније 415 тона, у 2017. години 480 тона, а у 2018. години тек нешто виуше од 300 тоан ,,беби бифа’’.
Те године смо поклали готово сву јунад у земљи (било их је око 12.000) и хвалимо се са извозом готово 5.000 тона јунећег и говеђег меса у Турску.
Kад ћемо у Kину обећаних 500.000 тона, када је годишња производња тог меса само 75.000 тона?
И сад се хвалимко са извозом,свињског меса у Kину.
Али, производња свиња је најмања од 1955. године, у оборима се налази само 2,77 милиона свиња и то према подацима Републичког завода за статистику.
Пре само две и по деценије у СРбији је било 5,5 милиона свиња. Дакле, треба их прво утовити па онда обећавати продају! Продати могу и комерцијалисти, није то посао за министра да буде трговац.
,А, где је Србија некад била у производњи овог меса и стоке, најбоље говоре чињенице дас мо по броју грла били испред САД.
У Државопису Србије, свеска 4, обрађен је попис кућевне стоке у Србији из 1866. Србија је тада била напреднија него данас, јер је спадала у групу од двадесетак земалја које су уопште имале државну статистику, а све да би се њено лјудство и стока и остала економија што више и брже развијале и множиле.
У Србији је још увек владала „грабежна привреда“ јер се трошила „отчевина од праотаца у гистим шумама наслеђена“. Последице овог дивлјег запада биле су катастрофалне у погледу смањивања површина под шумама, сиромашења квалитета землјишта и драстичног пада броја свиња, а којима је финансиран устанак против Турака и избавлјење из вишевековног ропства.
Број становника Србије је између 1859 и 1866 повећан са 1.083 хилјада на 1.216 хилјада (18.887 годишње, пола од садашње динамике смањивања), а број свиња смањен је са 1.774 хилјада на 1.291 хилјада, те је број свиња на 1000 становника смањен са 1.637 на 1.061.
Ипак, и при овом драстичном смањењу односа свиње-лјуди Србија је била испред Сједињених Америчких Држава као убедлјиво свињарски најразвијенија землја.
-------------------------------------------------------
До покретања акције ,,500 задруга у 500 села” Србија је била землја у којој се годишње гасило по 100 задруга, а до августа 2019. године основано је 500 нових. За годину и по дана за 95 задруга доделјено је близу милијарда динара бесповратног новца. То значи да ће бити отворено 95 малих, задружних предузећа. У 2019. години за 60 старих, нових задруга биће поодељено 667 милина динара бесповраqтнго новца! СВе то ће значити да је пружена помоћ за више од 6.20 газдинтав ау Србији. Цилј је да се помогне неразвијеним крајевима и ситним произвођачима чије њиве имају просек од око 2,5 хектара. Они морају да се удруже и заједнички да наступају. Уколико се неудруже, не да ће пропасти, него ће нестати! Поред тога жеља је да се заустави исељавање из села и да се у њима покрену мали прерађивачки погони… То значајно помаже и уједначавању регионалног развоја у Србији. За сада је на овај начин уз безповратну помоћ државе задругама, први пут после после седам деценија, обезбеђена боља животна егзистенција за 4.600 газдинстава до краја 2018. године.
(Аутор је члан Научног друштва економиста Србије, Националног тима за препород села Србије и публициста)
https://www.makroekonomija.org/0-branislav-gulan/zapostavljeno-ruralno-podrucje-3/