Пише: Слободан Рељић

Питање је, заиста, да ли је учинковитији однос великих сила према Балкану или Балкана према великим силама? Јесу велике силе освајале нас, пљачкале и одводиле војнике да ратују за њих, али нису ли се и оне овде заглављивале, ломиле, тонула су царства и војске?

Да је Балкан посебан амалгам показује и појам „балканизација“ смишљен на Западу да означи „подјеле нација у којима су државе и њихови системи у неразрешивом конфликту“ а који је толико заоштрен да су заиста „слаби изгледи да дође до споразумног решења“. Ту себе Запад држи супериорним. И увијек моралише. Иако балканизације не би ни било да нема западних смутњи и гадости.

Доскора је једина суперсила на нас „балканизацију“ бацала као „грчке ватре“, али ових дана можете и на пропагандном гласилу Империје – Радио Слободној Европи – слушати да се „Европа брзо, радикално и застрашујуће темељно балканизује, а ово што данас имамо у Европи једва да има везе с грађанском демократијом какву смо у Западној Европи упознали после Другог свјетског рата“. Да ствар буде парадоксалнија ове ријечи, с којима ће се данас сложити и Емануел Макрон, изговара Бошњак (Џевад Карахасан) који се удомио у Западној Европи и за кога империјално гласило зна да „говори како треба“ и несумњиво је „политички коректан“.

Најава „нове парадигме“

А „балканизација“ иде све даље. Кад позападњени Бошњак идеализује грађанску демократију онда он очекује да га похвале и подрже „демократске снаге“ гдје год да су, али кад је Доналд Трамп 24. септембра ове године објавио да „Сједињене Америчке Државе вам неће говорити како ћете живјети, али ће тражити да поштујете наш суверенитет“ онда то подрива комплетан учинак „грађанско-демократске опције“ на Балкану у четврт вијека дјеловања.

Односно показује да „грађанска демократија какву смо у Западној Европи упознали после Другог свјетског рата“, у својој суштини, није ни била ништа друго од оно како се данас манифестује. Једино је умјела да се представља онаквом каква није. Јер, овај човјек је предсједник САД, главног конструктора „балканског решења“ а које је, очигледно, чињено без икаквог поштовања култура, историјских координата а о суверенитетима да и не говоримо.

А сад на олупинама „балканизованог Балкана“ слушамо поруку: „Свако је емисар своје културе и људи се повезују на тој основи, па зато дајемо предност независности пред глобалном контролом“, рече предсједник САД и закључи: „Тек када свако учини своју нацију већом и безбједнијом, биће створени нови путеви сарадње који ће свет учинити бољим.“ Амин!

Овај човјек је то рекао пред 133 свјетска лидера на почетку генералне дебате 73. годишњег засједања Генералне скупштине Уједињених нација. Ово је, одкале год се гледа, историјска најава „нове парадигме“ у којој ће уређивање свијета по „визијама“ грађанске демократије какву смо упознали после Другог свјетског рата бити бачено „на сметлиште историје“. Када се томе дода да лидери Русије, Кине и Индије тако говоре већ четврт вијека, односно откад се распао стари поредак а почело успостављање „Новог свјетског поретка“, онда се свијет заражен „балканизацијом“ усмерава на неки нови пут – бољи пут, свакако.

То је драматичан заокрет. Американцима, које је распад затекао као једину суперсилу, овако нешто прије четврт вијека није падало на памет. Напротив. Нико се и никад у историји није тако безочно и безумно мијешао у све послове свих држава на земаљској кугли, „балканизујући“ све што би додирнули.

Српско америчкин фронт

Ми смо баш лијеп примјер тога. Цијепали су суверену државу на комаде. Лијепили на мјестима гдје ниједан лепак никад није држао, као у Босни и Херцеговини, на примјер. Или у БЈРМ, којој су три деценије тражили име. Откидали Црну Гору од Србије, иако се предсједник Вудро Вилсон лично 1918, залагао за излазак Србије на море.

