Жесток ударац поретку који се распада, а то је многе заболело
Нобелова награда Хандкеу, који је симбол једног новог погледа на свет, у ствари је порука да старе вредности на којима су уређени друштвени односи, немају више упориште у свету. Отуда и бесне реакције Албанаца, јер су свесни да је то један од сигнала да су пропустили могућност да остваре своју идеју државе на Косову.
Нобелова награда за књижевност додељена аустријском књижевнику Петеру Хандкеу, изненадила га је као и многе који разумеју под каквим је околностима и коме све била додељивана. А како је додељивана, најбоље говори Хандкеова сународница и колегиница по перу Ефриде Јелинек, која је Нобелову награду добила 2004. Тада је рекла да зна да је ту награду требало да добије Хандке, а не она, а то је и овога пута поновила, коментаришући одлуку Нобеловог комитета речима: Било је крајње време.
Шта им друго преостаје...
Додељивање највећег признања српском пријатељу Хандкеу је, међутим, Албанце и њихове званичнике не само изненадило, него разбеснело. Бесних који то нису крили било је још у нашем комшилуку, међу Бошњацима и њиховим званичницима, а „изненађење“ је исказао и амерички ПЕН.
„Шта им друго преостаје“, приметио је редитељ Љубиша Ристић на те реакције. А такве су баш као да му је Нобелова награда уручена за пријатељство са Србима, а не за његову књижевност коју Хандкеови критичари, по сопственом признању, нису ни читали.
„Објашњење“ Албанаца да је Нобелову награду за књижевност добио неко ко се противио НАТО бомбардовању Србије, које је, како кажу, Косову донело слободу, ни најмање, међутим, није апсурд, колико год то тако звучало, сматра социолог др Слободан Рељић.
Ма како награде деловале узвишено и као свет за себе који одређује некакав редослед вредности, у својој основној равни су део друштвено-политичких односа и оне се у ствари и добијају у друштву да би фаворизовале неки поглед на свет, објашњава професор социологије на Учитељском факултету.
Он је подсетио да је недавно, управо у оквиру Нобеловог комитета, вођена расправа око тога што су својевремено додељиване награде за књижевност писцима који нису то заслуживали, с обзиром на њихове књижевне вредности, што је почело да наноси штету и Комитету и награди.
Симбол новог света
Зато Рељић сматра да је то што се сада десило са Петером Хандкеом очигледан знак промене мишљења у том комитету, јер Хандке је, несумњиво, симбол једног новог, другачијег погледа на свет.
„Ми и Хандке смо се нашли на истом путу у односу на нови светски поредак. Када смо се побунили против тога, били смо ужасно усамљени и он је један од ретких људи који је од почетка и нескривено са потпуно јасним погледом где води тај нови светски поредак, стао уз нас. Он је притом ризиковао и сопствену каријеру, имао је низ проблема, скидали су му представе, издавачи су се одмицали од њега. Али то говори о некој врсти његовог пророчанског, генијалног разумевања ствари. Он зато и јесте највећи писац на немачком језику, зато што може 20 година пре да разуме кретања у свету него неки други људи“, каже саговорник Спутњика.
Управо због тога он буку која се због Нобелове награде Хандкеу дигла код наших суседа и у свету, види као потпуно нормално реаговање. То што се десило је, како је оценио, тежак ударац читавој инфраструктури, и државној и друштвеној, подигнутој на неким старим вредностима, које се сада практично распадају.
Књижевност као друштвени утицај
Он награђивање Хандкеа види као једну врсту симболичке поруке да те старе вредности, које сада бране на нивоу питања живота и смрти, више немају упориште у свету. Књижевност није сама по себи и није она само писање и читање, већ је питање друштвених утицаја, каже Рељић, истичући да је посреди промена коју он повезује и са недавним говором Доналда Трампа пред Генералном скупштином УН, када је поручио да свако има право да организује свој живот у својој држави, на начин за који мисли да је то најбоље.
„По мени, све реакције су овде нормалне. И комитет који је Хандкеу дао награду показује, иако ради у драматичним условима и под великим притисцима, да је способан да разуме те промене у друштву. И друго, реаговање наших суседа показује да они разумеју да је прошла та највиша фаза могућности заштите њихових интереса. Ја мислим да су Албанци овог тренутка свесни, а поред најновијег, постоји још низ сигнала да је прошла та највиша тачка када су они имали могућност да остваре ту своју идеју државе на Косову“, оценио је саговорник Спутњика.
Признање важно и за Србе
Овај социолог сматра да је осим за Хандкеа, награда важна и за Србе, зато што смо директно везани за тај његов глобални друштвени ангажман.
„Преко Хандкеа добијамо неку врсту сатисфакције у међународним односима, и у културним и у политичким“, истиче он. А на коментаре да су Срби са Хандкеом добили другог нобеловца у својим редовима, не наравно у националном смислу, Рељић каже да се у неком помереном смислу може тако рећи, јер је штитио наше право да се побунимо против светског поретка који нам је наносио неописиве штете, понижења, а знамо шта смо све проживели претходних 25 година.
Редитељ Љубиша Ристић сматра да у овом случају бес Албанаца и других не представља проблем за Србију.
„Албанци нису проблем, већ Београђани који су очајни због Хандкеове Нобелове награде.
Они су проблем. Проблем су ови који немају ни поглед на свет, ни идеологију, ни свој сопствени народ, ништа. Они имају само бизнис план. Док год имају тај бизнис план и неко то плаћа, они ће бити против Хандкеа. Шта год да се ради, они ће говорити о Милошевићу, они ће бити за НАТО. То је све нормално, то им је бизнис план“, каже он за Спутњик.
НАТО и односи слободу
А такав је, додаје он, и случај са Албанцима на Косову и Метохији, који без НАТО-а не постоје. Отуда у њиховим бесним реакцијама и констатација да се Хандке противио НАТО бомбардовању Србије које је њима донело слободу.
„Па тако ће им НАТО и однети слободу кад оде. Као што је оставио Курде на цедилу, тако ће и њих оставити на цедилу“, нема дилему саговорник Спутњика.
Ристић указује на неупитну чињеницу да у свету данас нема већег писца од Хандкеа.
„Од свих добитника Нобелове награде последњих десетак година, Хандке једини већ има своје место у историји светске књижевности. Ови наши овде то не разумеју. Они мисле он је важан зато што је пријатељ Срба, а то нема никакве везе. Он је највећи светски писац, а то што је пријатељ Срба, то је нормално, као што је био и Харолд Пинтер, као и Дарио Фо и други нобеловци“, закључио је Ристић.