На крају су пристали да их Шиптари с Косова, покрајине у СФРЈ а не републике, „наговоре“ да праве државу неправном агресијом што никакве досетке о „хуманитарној катастрофи“ не могу учинити правно могућим. Односно, још горе, како је то написао чувени новинар Индепендента Роберт Фиск, НАТО (средство Американаца) је „прекршио међународно право нападајући једну суверену државу, а да није затражио мандат УН. Побио је стотине (прецизније око 2.000) невиних српских цивила… Рат НАТО-а не може чак да се посматра ни као грешка – то је кривично дјело.“ А онда су они који су кривично гријешили судили својим жртвама. Бесрамно и на сав глас.

Американци су на Балкану стално ударали на своје савезнике из два свјетска рата, Србе, – и то, обратите пажњу, баш зато што нису пристајали да им неко „говори како ће живјети“ и без обзира што ни на какав начин нису показивали да не поштују суверенитет САД. Једино нису држали до њихове „ароганције моћи“, што јединој суперсили све ово вријеме од Другог свјетског рата бејаше важније од морала и законитости. Са садашње тачке гледишта, Срби једино нису чекали да им ту истину изванредну одобри амерички предсједник! Него су се сами ухватили те трансвременске чињенице.

Последица тога је српско-амерички фронт од Бањалуке до Сјеверне Митровице. Потпуно без разлога рекло би се, односно само због тога што „Доналд Трамп касно на Косово стиже“. Кад би Сједињене Државе Доналда Трампа биле истоветно што и Сједињене Државе Вилсона или Рузвелта – ни ово не би било (пре)касно. Овако, због „дубоке државе“ која је главна одлика Трампових САД, због америчких медија који су сада у операцији сатанизовања сопственог предсједника, може да изгледа да предсједник лаје а каравани пролазе. Али, без обзира на све, то мора оставити непоправљиве последице, јер је Запад дефинитивно изнутра, од свог народа, „трампован“ и „брегзитован“ а што су новопридеви који се без муке уграђују у глобалну „балканизацију“.

„Балканизован“ Запад сада и нама даје за право да подсјетимо, и себе и свијет, да смо ми због проналаска који је после четврт вијека коначно дефинисао амерички предсједник страдали двије и по деценије. Ваљда је сад свима, сем „дубокој држави“, постало јасно да је то неправедно. Знамо ми да петао који први кукурикне ризикује да заврши у лонцу, али то се после четврт вијека нашег отпора истопило. Хлади се и вода за супу.

Исток се пробудио

А и десило се оно чега се у општем слављу гиљотинирања међународног права сјетио Јирген Хабермас док је и сам корачао у руљи западњачких тријумфалиста: „Али шта ћемо рећи“, упитао се тада он, „ако једног дана војни савез у неком другом региону, на примјер у Азији, ријеши да оружаним путем спроводи политику људских права која би почивала на неком сасвим другачијем, наиме његовом тумачењу међународног права или Повеље УН?“

Па, мало ће Запад правити буку а онда признати силу, јер они једино то узимају као аргумент. Добро, добро новонастало стање мало нервира „балканизоване Балканце“ па и „балканизоване Европљане“, али иза драме балканизације увијек у историји следи – решење. Па и данас. Трамп то најављује, а још јача гаранција нам је, оно чега се Хамбермас плашио, а што је сад као потенцијал очигледно – Ex Orienete Lux!

Исток се пробудио, али те државе стално и од почетка (при)знају да је страдање нас Срба било сигнал из кога су они разумјели шта их чека: „Као повод за коначну и неопозиву одлуку да напустим Запад послужила је цинична и сурова агресија САД и НАТО на Србију што ме је подсјетило на године хитлеровске агресије на моју отаџбину“, писао је у отвореном писму Александар Зиновјев те 1999. пакујући ствари у Минхену.

„Постало ми је јасно да таква иста судбина очекује и Русију, да се помахнитали од свјетског самовлашћа, амерички господари западног свијета и њихове западноевропске улизице, неће зауставити ни пред чим да би ликвидирали сваку помисао на отпор од стране Русије, и да би је уопште избрисали с лица земље и из памћења човјечанства. Ја, као руски човјек не могу да гледам са стране пропаст моје отаџбине. “ Као човјек који се не осећа „само као Рус, већ и као Европљанин“ Александар Зиновјев је деведесетих година прошлог вијека знао да „капитулација Западне Европе“ носи „рушење основа западноевропске цивилизације и губитак националног суверенитета европских народа“.

А да таква иста судбина чека и Индију годинама прије је, на лицу мјеста, схватио један умни Индус. Војник од интегритета који је стигао до мјеста замјеника шефа индијске армије, генерал пуковник Сатиш Намбијар а који је био први командант УНПРОФОР-а (мисија УН за сређивање стања у Југославији, без Словеније, а првенствено усмерена на Хрвастку и Босну и Херцеговину) писао је 1993. свом „послодавцу“ Уједињеним нацијама да „приказивање Срба као злих, а свих других као добрих, није само контрапродуктивно него и нечасно“.

Подастро је и озбиљне чињенице: „Са 28.000 трупа под мојом командом и кроз свакодневне контакте са особљем УНХЦР-а и Међународног црвеног крста нисам био свједок никавог геноцида, осим убистава и масакра на свим странама који су типични за овакве сукобе. Нико под мојом командом није био свједок ничега што би по обиму пришло близу проценама које су измислили медији“.

Дијалектичан процес

Непуну деценију после (2007) Александар Солжењицин је њемачком Шпиглу потврдио резултате „нечасне“ операције: „Ситуацију у Русији је најприје измјенило сурово НАТО бомбародвање Србије. То је црном непоправљивом цртом обиљежило однос према Западу – и истине ради, треба рећи у свим слојевима руског друштва“. Одјек се чуо и даље. Најмногољудније земље свјета Индија и Кина никад нису ни разматрале могућност да признају НАТО-државу на Балкану.

Овдје помињани Зиновјев је „примјер Срба“ показивао Русима као пут из „катастројке“. И кад су га подсјећали да његове разорне критике „руске катастрофе“ не остављају ни трачак оптимизма, он је указивао да побуна против оних који разарају свијет у Русију већ постоји: „А погледајте тамо ону малецку групу Срба у Босни на челу с Караџићем. Сви су их издали, какве су се само моћне силе обрушиле на њих и Караџића су оптужили да је ратни злочинац. То је лаж! А зашто је на њих насрнуо читав свијет? Зато што пружају отпор. И нама је неопходан отпор!“

И још једна реченица: „Срби су најхрабрији народ у Европи, који пружа отпор политици диктата уливајући наду у праведнију сутрашњицу“. Ова реченица је нама похвала али и важна чињеница о друштву у коме је губитак смисла основни осјећај. Исконско право на отпор и побуну је сада постало „заразано“. Кад у друштву нема субверзивности оно је као болесник коме нема лијека. И колико год се Запад удаљио од својих класичних вриједности и све свео на терор над слабијим, остала је и тамо понекоме у глави она Локова мисао: Revolt is the right of the people.

Право на побуну је метаправо. Изнад закона које доносе они који успоставе своју моћ над друштвом. Закони који постану претесни за људску потребу постају ланци који се онда морају кидати. Тешко али извјесно. Кад тога не би било не би било историје. Зато је и отпор америчком инвазионизму, који је изнуђен деведестих година прошлог вијека као борба Срба да сачувају нешто од свог интегритета, данас опште свјетско стање.

У оно доба на то су се усудили још само Кинези. Трампова накнадна памет је последица отпора који је отад растао и данас постао стање ствари. „Балканизација“ је, како се види, дијалектичан процес. Сада је у току онај дио у коме се црнило које су бацали на нас растаче. Велике лажи постају све смежураније и неувјерљивије. То није крај. Процес тече даље. Трамп је само пустио духа из боце.

Извор: sveosrpskoj.com

https://www.in4s.net/zapad-i-bumerang-balkanizacije/